OTMICE I NESTANCI NE-ALBANACA NA KOSOVU

24. mart 1999 – 31. decembar 2000. godine

 

Od dolaska me|unarodnih snaga (KFOR) na Kosovo, 12. juna 1999. godine, do 31. decembra 2000. godine  nestalo je pod nerazja{njenim okolnostima[1] ili je oteto[2] najmanje 932 ne-Albanaca. Istra`ivanje Fonda za humanitarno pravo (FHP) pokazuje da su se otmice i nestanci Srba, Roma, Crnogoraca i Bo{njaka svakodnevno doga|ali u periodu od 12. juna do 1. septembra 1999. godine. U tom periodu oteto je ili nestalo 835 ne-Albanaca. Sudbina 593 osobe jo{ uvek nije razja{njena. Oslobodila~ka vojska Kosova (OVK) pustila je na slobodu 141 osobu iz zatvora pod njenom kontrolom, 24 osobe uspele su da pobegnu iz zatvora OVK-a, 13 nezakonito uhap{enih oslobodili su pripadnici KFOR-a i 62 osobe su ubijene posle otmice.

 

Nestale osobe uglavnom su civili. Od 593 nestalih, koliko je FHP registrovao, 257 ne-Albanaca su uhapsili pripadnici OVK ili pojedinci u njeno ime. Svima se gubi trag  posle zatvaranja. 336 ne-Albanaca nestalo je pod nerazja{njenim okolnostima. Najve}i boj nestanaka dogodio se u gradovima u kojima nije bilo, u vreme NATO bombardovanja, masovnijeg nasilja srpskih snaga prema albanskim civilima. U vremenu od 12. juna do 1. septembra 1999. godine u Prizrenu nestao je 121 ne-Albanac: 51 su uhapsili pripadnici OVK i od tada im se gubi trag, 42 osobe su nestale pod nerazja{njenim okolnostima, petoro je ubijeno posle zatvaranja i 23 osobe su oslobo|ene, odlukom OVK-a ili posredstvom KFOR-a. U istom periodu u Pri{tini je nestalo 142 ne-Albanaca. 27 uhap{enih OVK je posle nekoliko dana pustila na slobodu. Do 1. septembra, rodbina ili pripadnici KFOR-a, prona{li su tela 7 nestalih u Pri{tini. U Gnjilanu je 120 nestalo, njih 47 OVK je oslobodila nakon ispitivanja i 8 uhap{enih su stekli slobodu posredstvom KFOR-a. U Gnjilanu, 10 ne-Albanaca je ubijeno posle zatvaranja i njihova tela su na|ena. Prema podacima FHP-a u \akovici je za dva i po meseca nestalo 63 Srba i Roma[3]. Posle ispitivanja, od nekoliko sati do nekoliko dana, OVK je oslobodila 14 zatvorenika, dvojica su uspeli da pobegnu, tela {estorice odvedenih iz ku}e su na|ena, a sudbina 41 nestalog lica jo{ uvek nije razja{njena.

 

Istra`ivanje FHP-a pokazuje da je tokom NATO bombardovanja, u toku sukoba srpskih snaga i OVK, nestalo vi{e desetina pripadnika Vojske Jugoslavije ili policije ~ija sudbina jo{ uvek nije razja{njena. U istom periodu preko 1.500 Albanaca nestalo je posle zatvaranja, naj~e{}e posle odvajanja mu{karaca iz kolona. Njihova sudbina jo{ uvek je nepoznata.

 

Posle 1. septembra 1999. godine otmice i nestanci ne-Albanaca doga|aju se incidentno. To je pre svega posledica nastalog stanja na Kosovu: Srbi su ili izbegli sa Kosova ili su se sklonili u enklave pod za{titom KFOR-a. Prema podacima FHP-a od 1. septembra 1999. godine do kraja decembra 2000. godine nestalo je 97 ne-Albanaca. Sudbina 72 nestale osobe jo{ uvek nije razja{njena. Me|utim, praksa nedobrovoljnog nestanka na Kosovu nije prestala. U drugoj polovini 1999. godine i tokom 2000. godine nestalo je preko 300 Albanaca. Ima indicija da je re~ o politi~kim otmicama. Sudbina ve}ine njih jo{ uvek nije razja{njena.

 

Navode o zatvorima OVK-a nezavisno su potvrdili brojni svedoci FHP-a. Izvesno je da je OVK dr`ala zatvorenike u brojnim javnim objektima, privatnim ku}ama i na otvorenom prostoru. Podaci tako|e ukazuju da je OVK imala preko 100 zatvorskih objekata do 1. septembra 1999. godine, {to je u neposrednoj vezi sa brojem otetih i nestalih ne-Albanaca. Nema nezavisne potvrde navoda da su ti tajni zatvori OVK postojali tokom 2000. godine. Izvesno je da je OVK praktikovala ~esto da seli zatvorenike, iz jednog u drugi objekat, iz jednog u drugo mesto, strahuju}i da KFOR ne otkrije tajno mesto zatvaranja. Svedoci i `rtve nezakonitog zatvaranja ukazuju da je bilo slu~ajeva u junu 1999. godine da su KFOR-u prijavljivali lokacije zatvora OVK i da tim povodom KFOR ni{ta nije preduzeo. Posle otmice petorice Srba iz Orahovca, 29. oktobra 1999. godine, FHP je neposredno saznao od predstavnika KFOR-a u Pe}i da su proveravali navode o tajnim zatvorima OVK u zgradi Doma armije i napu{tenoj fabrici u naselju Piskote u \akovici ali da nisu uspeli da prona|u zatvorenike. Me|u otetim bila su dvojica orahova~kih Srba protiv kojih je Okru`no javno tu`ila{tvo u Prizrenu podnelo 1. oktobra 1999. godine zahtev za sprovo|enje istrage zbog osnovane sumnje da su po~inili ratni zlo~in protiv civilnog stanovni{tva.

 

Izvesno je da su se zatvori OVK nalazili u podrumu hotela “Pa{trik”, prostorijama auto {kole “Start”, zgradi biv{eg Doma armije i u napu{tenoj fabrici u naselju Piskote u \akovici; u zgradi |a~kog internata, u zgradi u ~ijem prizemlju se nalazi samoposluga u Bojaninoj ulici, naselju ^enar ~esma i Starti igrali{te u Gnjilanu; u zgradi Okru`nog zatvora, biv{oj policijskoj stanici, {koli za gluvoneme, podrumu zgrada YU programa, biv{em Domu jugoslovenske vojske i u napu{tenoj ku}i Srbina Dragana Spasi}a u Prizrenu, i u privatnim ku}ama u selima Zlatare i Mati}evo, u  naselju Dragodan, Taslid`e i Ulpijana i u osnovnoj {koli “Meto Barjaktari” u Pri{tini. Podaci nedvosmisleno pokazuju da je te lokacije OVK koristila u drugoj polovini juna, julu i avgustu 1999. godine, kada su se otmice i nestanci ne-Albanaca doga|ali svakodnevno. 

 

Istra`ivanje slu~ajeva nestalih posle dolaska me|unarodnih snaga na Kosovo FHP je sproveo zahvaljuju}i podr{ci i pomo}i oca Save i sve{tenika u manastiru Gra~anica i Visoki De~ani. Izve{taj FHP ne daje potpunu i najta~niju sliku o nestalim Srbima, Romima, Bo{njacima, Crnogorcima i pripadnicima Vojske Jugoslavije i policije.Izve{tajem nisu obuhva}eni slu~ajevi nestanka i otmica u 1998. godini, kao ni slu~ajevi posle dolaska KFOR-a koje FHP nije uspeo nezavisno da istra`i, bilo zbog nedostupnosti svedoka ili  nepotpunih podataka o incidentu.  

 

DEČANI (DEÇAN)

 

1. Nestanci

 

Vukanić Vlastimir (80), Crnogorac iz sela Junik, mahale Kalavaj (Mahalla e Kallavaj), op{tina Dečani, penzioner, nestao je 12. juna 1999. godine u De~anu. Poslednje su ga videle njegove albanske kom{ije Sadiku koje su boravile u njegovoj ku}i za vreme NATO intervencije.

 

Prema re~ima Radoja Vukanovi}a, njegov otac Vlastimir ostao je u De~anima posle 10. juna kada su on i njegova porodica izbegli u Srbiju. Otac je ostao sa albanskim kom{ijama Sadiku, koje su Vukanovi}i za vreme rata ~uvali u svojoj ku}i. Od tih kom{ija Radoje je saznao da su bili sa njegovim ocem do 12. juna, kada su se vratili svojoj ku}i. Sa Vlastimirom su se dogovorili da slede}eg jutra pre|e kod njih. Po{to se Vlastimir nije pojavio, kom{ije su oti{le da vide {ta se doga|a. Zatekle su praznu ku}u. Istog dana popodne pripadnici OVK zapalili su Vlastimirovu ku}u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Krstić Milija (70), Srbin iz De~ana, penzioner i njegova supruga Vilka (60), Slovenka, stanovali su u ulici Cara Du{ana br. 60, nestali su 11. jula 1999. godine.

 

Prema izjavi njihove ćerke Olge, ona je sredinom juna 1999. godine izbegla u Srbiju i zbog prekida telefonskih linija nije imala kontakt sa roditeljima. Krajem jula, od sve{tenika u manastiru De~an saznala je da su njeni roditelji nestali i da su ih kom{ije poslednji put videle 11. jula.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Marku{ić Omer, Musliman iz Plava, Crna Gora, nestao je po~etkom decembra 1999. godine, na putu između Peći (Pejë) i Dečana, koje kontroli{e komandant OVK Besim Čeku (Besim Çeku).

Izvor: Slav Moslems from Plav, Montenegro, protested in Peć, Kosovo ŠMuslimani iz Plava, Crna Gora, protestovali u Pe}i, Kosovoą, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią 6. decembar 1999.

 

Jovanović Mile, Petrović Boban i jo{ dva lica (identitet nepoznat), Srbi iz Dečana, nestali su tokom januara 2000. godine u Dečanima.

Izvor: Pet otetih u Dečanima, BLIC, 31. januar 2000.

 

2. Otmice

 

Pavlović Borivoje (65), Srbin iz Dečana, penzionisani ugostitelj, pre rata živeo u Peći, otet je u periodu između 15. i 17. juna 1999. godine u Dečanima.

 

Sestra otetog Borivoja, Angelina izjavila je FHP-u da je on poslednji put viđen kada je krenuo iz manastira Dečani u stan njihove druge sestre, koja je živela u gradu. Angelina je od kom{ija njihove sestre saznala da su Borivoja oteli pripadnici OVK. Kada je stigao u sestrin stan, za njim je u{la grupa pripadnika OVK koji su ga izveli iz stana i poveli sa sobom. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jolaja Binak (Jollaj Binak) (80), njegov sin Muharem (23) i unuk Binak (13), Romi iz Glođana (Glloxhan), op{tina Dečani, odvedeni su iz kuće 20. juna 1999. godine. De~ak Binak je pu{ten istog dana, dok su otac i sin odvedeni u zatvor OVK u naselju Piskote (Piskotë), op{tina \akovica (Gjakovë), i od tada im se gubi svaki trag.

 

Prema svedočenju ~lana porodice Jolaj, četvorica pripadnika OVK su 20. juna u{la u njihovu kuću i vređala i batinala sve ukućane. Svedok je među pripadnicima OVK prepoznao Buka i Muharema Sadriju i Neziraj Arbena. Pripadnici OVK su u svoj {tab, u naselju Piskote, poveli trinaestogodi{njeg Binaka. Na pola puta prema {tabu vojnici su ga pustili da se vrati kući i poruči svojoj porodici da odmah napusti Kosovo.

 

Kasnije tog dana, isti pripadnici OVK ponovo su do{li u kuću porodice Jolaj i odveli Muharema. Sutradan, 21. juna,  vojnici OVK su do{li po treći put i poveli sa sobom starog Binaka, Muharemovog oca.

 

Prema saznanju ~lanova porodice Jolaj, Binak i Muharem su odvedeni u {tab OVK u naselju Piskote, na ~ijem ~elu je bio Ramu{ Haradinaj (Ramush Haradinaj). Sudbina Binaka i njegovog sina Muharema jo{ uvek je nepoznata.

 

Posle, ostali članovi porodice Jolaj su napustili Kosovo i izbegli u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Sadula Faredin (Sadullahu Fahredin) (68), Goranac iz Dečana, ulica Edvarda Kardelja b.b, penzioner, otet je 15. jula 1999. godine u Dečanima.

 

Prema izjavi njegove ćerke Ibi{e (Ibishe), koja živi u Srbiji, njeni roditelji Faredin i Zurija su od sredine juna 1999. godine spavali kod svojih kom{ija Albanaca, dok su preko dana boravili u svojoj kući. U noći 14/15. jula 1999. godine, njihova kuća je spaljena. Sutradan ujutru, oko 7,00 časova, njihov sin Fatmir, koji je sa porodicom boravio u dečanskom manastiru, do{ao je, kao i obično, da obiđe roditelje. U dvori{tu pored spaljene kuće zatekao je samo majku, dok je otac bio u kom{iluku. Razgovarao je sa majkom i zatim oti{ao da ne{to obavi u gradu. Kada se Faredin oko 9,00 časova vratio iz kom{iluka, po{ao je da potraži sina u gradu, i od tada mu se gubi svaki  trag.

 

Supruga nestalog Faredina saznala je da su u otmici njenog mu`a u~estvovala dvojica Albanaca iz okoline De~ana[4].

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

Nikovčević Avdo (65), Musliman iz sela Rastavica, op{tina De~ani, i njegov brat Zaim (63), Musliman iz sela Kru{evo kod Plava, u Crnoj Gori, nestali su 4. jula 1999. godine. Njihova tela  pronađena su 18. avgusta 1999. godine.

 

Prema izve{taju Helsin{kog odbora za ljudska prava u Sandžaku, Avdo je do 3. jula sa porodicom boravio kod brata Zaima u selu Kru{evo. Tog dana, sa bratom je oti{ao u svoje selo Rastavicu, kako bi pospremili ku}u za povratak. Posle prve no}i u Rastavici, obojici se gubi trag.

 

Njihova tela pronađena su 18. avgusta, u {umi pored sela Ko{are (Koshare), blizu albanske granice.

Izvor: Izve{taj o položaju Muslimana-Bo{njaka na Kosovu nakon dolaska KFOR-a, Helsin{ki odbor za ljudska prava u Sandžaku, oktobar 1999.

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

D`.J. (29), Roma iz De~ana, zaposlenog u Komunalnom preduze}u u De~anima, rezervistu policije odveli su iz ku}e trojica pripadnika OVK, 17. juna 1999. godine. Najpre su ga odveli u {talu iza restorana “^akor” ("Çakor") i ku}e Srbina Danila Ste{evi}a. Tukli su ga i ispitivali  za{to je bio rezervista i {ta je radio za vreme rata kao radnik Komunalnog preduze}a. Posle toga odveli su ga u kafanu “^akor”, gde se nalazio {tab OVK. Tu su ga ispitivali nekoliko sati, a onda pustili sa re~ima da ima tri dana rok da napusti ku}u. ^im je do{ao ku}i, spakovao je porodicu i pre{li su u manastir De~ane. 3. jula u pratnji KFOR-a oti{li su u Crnu Goru. Otac D`.J. je na osnovu sinovljeve pri~e zaklju~io da je me|u pripadnicima OVK koji su tukli i ispitivali njegovog sina bio i  me{tanin Avdulj Mu{koljaj (Avdyl Mushkolaj).

Izvor: FHP. izjava svedoka

 

\AKOVICA

 

1. Nestanci

 

Hadri \evahira (Hadri Xhevahira) (37), Romkinja iz \akovice, nestala je nakon 24. marta 1999. godine u \akovici.

Izvor: Roma in the Kosovo conflict [Romi na Kosovu u vreme sukobaą, ERRC ŠEvropski centar za prava Romaą, novembar 1999.

 

Bojović Predrag (20), Srbin iz ^a~ka, Srbija, pripadnik Vojske Jugoslavije, vojnik na slu`enju vojnog roka, nestao 15. ili 16. aprila 1999. godine u borbama u selu Ko{are, na graničnom prelazu sa Albanijom. 

 

Prema saznanjima njegove porodice, Predrag je tog dana bio ranjen u borbi. Pripadnici njegove jedinice su se povukli, a on je ostao na mestu gde se odvijala borba. Vojnici koji su bili sa njim ispričali su rodbini da je bio ranjen u kuk, da im je dao svoja dokumenta i da su ga oni ostavili ispod nekog drveta, misleći da će grupa koja je bila zadužena za evakuaciju ranjenika doći po Predraga.

 

Vojska Jugoslavije je prvo saop{tila Predragovim roditeljima da je on nestao u borbama između 15. i 16. aprila 1999. godine. Kasnije je izvesni pukovnik Živanović poslao telegram roditeljima da je Predrag poginuo, da je vojska na osnovu svedočenja drugih vojnika koji su tu bili prisutni zaklju~ila da postoji samo 1% verovatnoće da je on preživeo. Zbog toga ga oni smatraju licem poginulim u borbi. Međutim, telo Bojović Predraga nikada nije pronađeno.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Acić Zlatko (20), iz Smedereva, Kostić Dejan (20), iz sela Klenka, op{tina [abac, Ivanković Sa{a (20), iz Valjeva i Mitić Dejan (22), iz sela Trupale, op{tina Ni{, Srbi iz Srbije, pripadnici Vojske Jugoslavije, redovni vojnici, nestali su 16. aprila 1999. godine, kod karaule Ko{are, kota Maja glava, uz graničnu liniju prema Albaniji, zapadno od \akovice.

 

Prema izjavi Sa{inog oca Milomira, Sa{a je sa porodicom poslednji put razgovarao 27. marta 1999. godine u popodnevnim časovima, kada im je rekao da se nalazi u zgradi neke {kole.

 

Od Vojske Jugoslavije porodica je dobila zvanično saop{tenje da je on nestao prilikom vojne akcije u oblasti Ko{are, kota Maja Glava, uz graničnu liniju sa Albanijom. Potpukovnik Vojske Jugoslavije Ljubinko Ljurković, poslao je porodicama nestalih službenu zabele{ku u kojoj se navodi da su ovi mladići poslednji put viđeni pri izvr{enju redovnih borbenih zadataka, 16. aprila 1999. godine, oko 11,00 časova.

 

Porodica je kasnije, od vojnika, saznala da su prilikom borbe sa OVK pripadnici Vojske Jugoslavije u{li 15 kilometara na teritoriju Albanije, da su neki od vojnika bili ranjeni i da njihova jedinica prilikom povlačenja nije mogla da ih povede sa sobom, niti da se vrati po njih.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Mijatović Zoran (20) iz Ra{ke, Srbin iz Srbije, pripadnik Vojske Jugoslavije nestao je 16. aprila 1999. godine na karauli Ko{are, graničnom prelazu sa Albanijom, zapadno od \akovice.

Izvor: Veb sajt detektivske agencije "Ozna",

 

Pekovi} Spasoje (58), Srbin iz sela [eremet (Sheremet), op{tina \akovica, poslednji put je vi|en 5. maja 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Stanojević Vladan (25) i Komatović Sa{a (27), Srbi, pripadnici Vojske Jugoslavije, rezervisti, nestali 6. maja 1999. godine na karauli Ko{are, graničnom prelazu sa Albanijom, zapadno od \akovice.

 

Prema informacijama detektivske agencije "Ozna", ovi vojnici su tog dana ranjeni i prebačeni u bolnicu, od kada im se gubi svaki trag.

 

Centar za mir i toleranciju navodi da je Vojska Jugoslavije, 23. maja, ocu nestalog Sa{e saop{tila da je on ranjen 6. maja između 8,00 i 9,00 časova. Vojska je zatim, 27. maja poslala ocu drugo saop{tenje, u kome se navodi da je Sa{a nestao u borbi.

 

Otac je naknadno saznao da je njegov sin bio ranjen u predelu glave i da je imao problema sa vidom.

Izvor: Zagrljeni oti{li u misteriju, BLIC, 15. septembar 1999; Veb sajt detektivske agencije "Ozna"

 

Rotkvić Dragan (27), Srbin iz Zrenjanina, Srbija, poslednji put je viđen 23. maja 1999. godine na Visu iznad Žablja u blizini \akovice.

Izvor: Veb sajt detektivske agencije "Ozna"

 

Konović Sreten, Srbin, nestao je posle 14. juna 1999. godine u \akovici.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Soba Vidosava (69), Crnogorka iz \akovice, ulica Milo{a Obili}a, poslednji put je vi|ena 15. juna 1999. godine.

 

Njena kom{inica ispri~ala je FHP-u da je poslednji put videla Vidosavu 15. juna 1999. godine. Tog dana prolazila je pored njene ku}e i videla nekoliko pripadnika OVK kako  batinaju Vidosavu. Tako|e je videla kada su oti{li.

 

Kom{inica je ponovo pro{la pored Vidosavine ku}e 20. juna i videla da su ulazna vrata razvaljena. Sve stvari u ku}i su bile ispreturane, a Vidosava nije bila u ku}i.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo.

 

Biberdžić Dragica (73), Srpkinja iz sela Ćerim (Qerim), op{tina \akovica nestala je 15. juna 1999. godine.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo.

 

Milić Momčilo (49), Srbin iz \akovice, radnik, poslednji put je viđen 15. juna 1999. godine.

Izvor: Veb sajt detektivske agencije "Ozna"

 

Vukasovi} Lazar (64), Srbin iz \akovice, poslednji put je vi|en 17. juna 1999. godine u \akovici.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

I~evi} Milka (73), Srpkinja poslednji put je vi|ena 19. juna 1999. godine u \akovici.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Petković Živko (61), penzioner, i njegova supruga Desanka (58), domaćica, Srbi iz \akovice, ulica Stanka \orđevića br. 13/a, nestali su posle 26. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njihovog sina, brat i on napustili su \akovicu 12. juna 1999. godine. Majka i otac su ostali u kući sa kom{ijom Albancem \oka Ba{kimom (Xhoka Bashkim), koji se preselio kod njih za vreme NATO intervencije zato {to su mu pripadnici srpskih snaga zapalili kuću. Sinovi, od odlaska u Srbiju, nisu mogli da stupe u kontakt sa njima, jer su telefonske veze bile u prekidu.

 

Početkom januara 2000. godine, u telefonskom razgovoru sa Ba{kimovom sestrom Dijanom iz Prizrena, saznali su da su 19. juna 1999. godine, u 14,30 časova, Živko i Desanka krenuli svojim automobilom marke citroen, bele boje, u Srbiju. I{li su putem u pravcu Peći. Ba{kim im je skinuo tablice sa automobila, jer je smatrao da }e tako biti bezbedniji. Dijana je dodala da su odlučili da napuste \akovicu jer su u njihovu kuću često dolazili pripadnici OVK i raspitivali se gde su im sinovi.

 

Porodična prijateljica, Albanka iz \akovice, ispričala je sinu nestalih da nije istina da su Desanka i Živko, kako to Ba{kim navodi, napustili \akovicu 19. juna, jer ih je ona u periodu od 12. do 26. juna svakodnevno obilazila i donosila im hranu. Posle 26. juna, nije vi{e smela da ih obilazi, jer su njoj i njenoj porodici pretili pripadnici OVK da će ih ubiti jer sarađuju sa Srbima. Dalja sudbina Desanke i Živka je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Petri~evi}  Dragica (77), Srpkinja iz \akovice, ulica Milo{a Obili}a br. 147, nestala je  5. jula 1999. godine.

 

Dragi~ina snaja izjavila je FHP-u da ju je poslednji put videla 4. jula uve~e, kada je bila kod nje u poseti. Sutradan na stepeni{tu, ispred susedne ku}e koja je pripadala Dragi~inom sinu, u koju se, nakon {to je on napustio \akovicu, uselio Albanac Daci Idriz, advokat u \akovici, sa suprugom i dvojicom sinova, od kojih je jedan bio pripadnik OVK, videla je tragove krvi, jednu Dragi~inu {nalu i ve{ta~ku vilicu. Njena dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Radovanović Milorad (60) i njegova supruga Zorka (54), Srbi iz sela Osek Hilja (Osek Hila), op{tina \akovica, prema izjavi Miloradove sestre poslednji put su viđeni u noći 15/16. jula 1999. godine u selu Osek Hilija.

 

Njihova kuća je bila jedina srpska kuća u ovom selu. Porodica nema nikakvih informacija {ta se sa njima dogodilo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Gunga Musa (60), Rom iz \akovice, nestao je 25. jula 1999. godine na putu od naselja Brekovac (Brekovc) prema ulici Sadika Po`ege (Sadik Pozhegu), gde se nalazila njegova ku}a.

 

Posle povratka albanskih izbeglica, pripadnici OVK ~esto su upadali u ku}u Muse Gunga. Jednom prilikom odneli su mu iz ku}e vrednije stvari. Sin Hisen prijavio je kra|u

KFOR-u, i posle toga su ga neki pripadnici OVK pretukli. Drugom prilikom pripadnici OVK su odveli Musinog sina Arifa na saslu{anje u {tab OVK u hotelu “Pa{trik” ("Pashtriku"). Dr`ali su ga 2 dana, za to vreme ispitivali su ga o doga|ajima za vreme rata i tukli. Posle toga porodica Gunga je pre{la u naselje Brekovac, gde su se bili sklonili i drugi Romi. KFOR je obezbe|ivao deo naselja u kojem su se nalazili Romi. 25. jula Musa je krenuo da obi|e ku}u u gradu i vi{e se nije vratio. Porodica je istog dana prijavila KFOR-u njegov nestanak. Njegova sudbina jo{ uvek nije razja{njena.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stoli} Goran (25), Srbin iz \akovice, nestao je 29. oktobra 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

2. Otmice

 

Lazarević Jovana (87) i njegovu suprugu Ljubicu (75), Srbe iz \akovice, pripadnici OVK odveli su iz stana u no}i 13/14. juna 1999. godine.

Izvor:  FHP, izjava svedoka

 

Kostić Marka (57), Srbina iz \akovice, penzioner, Dunavska kolonija br. 25, odveli su pripadnici OVK iz njegove kuće u \akovici, 15. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovog prijatelja, u Markovu kuću, u kojoj je živeo sa suprugom Marijom, upali su pripadnici OVK sa maskama na licu, izveli ga iz kuće, ubacili u automobil i odvezli. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor. FHP, izjava svedoka

 

Be}a Halida (Beqa Halid) (32), Roma iz sela Crmljane (Crmjane), op{tina \akovica, 16. juna 1999. godine odveli su pripadnici OVK iz ku}e njegovog oca u naselju Piskote, op{tina \akovica, od kada mu se gubi svaki trag. Sutradan, 17. juna, isti pripadnici OVK su oteli i njegovog oca Miftara (Myftar) (55), batinali ga, ispitivali i kasnije istog dana pustili.

 

Prema svedo~enju njihovog ro|aka, Halid je 16. juna, bio u poseti kod oca u naselju Piskote, kada su, u poslepodnevnim ~asovima, u ku}u u{li Arif [alja (Arif Shala), komandant OVK u selu Crmljane, Jah Bu{ati (Jahë Bushati) i jo{ jedan pripadnik OVK. Sva trojica su nosila uniforme OVK i bila naoru`ana. Izveli su Halida iz ku}e, ubacili u automobil marke lada i odvezli.

 

Sutradan, 17. juna, ujutru, isti pripadnici OVK su ponovo do{li u ku}u Be}a Miftara i odveli  ga u {umu u selu Rakovina (Rakovinë), op{tina \akovica. Tu su ga ispitivali, batinali i oko pono}i istog dana vratili ku}i. Uku}anima je rekao da nije video sina.

 

Nakon toga, Miftar je sa ostalim ~lanovima porodice napustio Kosovo i oti{ao u Belgiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Beljulji Fadilja (Behluli Fadil) (23), Roma iz \akovice, privremeno boravio u kolektivnom sme{taju u naselju Brekovac, op{tina \akovica, 17. juna 1999. godine oteli su pripadnici OVK iz |akovi~ke bolnice.

 

Prema izjavi njegovog oca Bajrama, njihovu porodicu su pripadnici KFOR-a, zajedno sa ostalim Romima iz \akovice, 13. juna 1999. godine smestili u kolektivni centar u prigradskom naselju Brekovac, zbog u~estalih napada pripadnika OVK na Rome u \akovici. Dana 16. juna lekari su do{li u kolektivni centar da pregledaju ljude koji su tu sme{teni. Po{to je Fadiljov sin Vedat bio bolestan, lekari su ga poveli u bolnicu u \akovici. Sa njima je po{ao i Fadilj. Kada su do{li u bolnicu, pripadnici OVK, njih desetak, koji su se tamo nalazili, poku{ali su da li{e slobode Fadilja, ali je on uspeo da im pobegne i vrati se u Brekovac. Nakon pregleda, lekari su Vedata vratili u Brekovac i rekli porodici da mora i sutra da do|e u bolnicu. 

 

Kada su 17. juna Fadilj, njegov prijatelj Lazo Ze}iri (Lazo Zeqiri) i sin Vedat stigli u bolnicu, Fadilja su ponovo napali isti pripadnici OVK, koji su ga, prema re~ima njegovog prijatelja koji je uspeo da pobegne, odveli sa sobom. KFOR je nakon dva sata Vedata vratio ku}i u Brekovac.  Fadiljova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dedić Marjana (44), Srbina iz \akovice, auto-prevoznika, odveli su pripadnici OVK iz njegove ku}e na ulazu u naselju Piskote, op{tina \akovica, u no}i 17/18. juna 1999. godine. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Janjić Slobodana (53), Srbina iz \akovice, ulica Dimitrija Tucovića br. 13/IV, vatrogasca, 18. juna 1999. godine li{ili su slobode pripadnici OVK.

 

Slobodanova snaja ispričala je FHP-u da je njegova supruga Milena sa decom napustila \akovicu 12. juna 1999. godine. Kom{ije iz \akovice su poslednji put videle Slobodana 18. juna između 10,00 i 11,00 časova, kada su ga četvorica mu{karaca nasilno izvela iz zgrade u kojoj je živeo, uvela u automobil i odvezla nekud. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Tafaj (ime nepoznato), Romkinja iz \akovice, mla|a od 18 godina, izvedena je iz zatvora u hotelu “Pa{trik” (Pashtrik) u \akovici, nekoliko dana posle zatvaranja 18. juna 1999. godine i od tada joj se gubi trag. Prema navodima svedoka, koji je tako|e dr`an u hotelu ”Pa{trik”, devojku je odveo nekuda pripadnik OVK sa nadimkom “D`ifa” (“Xifa”). Me|u zatvorenicima bila je jo{  Romkinja Afijete Ze}iri (Afijete Zeqiri), 10 Roma mu{karaca i 1 mu{karac Albanac. ^etvorica zatvorenika Roma su streljani posle zatvaranja[5]. Ostali su pu{teni na slobodu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Imeraj Ba{kima (Ymeraj Bashkim) (50), Roma iz sela Paljabard (Palabardh), op{tina \akovica, odveli su pripadnici OVK 20. juna 1999. godine iz ku}e njegove sestre u naselju Piskote, op{tina \akovica, i nakon ~etiri sata ispitivanja i batinanja pustili ga. Tri dana kasnije, sedmorica pripadnika OVK do{la su ponovo u njegovu ku}u u selu Paljabard i odvela ga.

 

Prema izjavi njegovog prijatelja, Ba{kim je 20. juna bio u poseti kod sestre u naselju  Piskote, kada su oko 1,00 ~as u ku}u u{li Elezi Miftar i jo{ trojica pripadnika OVK i odveli ga u njihov {tab u istom selu, gde su ga ispitivali  Met Aljija (Metë Alija) i Esad Ljuma (Esad Luma). Pitali su ga da li je plja~kao albanske ku}e i pritom ga {amarali i udarali pesnicama i nogama. Nakon ~etiri sata su ga pustili i on se vratio ku}i.

 

Tri dana kasnije, 23. juna, u Ba{kimovu ku}u u selu Paljabard do{li su pripadnici OVK Ramu{ Haradinaj, Met Alija, Dervi{ Uka (Dervish Uka), Ndrecaj Martin, Ndrecaj Prenk, Ndrecaj Uke (Ndrecaj Ukë) i Sandi Binak. Rekli su da ga vode u {tab OVK u selu Junik, op{tina De~ane, kod komandanta OVK Rustema Beri{e (Rrustem Berisha). Ba{kimova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Kuzmanović \orđija (42), Srbina iz \akovice, ulica Srpska br. 42, zaposlenog u po{ti, 21. juna 1999. godine li{ili su slobode pripadnici OVK. Njegova dalja sudbina je nepoznata.[6]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Antonijević Zoran (32), Srbin iz \akovice, sin poznatog pulmologa dr. Ace, stanovao sa roditeljima u ulici Cara Du{ana br. 227, otet je 23. juna 1999. godine u \akovici.

 

Prema svedočenju njegovog prijatelja, Zoran je 23. juna iza{ao iz stana u popodnevnim časovima. Ispred zgrade su ga zaustavila nepoznata lica u uniformama OVK i silom odvela. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Zoran je imao tumor na mozgu i njegova porodica ne veruje da je bez lekova mogao da preživi. Sutradan su u stan porodice Antonijević u{li pripadnici OVK, naredili im da napuste grad i pretili da će ih ubiti ukoliko to ne učine. Oni su oti{li do sedi{ta KFOR-a u \akovici, odakle su ih pripadnici KFOR-a prebacili u Patrijar{iju u Pe}i. Sutradan su izbegli u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Kaba{ Milenka (41), od oca Albanca i majke Srpkinje, iz \akovice, odveli su pripadnici OVK 25. juna 1999. godine iz stana njegove sestre u naselju Novi blok u \akovici.

 

Prema sestrinom svedo~enju, tog dana u stan njihovih kom{ija na prvom spratu u{li su pripadnici OVK i po~eli da ga pretresaju. Sestra je oti{la kod kom{ija da vidi {ta se doga|a. Pripadnici OVK koji su bili kod njih imali su civilna odela, tra`ili su da im predaju oru`je i nakon toga su oti{li. Dok je jo{ sedela kod kom{ija, sestra je ~ula buku sa petog sprata gde se nalazio njen stan. Kad se vratila u stan, videla je da su vrata otvorena i da Milenko vi{e nije u stanu. ^ula je jedan pucanj u prizemlju. Pogledala je kroz prozor i videla trojicu pripadnika OVK u maskirnim uniformama kako vode njenog brata koji dr`i na levoj strani lica krvav pe{kir. Jednog od pripadnika OVK je prepoznala kao izvesnog  Fatona. Pripadnici OVK su, pod pretnjom oru`jem, naterali Milenka da nasloni ruke na zid, pretresli ga, uveli u automobil i odvezli. Kada je sestra si{la, kom{ija Albanac joj je rekao da se Milenko opirao i da su pripadnici OVK pucali u njega. Pogodili su ga u levo uvo, kom{ija mu je sa vrata dobacio pe{kir jer je jako krvario. Sestra je odmah prijavila slu~aj KFOR-u. Dalja sudbina Kaba{ Milenka je nepoznata.

 

Nakon ovog incidenta, 13. jula, isti pripadnici OVK su ponovo do{li u njihovu zgradu. Na ulazu su sreli Milenkovu sestru i pitali je da li zna gde je "[kija" (Shkija)[7] sa petog sprata. Ona je na albanskom odgovorila da je upravo oti{la u susednu zgradu. Kada su  pripadnici OVK oti{li, sakrila se kod kom{ija Albanaca, odatle pozvala telefonom prijateljicu Albanku koja je odmah do{la i odvezla je u svoj stan koji se nalazio u drugom delu grada, odakle je nakon dva dana izbegla u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Staletović Milana (73) i Maricu (68), Srbe iz \akovice, ulica Cara Du{ana, lamela C, 4. sprat, penzionere, odveli su pripadnici OVK iz njihovog stana u noći 26/27. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njihove ćerke Stanke, Milan i Marica su živeli sami u svom stanu u \akovici. Stanka je živela u Srbiji, dok je njena sestra Radojka sa svojom porodicom živela u \akovici. Radojka je napustila \akovicu tokom maja 1999. godine i sa porodicom izbegla u Srbiju. Od tada su ćerke izgubile svaki kontakt sa roditeljima, jer su telefonske veze sa \akovicom bile prekinute.

 

Krajem maja, Stanka je po prijatelju koji je i{ao u \akovicu roditeljima poslala paket sa hranom i poručila im da {to pre napuste grad i do|u kod nje. Oni su to odbili.

 

Sredinom juna veći deo Srba je napustio \akovicu. Stankina prijateljica iz \akovice Dragica, koja je takođe izbegla u Srbiju, vratila se u \akovicu krajem juna da uzme neke stvari. Oti{la je da obiđe Stankine roditelje, ali ih nije na{la u stanu. Kada se vratila u Srbiju, dala je Stanki broj telefona u Rožaju, u Crnoj Gori,  Albanca Iljira (Ilir), kom{ije njenih roditelja, koji stalno putuje iz \akovice u Rožaje gde nabavlja sir koji prodaje u \akovici. Kada ga je Stanka pozvala, on joj je rekao da zna {ta se dogodilo sa njenim roditeljima, da je njena majka bila dobra žena, ali da je njen otac stalno govorio da je \akovica srpska i da je i ona zato stradala. Nije želeo ni{ta vi{e da joj kaže.

 

Nakon toga je Stanka prijavila slučaj KFOR-u u \akovici. Oni su oti{li u stan njenih roditelja i razgovarali sa njihovim kom{ijama. Kom{ije su rekle pripadnicima KFOR-a da su Maricu i Milana videli poslednji put 26. juna i da su mislili da su oni oti{li u Srbiju.

 

Prijateljica porodice Staletović iz \akovice, Muslimanka koja je izbegla u Srbiju u septembru, ispričala je Stanki da je često obilazila njene roditelje u \akovici i da im je kupovala hranu jer su se oni pla{ili da izlaze iz stana. Nepoznati Albanci su dolazili kod njih i pretili im da će ih ubiti ako se ne isele. Po{to je Marica dobro govorila italijanski jezik, u vi{e navrata tražila je za{titu KFOR-a, ali oni u tom trenutku nisu bili u mogućnosti da im pruže za{titu. Ovu informaciju su pripadnici KFOR-a naknadno potvrdili i njihovoj kćerki.

 

Pripadnici OVK su 23. i 24. juna odveli Maricu na vi{ečasovno ispitivanje u zgradu auto {kole, gde je bio sme{ten njihov {tab. Tamo ju je ispitivao neki njihov komandant koji joj je 24. juna, kada su je po drugi put doveli u {tab na ispitivanje, izdao dozvolu za slobodno kretanje.

 

U noći 26/27. juna, u 1,00 čas u stan Staletovića u{li su uniformisani i naoružani pripadnici OVK. Njihova prijateljica je tada bila u poseti kod kom{ija, i videla je kada su pripadnici OVK izveli iz stana Maricu i Milana, vezanih ruku i usta. Ubacili su ih u automobil koji je bio parkiran ispred zgrade i odvezli.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ljalja Bekima (Lala Bekim) (27), Roma iz \akovice oteli su pripadnici OVK 27. juna 1999. godine na ulici u centru \akovice. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Prema navodima Evropskog centra za prava Roma, Bekimova majka je poslednji put videla sina ujutru 27. juna, kada je po{ao na posao. Uveče, pomenutog dana, u njihovu kuću do{ao je jedan čovek i rekao im da su Bekima na putu ka poslu zaustavili pripadnici OVK i poveli ga sa sobom. Dva dana posle njegovog nestanka, jo{ dvoje ljudi je ispričalo porodici da su videli Bekima u zatvoru OVK u zgradi "Junik", u centru \akovice, gde su i oni neko vreme bili zatvoreni.

 

Jedan od njih je rekao da se u tom zatvoru, pored Bekima, nalazi jo{ Roma i da su ih pripadnici OVK batinali.

Izvor: Roma in the Kosovo conflict [Romi na Kosovu u vreme sukobaą, ERRC ŠEvropski centar za prava Romaą, novembar 1999.

 

Veki} Milicu (59), Srpkinju iz \akovice, odveli su iz stana pripadnici OVK 1. jula 1999. godine u ve~ernjim ~asovima.

 

Prema izjavi kom{inice, pripadnici OVK su Milicu odveli u kasapnicu vlasnika Agimija. Njena dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

T.F. (27), Rom, otet je pre 6. jula 1999. godine u \akovici. Njegovi prijatelji su videli kako je T.F. iz centra \akovice odvela grupa pripadnika OVK u nepoznatom pravcu.

Izvor: The Curent Situation of Roma in Kosovo ŠAktuelna situacija Roma na Kosovuą, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 12. septembar 1999.

 

Jovanovi} Iliju (71), s nadimkom Ilja, Srbina iz \akovice, ulica Mar{ala Tita, penzionera, odveli su pripadnici OVK iz njegovog stana 7. jula 1999. godine.

 

Iliju su navedenog dana, prema izjavi njegove kom{inice, u kasnim ve~ernjim ~asovima pripadnici OVK odveli iz njegovog stana u hotel "Pa{trik". Neposredno pre otmice, pripadnici OVK pretili su Iliji da }e ubiti i njega i njegovu decu. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jevri} Darinka (60), i njena tri sina, Srbi iz \akovice, ulica Milo{a Obili}a, blok br. 3, ulaz br. 19, oteti su 7. jula 1999. godine.

 

Prema izjavi njihove kom{inice, tokom no}i, 7. jula, ona je za~ula buku iz njihovog stana. ^ula je glasove nepoznatih ljudi, vrisku i lupnjavu. Zatim je za~ula Darinku kako kroz pla~ vi~e: "Ubijte mene, samo nemojte decu da mi dirate!" Kom{ije su se pla{ile da iza|u iz stanova i pomognu Jevri}ima. Nakon kra}eg vremena, buka je prestala. Od tada se Jevri} Darinki i njenim sinovima gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Petrović Mića (61), sudija porotnik u Op{tinskom sudu u \akovici, penzionisani policajac, i njegova supruga Radmila (56), Srbi iz \akovice, ulica Milo{a

Obili}a, blok br. 3, ulaz br. 19, odvedeni su 11. jula 1999. godine iz svog stana.

 

Prema svedo~enju njihove kom{inice, pripadnici OVK su prvi put do{li u njihov stan 25. juna 1999. godine. Bili su u civilu, pretresli su stan, oduzeli im oru`je i oti{li. Nakon toga, 11. jula, oko 3,00 ~asa ujutru, u njihov stan su ponovo u{li pripadnici OVK, izveli Mi}u i Radmilu i odvezli ih. Njihova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Cigani Elmir (35), Rom iz sela Ere~a (Hereq), op{tina \akovica, otet je 17. jula 1999. godine.

 

Prema svedočenju njegove majke, 15. jula su u njihovu kuću upala petorica Albanaca, među kojima je ona prepoznala D`avida (Xhavid) i Fljamura (Flamur) iz sela Jasići (Jasiq), op{tina \akovica. Batinali su njenog sina i govorili mu da je izdao Albance jer je radio za srpsku policiju. Posle toga su oti{li i rekli Elmiru da ne sme da izlazi iz kuće.

 

Nakon dva dana, 17. jula, u njihovu kuću su do{la trojica nepoznatih Albanaca i odvela Elmira. Rekla su porodici da će ga brzo vratiti, a da oni svi moraju da napuste Kosovo. Od tada se Elmiru gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Imeraj Avdulj (Ymeraj Avdyl) (22), Rom iz \akovice, fizi~ki radnik, odveden je iz ku}e u naselju Brekovac u \akovici u julu mesecu. Trojica pripadnika OVK sa maskama na licu rekli su njegovoj supruzi da im Avdulj “treba zbog nekih informacija”. Supruga Fatima je me|u otmi~arima prepoznala sina Isufa Smajljija (Isuf Smajlili) iz \akovice. Sudbina Avdulje je jo{ uvek nepoznata. Njegova porodica je u avgustu 1999. godine izbegla u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ziberaj Gen (Zyberaj Gen), Rom iz \akovice, prema izjavi njegovog kom{ije, otet je krajem jula 1999. godine. Gena su pripadnici OVK odveli iz njegove kuće u {tab OVK u naselju Piskote, op{tina \akovica. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Kada su njegova supruga i trinaestogodi{nji sin oti{li u {tab da ga traže, pripadnici OVK su pretukli sina i oboje oterali iz {taba.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Račić Radovana (61), Srbina iz \akovice, ulica Dimitrija Tucovića 2/15, tokom avgusta 1999. godine odveli su pripadnici OVK iz njegovog stana. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

 

Prema izjavi njegove supruge, date FHP-u, ona je sredinom juna sa decom napustila \akovicu i izbegla u Crnu Goru. Kom{inica iz \akovice javila joj je u septembru da su  pripadnici OVK odveli Radovana iz njegovog stana. Kom{inica je čula buku i kada je pogledala kroz prozor, videla je nekoliko pripadnika OVK kako izvode Radovana iz zgrade, ubacuju u automobil i odvoze.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Mojsić Zvezdan (27), Baljo{ević Budimir (55), direktor dečijeg vrtića u Orahovcu, Dedić Negovan (33), sekretar Auto-moto dru{tva u Orahovcu, Milenković Stani{a (43), direktor Komunalnog preduzeća u Orahovcu i Jakić Goran (23), iz Orahovca, zaposlen u kombinatu "Orvin", Srbi, oteti su 29. oktobra 1999. godine u \akovici.

 

Prema navodima rodbine otetih, petorica Srba su platila Srbinu Vito{ević Negovanu po 1,200 nemačkih maraka za prebacivanje u Crnu Goru. Porodice su saznale od Roma Agrona Avduljija (Agron Avdyli), koji je organizovao izlazak iz Orahovca, da je njemu Negovan dao 800 nemačkih maraka po osobi, a da je preostalih 400 nemačkih maraka zadržao za sebe.

 

Oko 23,00 časa krenuli su iz srpskog naselja u Orahovcu. Zvezdan je imao ličnu kartu na ime Kujundžić Neboj{e, a Negovan na ime Vito{ević Sretena, dok su preostala trojica Srba imala legalna dokumenta. Avdulji ih je Negovanovim automobilom marke jugo Florida prebacio u \akovicu. Tu su svratili kod Avduljijevog rođaka, izvesnog Bujara. Avdulji je u{ao u kuću, dok su petorica Srba ostala u kolima. Nekoliko trenutaka nakon toga, Avdulji je čuo buku, vri{tanje i pozive u pomoć. Pla{io se da izađe iz kuće i vidi {ta se de{ava. Ne zna ko je oteo Zvezdana, Budimira, Negovana, Stani{u i Gorana.

 

Rodbini je re~eno da petoricu Srba drži lokalni komandant OVK Hekuran Hoda i da su neko vreme bili zatvoreni u zgradi Kosovskog za{titnog korpusa, a da su kasnije prebačeni u naselje Piskote, op{tina \akovica. UNMIK je objavio, krajem novembra, da je pokrenuo istragu, ali do danas nisu poznati rezultati istrage.

Izvor: FHP izjave svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

Be}iri Ibi{ (Beqiri Ibish) (59), Rom iz sela Ere~, op{tina \akovica, otet je 18. juna 1999. godine. Njegovo telo je pronađeno u selu Jasić, op{tina Dečani.

 

]erka je rekla FHP-u da je bila pripadnik srpske policije. Ibi{a i nju su pripadnici OVK prvi put zarobili 28. maja 1998. godine. Među otmičarima prepoznali su izvesnog Buca D`ocaja (Buca Xhocaj) i Aliju Riza, zvanog Rezak. Zadržali su ih dva dana u {umi na planini \erovica, u op{tini Dečani, u blizini albanske granice, gde su ih ispitivali i batinali. Nakon dva dana uspeli su da pobegnu.

 

]erka je 12. juna 1999. godine, po povlačenju srpske policije i Vojske Jugoslavije iz \akovice, napustila Kosovo i izbegla u Crnu Goru, dok je otac ostao u selu.

 

Dana 18. juna 1999. godine, Ibi{ je krenuo da poseti sestru, koja živi u istom selu, i da obiđe ćerkinu kuću, koja se nalazi u blizini. Kada je stigao do sestrine kuće, presrela ga je grupa pripadnika OVK, sa kojima je bila i supruga njegovog brata Bećiri Zenija, koja ih je i dovela do Ibi{a. Pripadnici OVK su ga poveli rekav{i mu da ga vode u selo Jasić, da se zauvek oprosti sa ćerkom. ]erka njegove sestre posmatrala je ovaj incident i jednog od otmičara prepoznala kao Alija Rizu, komandanta OVK u selu Pono{evac, op{tina \akovica, koji je prethodne godine oteo Ibi{a i njegovu ćerku.

 

Nakon nekoliko dana, uz pomoć prijatelja, Ibi{eva majka i sestra, prona{le su njegovo telo u selu Jasic. Na telu su bili vidljivi tragovi nasilja.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ramoci Besim (23), Rom iz \akovice, ulica Bore Stankov}a br. 171, ispitivan je 17. juna 1999. godine osam sati u {tabu OVK, posle ~ega je pu{ten ku}i. Slede}eg dana pripadnici OVK su ga odveli iz ku}e i od tada mu se gubi trag.

 

Prema izjavi njegovog strica, 17. juna trojica pripadnika OVK, Miku{i Mark (Mikushi Mark), Hekuran Hoda i Vok{i Besim (Vokshi Besim), su do{la po Besima. Besim se skrivao na tavanu. Pripadnici OVK poveli su sa sobom njegovog mla|eg brata ]amilja (Qamil).  Rekli su porodici da }e ubiti dete ukoliko se Besim ne preda. Besim je sa ostalim ~lanovima porodice oti{ao u {tab OVK u hotelu "Pa{trik". Pripadnici OVK su pustili ]amilja a zadr`ali Besima. Batinali su ga prilikom ispitivanja o tome da li je pomagao Srbima i da li je krao. Pustili su ga posle osam sati.

 

Sutradan, 18. juna, oko 18,00 ~asova, isti pripadnici OVK su ponovo do{li u ku}u porodice Ramoci i odveli Besima u hotel "Pa{trik" gde su ga zlostavljali i 25. juna streljali ispred |akova~ke klanice. Njegovo telo nije prona|eno.[8]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Gagović Rade (48), Crnogorac iz \akovice, ulica Njego{eva br. 209, konobar, nestao je 18. juna 1999. godine.

 

Radetov sin je ispričao FHP-u da je tog dana sa porodicom napustio \akovicu i izbegao u Crnu Goru. Njegov otac nije hteo da napusti stan i ostao je u \akovici.

 

Dana 18. juna, pripadnici OVK su li{ila slobode Radeta, odveli ga u hotel “Pa{trik” gde su ga u podrumu zlostavljali nedelju dana. Prema navodima svedoka, Gagovi} je streljan ispred klanice 25. juna. Njegovo telo nije prona|eno.[9]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

[alja Red`a (Shala Rexhë) (23), Krasni}i Bajram (Krasniqi Bajrm) (45) i Rulji (Ruli) (ime nepoznato) (23), Romi iz \akovice streljani su 25. juna 1999. godine, sedam dana posle zatvaranja. Svedok FHP-a, brat streljanog Red`e navodi da su on i prijatelji Krasniqi Bajram, [alja Beri{a (Shala Berisha), Lju{aj Zvezdan (Lushaj Zvezdan), Ze}iri Gzim (Zeqiri Gëzim), njegova sestra Afijete, Rulji, Baljaj [aban (Balaj Shaban) i Tafaj Hasan 18. juna isprosili }erku Tafaj Hazme za njegovog brata Red`u. Vra}ali su se ku}i sa mladom, na putu kod fabrike tekstila zaustavila ih je grupa od desetak naoru`anih i uniformisanih pripadnika OVK, me|u kojima su svedok i ostali poznavali izvesnog Kujtima, Azemija, "Pin}u" (“Pinça”) i "D`ifu" iz \akovice. Albanca Beri{u su pustili a ostale su odveli najpre u robnu ku}u i istog dana u hotel “Pa{trik”. Zatvorili su ih u podrum, gde su zatekli Crnogorca Gagovi} Radeta (48) i Roma Ramoci Besima (23). Svakodnevno su  batinali zatvorenene mu{karce. Nisu im davali vodu i hranu. Terali su ih da piju iz fla{e u koju su mokrili. Prema navodima svedoka u mu~enju je prednja~io “D`ifa”. On ga je no`em posekao po desnom obrazu, po telu mu je gasio cigarete i tukao ga je gvozdenom {ipkom. “D`ifa” je no`em posekao jo{ i Gagovi}a i Gzima. Drugi pripadnik OVK klje{tima je Gzimu i{~upao vrh ka`iprsta na desnoj ruci.

 

Drugog ili tre}eg dana oslobodili su Afijete Ze}iri. Ispro{enu devojku Tafaj izvodili su iz podruma i silovali dok se nije pojavio komandant koga su zvali “Besa”. On je zbog toga tukao neke pripadnike OVK i rekao im da }e im on presuditi ako to ponovo urade. Navodno rekao je i to da ne smeju da otimaju Srpkinje i da ih siluju, a da sa mu{karcima imaju odre{ene ruke. Me|utim, tu devojku “D`ifa” je jednog dana izveo i niko ne zna {ta se sa njom dogodilo. ^etvrtog dana pripadnici OVK oslobodili su Gzima Ze}irija, [alja Beri{u, Lju{aj Zvezdana, Baljaj [abana i Tafaj Hasana. Dana 25. juna “D`ifa” i jo{ dvojica pripadnika OVK odveli su Red`u i njegovog brata kod klanice u \akovici. Tamo su ve} bili dovedeni Rulji, Bajram Krasni}i, Besim Ramoci i Gagovi} Rade. “D`ifa” i ostali postrojili su ih sve i naredili im da podignu ruke u vis. “D`ifa” je pucao iz automata. Pogodio je sve osim svedoka. On je uspeo da pobegne. Skrivao se neko vreme u \akovici i 24. avgusta 1999. godine izbegao je u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka 

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

Be}a Miftara (Beqa Myftar) (55), Roma iz sela Crmljane, op{tina \akovica, 17. juna 1999. godine odveli su pripadnici OVK iz  njegove ku}e, batinali ga, ispitivali i kasnije istog dana pustili[10].

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

H.A. (24), Rom iz \akovice, fizi~ki radnik, dr`an je pet dana u zatvorima OVK-a na raznim lokacijama na Kosovu. Tokom ispitivanja nanete su mu te{ke telesne povrede.

 

Prema navodima H.A, ~etvorica pripadnika OVK, me|u kojima je prepoznao Emina Sofiju iz \akovice i izvesnog Fatmira iz Drenice, do{li su u njegovu ku}u 20. juna i naredili mu da po|e sa njima na ispitivanje. Odveli su ga u podrum ku}e ~iji je vlasnik Viktor Du{i (Viktor Dushi). Tamo je zatekao {estoro pripadnika OVK, ~etiri mu{karca i dve devojke. Nije ih poznavao. Tukli su ga drvenim palicama po le|ima i licu. Pitali su ga da li je ubio nekog Albanca, silovao neku Albanku i da li je sara|ivao sa Srbima protiv Albanaca. Nisu mu dali da pije vodu.

 

Iste ve~eri pripadnici OVK su ga prebacili u selo ]afa Pru{ (Qafa Prush), u blizini granice sa Albanijom. Prebacivanje je verovatno usledilo zbog toga {to je H.A.-ov otac istog dana prijavio KFOR-u da je pripadnik OVK Emin Sofija odveo njegovog sina. U selu ]afa Pru{ pripadnici OVK dr`ali su H.A. u nekoj kamenoj ku}i gde se nalazilo oko 15 pripadnika OVK. H.A. ih nije poznavao od ranije. Tukli su ga tokom ~itave no}i. Ujutru su mu povezali o~i i traktorom ga povezli nekuda. Skinuli su mu povez kada su stigli u selo Dolj (Dal). Dr`ali su ga u podrumu neke ku}e. Pretili su mu da }e mu motornom testerom otkinuti noge ukoliko ne prizna {ta je sve uradio Albancima tokom rata. Drvenom palicom ga je tukao starac sa sedom bradom koji je rekao da je Adem Ja{ari (Adem Jashari). Sutradan su ga prebacili u selo Gre~ina (Greqina). Odveli su ga na seosko groblje i terali da gazi grobove, govore}i mu da }e zavr{iti kao i oni koji su tu sahranjeni. Posle toga odveli su ga u neku ku}u u kojoj se nalazilo vi{e desetina pripadnika OVK. Tukli su ga gvozdenim {ipkama, vezivali mu om~u oko vrata, pucali oko njega i pretili streljanjem ako ne prizna {ta je sve ukrao i koga je ubio. Naterali su ga da pije vodu u koju su prehodno usuli so. H.A. ih je molio da ga ubiju i skrate njegove muke. Kada je to rekao, neko od pripadnika OVK ga je udario drvenom {takom i polomio mu nos. Dr`ali su ga stalno vezanog. Dana, 25. juna ujutro odvezali su ga, dali mu da jede, da zapali cigaretu i rekli su mu da ga vra}aju u \akovicu. Izbacili su ga iz automobila na pola puta do \akovice. Le`ao je na putu dok nije nai{ao jedan pripadnik OVK iz Pe}i. Taj pripadnik OVK, slu{aju}i {ta se H.A. dogodilo, rekao je da su zlo~inci ti koji su ga tako pretukli. Odvezao ga je u \akovicu i predao Eminu Sofiji. Emin je tada rekao H.A. da su ga tukli njegovi vojnici i po{tedeli `ivot po njegovoj naredbi.  Emin ga je odveo ku}i po mraku u uniformi OVK. Slede}ih no}i Emin je dolazio i previjao mu rane, ne dozvoljavaju}i H.A. da se obrati lekaru. Posle desetak dana, kada je Emin prestao da dolazi, H.A. je oti{ao kod lekara koji ga je zadr`ao u bolnici. U bolnici je proveo 4 dana. Za to vreme pripadnici OVK pretili su njegovoj porodici da }e je pobiti ukoliko H.A. ne napusti bolnicu. Petog dana H.A. je pobegao iz bolnice i iz straha od osvete pobegao je iz \akovice. Vratio se posle desetak dana kada je KFOR obezbedio za{titu za Rome u naselju Brekovac. Sa porodicom je izbegao u Crnu Goru 24. avgusta 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ze}iri Gzim (38), njegova sestra Afijete (30), Baljaj [aban (Balaj Shaban), Tafaj Hasan i Lju{aj Zvezdan Romi i Albanac Salji Beri{a uhap{eni su 18. juna 1999. godine u \akovici i odvedeni u {tab   OVK u hotelu “Pa{trik”. Beri{a je odmah oslobo|en. Posle 3 dana oslobo|ena je Afijete Ze}iri. Ona je obavestila prijatelje svoga brata Gzima o tome da ga je uhapsila OVK. Oni, me|u kojima su bila dvojica iz Albanije, su do{li u hotel “Pa{trik”, pozivaju}u pripadnike OVK da puste Gzima zbog toga {to je ~uvao Albance tokom rata. Nakon pretnje da }e ubiti njihove porodice koje su jo{ uvek bile u izbegli{tvu u Albaniji, pripadnici OVK oslobodili su Gzima, Baljaja, Zvezdana i Tafaj Hasana[11]. 

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Gunga Arif (27), Rom iz \akovice, fizi~ki radnik, raseljeno lice u Crnoj Gori, dr`an je dva dana u zatvoru OVK u hotelu “Pa{trik”, u \akovici. Ispitivali su ga o zlo~inima Roma prema Albancima i saradnji sa srpskim snagama. Tom prilikom nanete su mu te{ke povrede po glavi i telu. Posle ovog doga|aja izbegao je sa Kosova.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

D.\. (40), Roma iz \akovice li{ili su slobode pripadnici OVK, 30. juna 1999. godine, i posle ispitivanja i batinanja pustili su ga istog dana.

 

Prema njegovom svedočenju, 30. juna u 11,00 časova, pripadnici OVK u{li su u njegovu kuću u \akovici i naredili mu da pođe sa njima. Odveli su ga u {tab OVK u naselju Piskote, op{tina \akovica, koji je bio sme{ten u prostorijama fabrike sokova.

 

Svedok dalje opisuje zlostavljanje u {tabu OVK: "Dok su me uvodili u jednu od prostorija u {tabu, na hodniku sam video čoveka iz naselja Piskote, kome su ruke bile vezane. Ispitivali su me da li sam ubijao i pljačkao Albance. Potom su počeli da me tuku, palicama i pesnicama, po celom telu, dok nisam izgubio svest. Osvestio sam se negde oko 18,00 časova, kada su me pustili i naredili da do ujutru napustim selo sa celom familijom, inače će me živog zapaliti u kući."

 

D.\, tvrdi da je prepoznao komandanta OVK koji je upravljao {tabom i zatvorom OVK u naselju Piskote, izvesnog Esata iz sela Smolica, op{tina \akovica.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

M.M. (51), Roma iz \akovice, odveli su 5. jula 1999. godine, u 16,00 ~asova, pripadnici OVK iz njegove ku}e i zatvorili u zgradu auto {kole "Start" u \akovici. Tu su ga batinali i ispitivali ~etiri dana, nakon  ~ega su ga predali KFOR-u.

 

O ovom incidentu, M.M. je FHP-u ispri~ao slede}e: "Zatvorili su me u jednu prostoriju u auto {koli. Nisu mi davali ni hranu ni vodu. Svakih sat vremena, u prostoriju su ulazili razni pripadnici OVK i batinali me. Rekli su mi da je moj kom{ija Albanac Morina Benan prijavio da sam bio pripadnik jugoslovenske vojske i da sam izvr{io neke ratne zlo~ine. Tra`ili su da priznam koje sam zlo~ine izvr{io. Tre}eg dana, pripadnici OVK su me isekli no`em po gornjoj usni i le|ima. ^etvrtog dana ujutru odvezli su me kod italijanskih pripadnika KFOR-a, kojima su me predali rekav{i im da sam ratni zlo~inac. Pripadnici KFOR-a su mi pru`ili prvu pomo} i odveli me u njihov zatvor u Pe}i gde sam proveo narednih 12 dana, dok u zatvor nije do{ao istra`itelj Tribunala koji me je ispitao. Pet dana posle razgovora sa istra`iteljem, oslobodili su me."

 

M.M. se vratio u \akovicu i sa porodicom odmah napustio Kosovo i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

K.M. (31), i njegovu suprugu K.\, Rome iz naselja Piskote, op{tina \akovica, tokom avgusta 1999. godine pripadnici OVK su li{ili slobode u dve odvojene prilike i nakon ispitivanja i batinanja pustili.

 

Prema svedo~enju K.M. pripadnici OVK su tokom jula 1999. godine gotovo svakodnevno dolazili u njihovu ku}u, pretresali je, tra`ili oru`je, zahtevali da im priznaju da su plja~kali Albance i sara|ivali sa Vojskom Jugoslavije i srpskom policijom i pretili da }e ih ubiti. Me|u pripadnicima OVK koji su dolazili u njihovu ku}u bio je i jedan Rom koga su poznavali, izvesni Ru`di (Ruzhdi). Zbog ovih incidenata K.M. se preselio u \akovicu kod ro|aka, dok je njegova supruga ostala u selu i povremeno ga pose}ivala.

 

Kada se jednom prilikom, u avgustu 1999. godina, K.\. vra}ala iz \akovice u Piskote, na putu su je presreli naoru`ani uniformisani pripadnici OVK. Uvukli su je u automobil marke lada i odveli u {tab OVK u \akovici. Zlostavljanje u {tabu K.\. opisuje slede}im re~ima: "Ispitivao me je Ljuma Esad (Luma Esad), pripadnik OVK. Pitao me je gde mi je mu`, koje oru`je imamo i gde ga krijemo, da li smo plja~kali albanske ku}e i da li smo kopali rovove za Jugoslovensku vojsku. Nakon tri sata ispitivanja, drugi pripadnik OVK je po~eo da me tu~e. Udarao me je rukama i nogama. Nakon pola sata, uzeo je neku drvenu palicu i nastavio njome da me bije. Rekao mi je da mogu da idem ku}i, ali da sutra moram da do|em u njihov {tab i da priznam {ta smo moj mu` i ja radili, ili }e nas oboje ubiti."

 

K.\. se nakon ovog incidenta vratila u \akovicu po supruga, odakle su zajedno oti{li u njihovu ku}u u naselju Piskote da se spakuju i zajedno napuste naselje. O daljem sledu doga|aja K.M. je ispri~ao: "Te no}i, oko 2,00 ~asa, dok smo se pakovali, u ku}u su do{la ~etvorica uniformisanih pripadnika OVK. Dvojica su imala automatske pu{ke, a druga dvojica pi{tolje. Trojica su me izvela iz ku}e, dok je jedan ostao unutra sa mojom `enom. Ispred ku}e, jedan mi je dr`ao pi{tolj uperen u glavu, dok su me druga dvojica udarala pu{kama po le|ima i glavi. Zatim su me zgrabili i po~eli mojom glavom da udaraju o zid ku}e. Nakon 20 minuta, uvukli su me u njihov automobil u kome je ve} sedeo jedan ~ovek koji je sakoom prekrio lice, verovatno da ga ja ne bih prepoznao. Odvezli su me u obli`nje izbegli~ko naselje u selu Babalo} (Baballoq) u De~anima. Odveli su me u jednu privatnu ku}u i uveli u neku zatamnjenu prostoriju. Tu je sedeo komandant OVK Ramu{ Haradinaj. Po~eo je da me ispituje. Pitao me je gde krijem oru`je. Vikao je na mene i pretio da }e ubiti moju suprugu i mene. Ispitivao me je jo{ neko vreme i nakon toga naredio pripadnicima OVK da me odvezu ku}i."

 

Narednog jutra, K.M. i K.\ su napustili selo i izbegli u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

I.V. (20), M.C (23) i jos ~etvoricu njihovih prijatelja, Rome iz \akovice, li{ili su slobode pripadnici OVK na putu prema selu Smolice, neutvr|enog dana u avgustu 1999. godine i nakon vi{e~asovnog batinanja pustili  ih na slobodu.

 

Ro|ak I.V. i M.C, raseljeno lice u Crnoj Gori,  ispri~ao je FHP-u da su njegovi ro|aci sa jo{ ~etvoricom kom{ija krenuli u selo Smolice sa Albancem koji ih je anga`ovao za obavljanje nekih fizi~kih poslova. Putovali  su njegovim zapre`nim kolima. Na putu ih je zaustavio jedan pripadnik OVK i Rome je odveo u {umu. Sa jo{ sedmoricom pripadnika OVK koji su se nalazili u {umi, me|u kojima je bio izvesni Esat Kurtaj iz Smolice, maltretirao je Rome i primorao ih da sakupljaju i pokopaju le{eve stradale stoke. Potom su ih odveli u selo Smolice, zatvorili u podrum neke ku}e i nastavili da ih tuku i ispituju o imenima Roma koji su navodno ubijali Albance za vreme rata. Pucali su oko njih, prete}i im da }e ih streljati. Uve~e su ih pustili da se vrate u \akovicu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.2.2. Pobegli

 

V.[. (71), penzionera iz op{tine \akovica, i Kuzmanović \orđija (42), Srbina iz \akovice, ulica Srpska br. 42, zaposlenog u po{ti, 21. juna 1999. godine li{ili su slobode pripadnici OVK. V.[. je zadržan u zatvoru vi{e sati, nakon čega je uspeo da pobegne, dok je dalja sudbina \orđija nepoznata.

 

Prema izjavi \orđijine sestre, 21. juna oko 17,00 časova, u kuću u kojoj je \orđije živeo sa majkom Ljubicom, u{la su dvojica naoružanih pripadnika OVK. Na sebi su imala vojničke bluze i civilne pantalone. Tražila su od \orđija da im preda oružje. Kada im je odgovorio da nema nikakvo oružje, pretražili su stan, \orđiju su stavili lisice na ruke i poveli ga sa sobom.

 

Sutradan je jedan od ovih pripadnika OVK ponovo do{ao u njihov stan. Batinao je Ljubicu i tražio da mu preda pi{tolj koji su navodno sakrili. Tom prilikom je u stanu kod Ljubice u poseti bio njihov prijatelj Albanac. On je rekao ovom pripadniku OVK da prestane da je maltretira, nakon čega je on oti{ao. Ljubica je posle toga napustila \akovicu i izbegla u Srbiju.

 

Prema svedočenju V.[, njegova porodica je napustila naselje Brekovac 12. juna, dok je on, kao jedini Srbin, ostao u selu. Desetak Albanaca je 16. juna u{lo u njegovu kuću, počeli su da pljačkaju stvari i naredili mu da napusti selo. Njegove kom{ije Albanci pozvali su KFOR. Kada su pripadnici KFOR-a stigli, napadači su već bili oti{li. V.[. su pripadnici KFOR-a prebacili u centar \akovice gde je sme{ten u kuću Kuzmanović \orđija. Dana 21. juna, oko 10,00 časova, V.[. i \orđija oteli su pripadnici OVK iz \orđijeve kuće.

 

V.[. sledećim rečima opisuje ono {to mu se dalje dogodilo: “Tog dana, oko 10,00 časova, u kuću su upala dvojica uniformisanih pripadnika OVK. Jednog od njih sam prepoznao kao Ibi{ Redžepija (Ibish Rexhepi) iz sela Pono{evca (Ponoshec) kod \akovice, bili smo u kumskom srodstvu. Pretresli su kuću, navodno tražeći oružje. Potom su \orđija i mene ubacili u njihov automobil, bele boje, mislim da je bio marke fijat, i poveli prema zgradi državne auto-{kole. U zgradi auto-{kole video sam tridesetak pripadnika OVK. Uveli su me u hol zgrade, gde su me tukli po glavi, pitajući me da li želim da me obese ili da mi izvade o~i. Posle su me odveli u jednu podrumsku prostoriju, gde se nalazio WC. Tu su mi jedan mu{karac i jedna žena, u uniformama OVK, naredili da legnem na stomak. Mu{karac me je tukao pendrekom. Zatim su mi na leđima nožem urezali "UČK" i posle istim tim nožem uboli leđa s desne starne. Izuli su mi cipele i ova žena me je palicom udarala po nogama. Potom je u prostoriju u{ao jedan mu{karac, koji je poku{ao da me podigne, ali od zadobijenih udaraca nisam uspeo da se uspravim. Njega su ovo dvoje pozvali, jer su, kako sam razumeo, priveli jo{ neke ljude. Ova žena me je ponovo pitala da li želim da me zakolju ili da me pu{kom ubiju. Ni{ta nisam odgovorio, a ona je zatim oti{la iz podruma. Iskoristio sam trenutak njihove nepažnje i preko hodnika u{ao u neku garažu otvoriv{i nogom vrata koja nisu bila zaključana. Mirno sam pro{ao pored kola i nekoliko pripadnika OVK koji su sedeli u dvori{tu. Pre{ao sam preko žice i sklonio se u ba{tu pored obližnje trafo-stanice. Tu sam proveo noć, pokriv{i se koprivom, dok su mi noge bile u vodi."

 

Posle dugog bežanja i skrivanja po raznim kućama, V.[. se sklonio u kuću svojih kom{ija iz sela, Albanaca, koji su pozvali KFOR. Kada je ispričao pripadnicima KFOR-a {ta mu se dogodilo, oni su mu predložili da zajedno odu do zgrade auto-{kole, da im on identifikuje lica koja su ga li{ila slobode i batinala. V.[. je ovo iz straha odbio. Rekao im je samo da je u zgradi auto-{kole ostao zatvoren Kuzmanović \orđije. Pripadnici

KFOR-a su oti{li u zgradu auto-{kole, ali \orđija nisu prona{li. V.[. su prebacili u crkvu u \akovici, gde je bilo sme{teno jo{ tridesetak Srba, uglavnom žena. Odatle je 25. juna, sa sve{tenikom Savom Janjićem i jo{ devetoro Srba iz crkve oti{ao u Dečane, odakle je nedelju dana kasnije izbegao u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

GLOGOVAC (GLLOGOC)

 

1. Nestanci

 

Aleksić Tomo (34), Srbin iz sela Gornje Obrinje (Abrinja e Epërme), op{tina Glogovac, poslednji put je viđen 8. juna 1999. godine.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

GNJILANE (GJILAN)

 

1. Nestanci

 

Jovanović Zoran, Srbin iz Gnjilana, hirurg, nestao je u prvoj polovini juna 1999. godine.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Sirinić-Cvetković Vlasta, vlasnik Gvo`|are, sa stanom u Bojaninoj ulici, i Stojković Slobodan, iz naselja Komnik 3, Srbi iz Gnjilana nestali su nakon 14. juna 1999. godine na području Gnjilana.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Furunović Dragan, Srbin, nestao posle 14. juna 1999. godine u Gnjilanu.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Lazić Božidar (69) i njegova supruga Du{ica (69), Srbi iz sela Žegra (Zhegra), op{tina Gnjilane, poslednji put su viđeni 15. juna 1999. godine na području op{tine Gnjilane.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Stanojković Sini{a (32), Srbin iz sela Trpez (Trpezë), op{tina Vitina (Viti), bio zaposlen kao vatrogasac u Gnjilanu, nestao je 17. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovih prijatelja, Sini{a je od dolaska KFOR-a počeo da radi kod njih kao vatrogasac. Navedenog dana, u jutarnjim časovima, krenuo je na posao i od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stojiljković Božin (79), njegova supruga Stanija (73) i Stefanović Ljubinka, Srbi iz sela Vla{tice (Vllashticë), op{tina Gnjilane poslednji put su vi|eni 18. juna 1999. godine.

 

Sin nestalih Stojiljkovića ispričao je FHP-u da je poslednji put bio kod roditelja 18. juna 1999. godine. U to vreme, u njihovom selu od Srba su ostali samo njegovi roditelji i njihova kom{inica Ljubinka, du{evno bolesna osoba.

 

Dana 28. juna 1999. godine, sinu nestalih Stojiljkovića, njegov prijatelj iz sela Pasjane javio je da je dvogledom video da je kuća Stojiljkovića izgorela. Sin je tek u oktobru 1999. godine uspeo da u pratnji KFOR-a dođe u selo. Kuća je zaista bila spaljena, a njegovi roditelji i kom{inica Ljubinka vi{e nisu bili u selu. Pitao je kom{ije Albance da li znaju {ta se dogodilo, ali su mu oni odgovorili da nisu bili tu kada je kuća spaljena. Njihova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Arsić N. Dragan (36), bio zaposlen u klanici "Mladost" u Gnjilanu i njegov prijatelj Paunović Jovica (26), Srbi iz sela Pasjane (Pasjan), op{tina Gnjilane, nestali su 23. juna 1999. godine u Gnjilanu.

 

Prema svedočenju Draganove supruge, njih dvojica su 23. juna, oko 9,00 časova, automobilom marke folksvagen d`eta krenuli u Gnjilane na pijacu da kupe paradajz i paprike. Planirali su da, ukoliko ne nađu povrće koje su tražili u Gnjilanu, odu u Bujanovac, Srbija. Oko 10,00 časova, svratili su kod Draganovog prijatelja Albanca Tekija, ali im je njegova majka rekla da on nije kod kuće. Ostavili su poruku Tekiju da se nađu kod benzinske pumpe. Od tada im se gubi svaki trag.

 

Nakon desetak dana, major KFOR-a izvesni Rasel (Russell) obavestio je Draganovu suprugu da ima informaciju da se Dragan nalazi u OVK zatvoru u Gnjilanu i da poku{avaju da ga oslobode, dok o Jovici nemaju nikakve informacije. Dana 21. jula 2000. godina, Draganovu porodicu pozvao je telefonom Muhamed [kodra (Muhamed Shkodra), Albanac iz sela Draganac, op{tina Gnjilane, i rekao porodici da se Dragan i Jovica nalaze u Albaniji i da ih on za 40. 000 nemačkih maraka može osloboditi. U roku od dve nedelje, porodica je Muhamedu dala 15. 000 nemačkih maraka. Dogovorili su se da on odmah krene po njih u Albaniju, a da će mu oni preostalih 25. 000 maraka dati kada dovede Jovicu i Dragana. Posle toga Muhamed se porodici vi{e nije javio.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ristić Svetozar (46) i njegov brat Vitomir (38), Srbi iz Kosovske Kamenice (Kamenica e Kosovës), pripadnici srpske policije, nestali su u Gnjilanu nakon juna 1999. godine.

 

Braću Ristić su na putu između Kosovske Kamenice i Gnjilana priveli pripadnici KFOR-a. Ispitali su ih i pustili ih u Gnjilanu. Ristić Svetozaru i Vitomiru se od tada gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Slobodan (prezime nepoznato), iz Pavlovca, nestao posle 4. jula 1999. godine u Gnjilanu.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

\ekić Milorad, Srbin iz sela Koreti{te (Koretishtë), op{tina Gnjilane, nestao je 6. jula 1999. godine na području op{tine Gnjilane.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Pirić Ljubi{a (26), Srbin iz sela Vrbovac (Urbodë), op{tina Vitina, ma{inski tehni~ar, nestao je 8. jula 1999. godine u Gnjilanu.

 

Prema podacima detektivske agencije “Ozna”, Ljubi{u je, pomenutog dana, poslednji video poznanik Albanac, ispred Robne kuće u centru Gnjilana.

Izvor: Veb sajt detektivske agencije "Ozna"

 

Stojanović Stani{a (28), Srbin iz Gnjilana, ulica Draga Popovića br. 29, vatrogasac, poslednji put je viđen 10. jula 1999. godine, oko 10,00 časova.

 

Prema izjavi njegove supruge, Stani{a se 10. jula, oko 8,00 časova, vratio sa posle gde je radio noćnu smenu. Oko 10,00 časova po{ao je u centar grada da kupi neke lekove. Od tada mu se gubi svaki trag. Supruga je sutradan slučaj prijavila KFOR-u.

 

Nakon dve nedelje, suprugu je telefonom pozvao Stani{in {ef iz vatrogasnog doma, Albanac, i raspitivao se za{to Stani{a ne dolazi na posao. Kada mu je ona ispričala da je Stani{a nestao, on se nasmejao i rekao joj de je on sigurno pobegao u Srbiju i oženio se drugom ženom.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Simonović Sini{a (35), Srbin iz sela [ilovo (Shilovë), op{tina Gnjilane, privatni preduzetnik, nestao je 10. jula 1999. godine u Gnjilanu.

 

Prema izjavi njegove supruge, Sini{a je navedenog dana između 9,00 i 10,00 časova krenuo svojim automobilom marke reno 4, bež boje, na zelenu pijacu u Gnjilanu u kupovinu. Imao je dosta prijatelja Albanaca u Gnjilanu, pa je nameravao da se usput raspita kod njih o Ječimović Draganu, Srbinu iz Gnjilana, otetom prethodnog dana u Gnjilanu[12]. Supruga ne zna kod kojeg prijatelja je Sini{a nameravao da ode. Od tada mu se gubi svaki trag. Porodica je istog dana prijavila nestanak KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ristić Sava, Srbin iz sela Makre{ (Makesh), op{tina Gnjilane, nestao je 13. jula 1999. godine. Krenuo je za Pri{tinu i od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Maksimović Čedomir, Srbin iz Gnjilana, zaposlen kao čuvar u preduzeću "Binočka Morava", nestao je 16. jula 1999. godine. Prema svedočenju njegovih poznanika, poslednji put je viđen pomenutog dana u 18,30 časova u Bojaninoj ulici br. 6 u Gnjilanu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Perić Živojin, Srbin iz sela Trnjavice (Trnjavicë), op{tina Srbica (Skenderaj), nestao je 17. jula 1999. godine na putu ka Gnjilanu.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Stević Zlatko (34), Srbin iz sela Pone{ (Ponesh), op{tina Gnjilane, poslednji put je viđen 21. jula 1999. godine na putu između sela Pone{ i Gnjilana.

 

Prema izjavama članova njegove porodice, Zlatko je tog dana u 11,30 časova krenuo iz sela, svojim automobilom marke zastava 750, plave boje, na pijacu u Gnjilane. Od tada mu se gubi svaki trag. Porodica je istog dana prijavila slučaj KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Tasić Srđan (31), Srbin iz sela [ilovo, op{tina Gnjilane, poslednji put je viđen 27. jula 1999. godine u centru Gnjilana.

 

Prema izjavi njegove majke, Srđan je tog dana u 15,30 časova krenuo da obiđe svoju njivu u Gnjilanskom polju. Bio je pripit i veoma ljut {to mu je njivu zaposeo KFOR. Planirao je da prvo ode u sedi{te KFOR-a u centru grada i da razgovara sa njima. Vi{e se nije vratio kući.

 

Majka je sledećeg dana oti{la u sedi{te KFOR-a da se raspita da li su oni videli Srđana. Pripadnici KFOR-a su joj potvrdili da je on prethodnog dana dolazio kod njih i da su ga oni uputili u sedi{te UN-a. Pripadnici KFOR-a, stacionirani na njegovoj njivi, udaljenoj 2 kilometra od grada, potvrdili su majci da su i oni toga dana videli Srđana. Prema njihovim re~ima, Srđan se kratko zadržao na njivi, odakle je preko Mali{evskog puta iza{ao na glavni put kod vodovoda, pro{ao pored kontrolnog punkta kod zelene pijace i uputio se prema centru grada. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Pavić Borislav (67), Srbin iz Gnjilana, ulica Stojadina Trajića br. 145, zaposlen u bolnici kao medicinski tehničar na odeljenju za rendgenologiju nestao je 5. avgusta 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovog kom{ije, Borislav je 5. avgusta krenuo na zelenu pijacu da kupi p{enicu za koko{ke i golubove. Prethodno je svratio u prodavnicu vlasnika Radnić Bo{ka, koja se nalazi u blizini crkve. Kod Bo{ka se zadržao dvadesetak minuta i zatim krenuo na pijacu. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stojanović Tihomir (34), Srbin iz sela Paralovo (Parallove), op{tina Gnjilane, živeo u Smederevu, Srbija, poslednji put je viđen 17. avgusta 1999. godine na autobuskoj stanici u Gnjilanu.

 

Prema izjavi njegovog poznanika R.S, datoj FHP, Tihomir je 15. avgusta 1999. godine do{ao iz Smedereva u Paralovo da poseti svoju baku i da poku{a da se zaposli u KFOR-u kao prevodilac. Dana 17. avgusta je u pratnji KFOR-a oti{ao u Gnjilane. Oko 14,00 časova, pripadnici KFOR-a su ga dovezli na autobusku stanicu u Gnjilanu gde je trebalo da sačeka autobus za Pri{tinu. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Denić Stojan (72), Srbin iz sela Pasjane, op{tina Gnjilane, penzioner, poslednji put je viđen 21. avgusta 1999. godine na autobuskoj stanici u Gnjilanu.

 

Prema izjavi njegovog sina, Stojan je 21. avgusta u 8,30 časova krenuo iz Pasjana da obiđe svoj stan u Gnjilanu u Bojaninoj ulici br. 1/12 i da se, u vezi sa prodajom svog stana, sastane sa prijateljem Dubova Metu{om (Dubova Metush), Albancem iz Gnjilana. U 12,00 časova Stojan je svratio kod svoje kume Zlate u ulici Gradimira Simijonovića u Gnjilanu. Posle toga, u 16,30 časova, video ga je njegov prijatelj Blagoje na autobuskoj stanici gde je čekao autobus da se vrati u Pasjane. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Taji} Radovan (28),  Mitrovi} Dragan (23) i Jovanovi} Goran (23), policajci iz sela Vrbovac, op{tina Vitina nestali  su 3. avgusta 1999. godine kod sela Dobr~ane (Miresh), op{tina Gnjilane. Putovali su automobilom. Vozilo tako|e nije na|eno.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stolić Gradimir (32), Srbin iz Gnjilana, ulica Stojadina Trajića br. 1, pre rata radio kao konobar u kafeu "Baron", nestao 25. avgusta 1999. godine u centru Gnjilana.

 

Gradimir je sa suprugom i decom, sredinom juna 1999. godine, izbegao u Srbiju. U Gnjilane se vratio 23. avgusta da uzme neke stvari iz stana. Prema izjavi njegove majke, on je 25. avgusta, u 17,45 časova, krenuo u centar grada da kupi cigarete. Majci je rekao da će usput svratiti da obiđe kafe "Baron" u kome je nekad radio. Od tada mu se gubi svaki trag. Majka je istog dana nestanak prijavila KFOR-u.

 

Posle njegovog nestanka, Gradimirova majka je nekoliko puta odlazila u kafe "Baron" i od konobara poku{avala da sazna ne{to o sinovljevom nestanku. Niko od konobara u pomenutom kafiću nije hteo da priča sa njom.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stanković Novica, Srbin iz Gnjilana, ulica Soliter, bio zaposlen kao varilac u firmi “Jugoterm”, poslednji put je viđen krajem avgusta 1999. godine.

 

Novica je krajem avgusta 1999. godine krenuo za Bujanovac. Do autobuske stanice ga je ispratio njegov prijatelj Vučić Milorad. Nije stigao u Bujanovac.

Izvor: Crkveno-narodni odbor

 

Busatovi} Ljubica (27), Srpkinja iz sela Dobr~an, op{tina Gnjilane, poslednji put je vi|ena 10. novembra 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

2. Otmice

 

Milo{ević Dragan (24) iz Aleksinca, Srbija, ma{inbravar, i Stoiljković Dragan (31) iz Leskovca, Srbija, autolimar, rezervisti Vojske Jugoslavije, Srbi, oteti su 6. juna 1999. godine u Gnjilanu. Vojska je oba vojnika u odvojenim obave{tenjima proglasila poginulim.

 

Majka Milo{ević Dragana ispričala je FHP-u da je njen sin zajedno sa Stoiljković Draganom, 6. juna 1999. godine u 17,30 časova, tokom sukoba sa OVK u selu Iskrut, op{tina Gnjilane, bio ranjen. Dvojica ranjenih vojnika su sme{tena u jednu napu{tenu kuću u ovom selu, gde ih je medicinska sestra, izvesna Goca, negovala. Istog dana, oko 21,00 čas, u kuću su u{la dvojica pripadnika OVK, koja su odvela ranjene vojnike. Od tada se Milo{eviću i Stojiljkoviću gubi svaki trag.

 

Nakon nekoliko dana Vojska Jugoslavije obavestila je porodicu da je Milo{ević Dragan poginuo. U ovom obave{tenju se navodi da su Milo{ević Dragan i Stoiljković Dragan 6. juna u 17,30 časova, sa jo{ trojicom vojnika pobegli iz kasarne i ukradenim traktorom i zaprežnim kolima pljačkali napu{tene kuće po obližnjim selima. Tom prilikom su upali u zasedu OVK. Milo{ević i Stoiljković su poginuli, dok su ostali vojnici uspeli da pobegnu i vrate se u jedinicu.

 

Otac Stoiljković Dragana obavestio je FHP da je njegov sin, sa Milo{ević Draganom i jo{ trojicom vojnika, navedenog dana, oko 18,00 časova, u selu Žegovac (Zhegofc), op{tina Gnjilane, utovarao razne stvari iz napu{tenih kuća tog sela. Na povratku, napali su ih pripadnici OVK i tom prilikom ranili Milo{ević Dragana i njegovog sina Stoiljkovi} Dragana, dok su ostala trojica vojnika uspela da pobegnu. Porodica Stoiljković Dragana je takođe saznala da je jedna medicinska sestra, izvesna Gordana iz obližnjeg sela, u nekoj napu{tenoj kući negovala dvojicu ranjenika, dok ih oko 21,00 čas odatle nisu odveli pripadnici OVK.

 

Vojska Jugoslavije odbila je da omogući porodicama nestalih vojnika identifikaciju tela, kao i da izda obdukcione izve{taje. Umesto toga, porodicama su pokazane fotografije tela uz pomo} kojih se nije mogao sa sigurno{ću utvrditi identitet žrtava.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ristić Momčilo (44) iz sela Gornji Livoč (Livoq i Epërme), op{tina Gnjilane, bio zaposlen u projektnom birou građevinske firme "Binačka Morava" i njegov tast Ivanović Velizar (60), poljoprivrednik iz sela Pasjane, op{tina Gnjilane, Srbi, oteti su 8. juna 1999. godine na putu između sela Pasjane i sela Gornji Livoč u Gnjilanu.

 

Prema izjavi njihovih kom{ija, pripadnici OVK su prethodnih dana pretili Momčilu da mora da napusti Gornji Livo~ ili će ga ubiti i spaliti mu kuću. Momčilo i Velizar su 8. juna, u 8,30 časova krenuli automobilom marke zastava 750, crvene boje u selo Pasjane da prenesu stvari iz Momčilove kuće u stan njegove ćerke u Pasjanu. Na putu su ih presreli nepoznati pripadnici OVK i odveli sa sobom. Od tada im se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ristić Dragan (36), Srbin iz sela Gornje Kusce (Kuske e Epërme), živeo u Gnjilanu, ulica Radeta Petrovića br. 72/a, inženjer elektrotehnike, bio zaposlen u fabrici baterija “Industrija baterija Gnjilane”, otet je 22. juna 1999. godine. Istog dana pripadnici OVK su li{ili slobode i Rome iz Gnjilana S.S, njegovog sina S.R. i brata S.R, koji su pu{teni kasnije istog dana. Oni su poslednji videli Dragana.

 

Prema izjavi Draganovog brata, on je živeo sam u stanu u Gnjilanu, dok su njegova supruga i ćerka sredinom juna 1999. godine izbegle u Srbiju. Dragan je tog dana u 9,50 časova poslednji put telefonom razgovarao sa majkom. Tada joj je rekao da ga je neko pozvao telefonom i obavestio da treba da dođe u fabriku baterija, udaljenu oko 400 metara od njegovog stana. Nakon pola sata, majka je ponovo pozvala telefonom Dragana, ali se niko nije javljao. Zatim je pozvala Draganovog kolegu iz fabrike Vladu i pitala ga da li zna gde je Dragan. Vlada je potom u fabrici saznao da je Dragan dolazio oko 10,00 časova, ali ga trojica pripadnika OVK, jedan iz sela Ugljare (Uglare), op{tina Zubin Potok, drugi iz Make{a i treći iz Mali{eva, nisu pustili da uđe u zgradu.

 

Sutradan, 23. juna, Draganov prijatelj Vlada oti{ao je u fabriku da se raspita za njega. Tamo je zatekao pripadnike OVK koji su mu rekli da su Dragana priveli na informativni razgovor i da će uskoro biti pu{ten.

 

Porodica je kasnije saznala ne{to vi{e o otmici od Roma iz Gnjilana S.S, njegovog sina S.R. i brata S.R. koji su neposredno pre Dragana zadr`ani na ulazu u fabriku. Oni su, iz portirnice u koju su ih zatvorili pripadnici OVK, videli kada je oko 10,00 časova Dragan poku{ao da uđe u fabriku. Tom prilikom, četvorica ili petorica uniformisanih i naoružanih pripadnika OVK zaustavila su Dragana i nisu mu dozvolila da uđe u fabriku. Kada je on krenuo nazad, jedan od pripadnika OVK ga je pozvao i pitao kako se zove. Kada mu je Dragan odgovorio, on je pogledao neki spisak koji je držao u rukama. U istom trenutku, nekoliko pripadnika OVK je potrčalo za Draganom, vezali su mu ruke i uveli ga u portirnicu gde su se već nalazili i pomenuti Romi. Pripadnici OVK su tada pretukli trojicu Roma i zatim ih oslobodili, dok su Dragana zadržali.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Vitković Borivoja i Slavicu, Srbe iz Gnjilana, prema navodima lista "Blic", otela su nepoznata lica, na ulici u centru Gnjilana u periodu između 20. i 23. juna 1999. godine.

Izvor: Državljani Albanije stižu u Pri{tinu, BLIC, 24. jun 1999; Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 5. jul 1999.

 

Metodijević Miroslav (24), Srbin iz Gnjilana, ulica Vojvode Stepe, pripadnik srpske policije u Pri{tini, otet je 25. juna 1999. godine.

 

Miroslava je poslednji video S.D, Srbin iz Gnjilana, koji je istog dana bio li{en slobode i zatvoren u {tabu OVK u zgradi đa~kog internata u Gnjilanu. S.D. je sutradan, 26. juna, pu{ten, dok se Miroslavu gubi svaki trag.

 

Miroslavov otac je FHP-u ispričao da je Miroslav pomenutog dana oko 13,30 časova pomagao svom prijatelju Srbinu iz Gnjilana da stvari iz butika u ulici Borisa Kidriča prenese u kuću. Dok je njegov prijatelj sa svojim sinom prenosio deo robe do kuće, Miroslav je ostao u butiku sa prodavačicom Albankom i njena dva brata. Tada su u butik u{la četvorica naoružanih Albanaca u crnim uniformama, koji su se predstavili kao pripadnici policije OVK. Pod pretnjom oružja, izveli su Miroslava iz butika i uveli u automobil marke golf, crvene boje bez registarskih oznaka. Odveli su ga u nekada{nju zgradu đačkog internata u naselju Gavran, gde je bio sme{ten {tab OVK.

 

Istovremeno, u zgradi internata bio je zatvoren i S.D, koga su ranije tog dana pripadnici OVK li{ili slobode. Tu su ga ispitivali, batinali i sutradan oslobodili. On je Miroslavovom ocu rekao da je 25. juna u zgradi internata video njegovog sina i da je, nakon {to je on sutradan ujutru oslobođen, Miroslav ostao tamo zatvoren.

 

Međunarodni komitet Crvenog krsta je 3. februara 2000. godine obavestio porodicu da se Miroslav nalazi u bolnici u Skoplju, Makedonija. Njegov otac je oti{ao u Skoplje, ali je tamo saznao da je u pitanju bila gre{ka i da se Miroslav tu ne nalazi.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Radović Predraga, Ilić Živojina i Jugoslava, Srbe iz sela Žegra, op{tina Gnjilane, 27. juna 1999. godine li{ili su slobode pripadnici OVK. Njihova dalja sudbina je nepoznata.[13]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dajić Radovana (26), pripadnika srpske policije, Jovanović Gorana (21), pripadnika rezervnog sastava srpske policije, Mitrović Miodraga (20), učenika i Vasić Ljubi{u (31), Srbe iz sela Vrbovac, op{tina Vitina, 30. juna 1999. godine li{ili su slobode pripadnici OVK na ulazu u selo Dobrčane, op{tina Gnjilane. Njihova dalja sudbina je nepoznata. [14]

 

Zet otetog Miodraga, rekao je FHP-u da je kom{ija koji je u tom trenutku prolazio kroz selo Dobr~ane prepoznao jednog od pripadnika OVK kao sina doktora Fitije iz Vitine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

@ulji Džema (Zhuli Xhemë) (43), Rom iz Gnjilana, ulica Vojvode Stepe, pripadnik srpske policije, otet je krajem juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovog kom{ije, u njegov stan je, u pratnji nekoliko pripadnika OVK, do{ao njegov biv{i kolega iz policije, Albanac, sada pripadnik OVK. U stanu su bile prisutne njegova supruga i ćerka. Albanac mu je rekao da vr{i rutinsku kontrolu i da Džema mora da pođe sa njim u {tab OVK na informativni razgovor. Džema je oti{ao s njima i od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stojković Vlastimira, Srbina, nepoznata lica su 1. jula 1999. godine odvela iz njegove prodavnice u Gnjilanu. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Ristić Slavoljub-Cacko (35), Srbin iz Gnjilana, ulica Ive Lole Ribara br. 43, vozač, bio zaposlen u OSCE-u, otet je 5. jula 1999. godine u Gnjilanu.

 

Prema izjavi njegovog brata, Slavoljub je 5. jula oko 9,00 časova krenuo svojim automobilom marke mini-moris, plave boje, vranje{ke registracije, sa prijateljem Stefanović Predragom, u zgradu op{tine da se raspita da li KFOR-u ili nekoj drugoj organizaciji treba vozač. Kada su se vraćali iz op{tine, primetili su da ih prati automobil marke opel omega novopazarske registracije, tamnosive boje, u kome su bila dvojica mu{karaca. Kada su u{li u ulicu Bore Vukmirovića, videli su da je put preprečen kamionom i automobilom marke lada. U trenutku kada su se zaustavili, iz automobila koji ih je pratio iza{la su oba mu{karca i uperiv{i oružje u njih, na albanskom jeziku naredila Slavoljubu da izađe iz automobila, a Predragu da parkira automobil sa strane. Dok je Predrag sklanjao automobil, oni su ugurali Slavoljuba u svoj automobil i odvezli se. Dalja sudbina Ristić Slavoljuba je nepoznata.

 

Porodica je odmah prijavila slučaj KFOR-u i Međunarodnom komitetu crvenog krsta. Predrag je nakon incidenta napustio Kosovo i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jećimović Dragan (37), Srbin iz sela [ilovo, op{tina Gnjilane, i T.M. Srbin iz Gnjilana, oteti su 9. jula 1999. godine i posle kraćeg vremena pu{teni. Dvadesetak minuta kasnije Jećimović Dragan je nestao. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Prema saznanjima Draganove porodice, T.M. i on su, 9. jula u 14,45 časova oti{li kod njihovog prijatelja Maksimović Slobodana da mu pomognu pri preseljenju. Njih trojica su naizmenično iznosila stvari iz Slobodanove kuće i unosila ih u Draganov automobil marke ford. U jednom trenutku, dok je Slobodan pakovao stvari u kući, Draganu i T.M. pri{ao je Albanac Bekzat Ba{a (Bekzat Basha), sa jo{ trojicom naoružanih mu{karaca u civilu, i naredio da uđu u Draganov automobil. Svi zajedno odvezli su se do internata, gde su pomenuti Albanci petnaestak minuta obojicu ispitivali i {amarali i nakon toga ih oslobodili. Beksat Ba{a obećao je Draganu da će mu za 15 minuta dovesti automobil ispred robne kuće. Njih dvojica su neko vreme čekala, kada se Ba{a nije pojavio, Dragan je po{ao prema internatu da ga potraži. Posle toga ga niko vi{e nije video.

 

Istog dana Draganovi roditelji su prijavili nestanak KFOR-u. Kada su Draganovi roditelji zamolili pripadnike KFOR-a da ih odvezu do zgrade internata da provere da li je Dragan tamo zatvoren, oni su to odbili pod izgovorom da tamo nema nikoga.

 

Desetak dana nakon nestanka, Draganov otac je video njegov automobil parkiran u dvori{tu Ba{ine kuće u Novobrodskoj (Novobërdës) ulici br. 24.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jović Mirko (41), Srbin, inžinjer iz Gnjilana, naselje Komnik 2/2, Bojanina ulica bb, zaposlen u gradskom vodovodu, Č.S. i S.Z, Srpkinje iz Gnjilana, oteti su 12. jula 1999. godine u Bojaninoj ulici u Gnjilanu. Pripadnici OVK su ih odveli u zgradu internata u Gnjilanu, Č.S. i S.Z. su oslobođene nakon dvadesetak minuta, dok je Mirkova dalja sudbina nepoznata.

 

Prema izjavi Mirkove supruge, Č.S, S.Z. i njega su 12. jula oko 18,00 časova, zaustavila trojica Albanaca na ulazu u njihovu zgradu. Dvojica su bile njihove kom{ije iz zgrade profesor Adnan i Sulja Adem (Sula Adem). Na sebi su imali crne farmerke i crne ko{ulje i bili naoružani pi{toljima marke zastava, ("duge devetke"). Naredili su im, na srpskom jeziku, da pođu sa njima na informativni razgovor i potom ih automobilom odvezli do internata u Gnjilanu. Na ulazu u zgradu, stražar OVK rekao je Adnanu i Ademu da komandant nije tu, da Mirka treba da zadrže, a žene mogu da oslobode. Potom su Marka uveli u zgradu internata, dok su Č.S. i S.Z. ostale ispred sa stražarom OVK. On je prvo pretio Č.S. i S.Z. da će ih ubiti uperiv{i oružje u njih, vređao ih i nakon dvadesetak minuta pustio da se vrate kućama.

 

Supruga je u njegovim pantalonama koje su ostale u kući prona{la cedulju na kojoj je pisalo: "Ako mi se ne{to desi, obrati se Ademu i Adnanu iz na{e zgrade i Ćazi (Qaza) iz susedne privatne kuće."

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

\okić Čedomira (51), Srbina iz Gnjilana, ulica kneza Lazara, sredinom jula 1999. godine, oteli su nepoznati naoružani Albanci.

 

Prema izjavi njegove sestre, dva dana pre otmice, oko ponoći, u stan u kome je živeo Čedomir sa suprugom upala su dvojica naoružanih Albanaca u civilnim odelima. Počeli su da pretresaju stan, tražeći od Čedomira da im preda oružje. Tom prilikom su ga i pretukli, dok suprugu, koja je takođe bila u stanu, nisu dirali. Kada su pretresli stan i utvrdili da nemaju nikakvo oružje, oti{li su. Dva dana kasnije, ista dvojica Albanaca su ponovo do{la u njihov stan i odvela Čedomira sa sobom. Supruga je u trenutku otmice bila kod kom{inice. Kada je videla {ta se dogodilo, odmah je obavestila KFOR. Do danas Čedomirova sudbina ostala je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stojanović Dragan i Momčilo, Srbi iz sela Gornji Makre{, op{tina Gnjilane, poslednji put su viđeni 29. jula 1999. godine kada su ih, po navodima dnevnog lista Blic, njihovi susedi Ramiz i Rasim odveli iz njihove kuće u selu Gornji Make{. 

Izvor: Rafali na Srbe u Gnjilanu, BLIC (FoNet), 31. jul 1999.

 

Lazić Sreten (46), Srbin iz Gnjilana, ulica Stojadina Trlajića br. 7, zaposlen u Duvanskom kombinatu Gnjilane, Arsić Z. Dragan (37), Srbin iz Gnjilana, Ulica Ive Lole Ribara br. 9, zaposlen u Tekstilnom kombinatu i Seljami Saljihu (Selami Salihu), Albanac iz Gnjilana, zaposlen kao vozač u firmi "16. novembar", oteti su 3. avgusta 1999. godine. Seljomi Saliku je pretučen i odmah oslobođen, dok se Lazić Sretenu i Arsić Draganu od tada gubi svaki trag.

 

Cvetković Ilinka, vlasnica gvožđare u Gnjilanu, i neposredni svedok otmice, FHP-u je o incidentu ispričala sledeće: “Gasi Fadilj (Gashi Fadil), novopostavljeni direktor gnjilanske firme "16. novembar", sa kojom sam ja imala ugovor o zakupu poslovnog prostora, obavestio me je sredinom juna 1999. godine da moram da se prijavim na konkurs da bih produžila svoj ugovor o zakupu. Kada sam to odbila, on me je 3. avgusta ujutru pozvao telefonom, obave{tavajući me da hitno moram da ispraznim lokal, da bi se novi vlasnik, kome je prostor dodeljen na osnovu konkursa, uselio. Po{to sam mu rekla da se pla{im da sama iseljavam stvari, obećao je da će poslati firmin kamion, vozača i nekoliko radnika da mi pomognu pri iseljenju. Istog dana, posle pola sata, ispred lokala do{li su vozač kamiona, Seljami Saljihu, radnici Albanci, Jerljiu Hevzi (Jerliu Hevzi), Rom \umra (Gjumra) i jo{ jedan radnik, čije ime ne znam, dok sam ja sa svojom rođakom Miroslavom, prijateljicom Živkom, pakovala stvari u lokalu. Živka je pozvala dvojicu svojih kom{ija Srba, Lazić Sretena i Arsić Dragana, da nam pomognu pri pakovanju. Njih dvojica su do{la oko 11,00 časova. Miroslava, Živka, Hevzi i ja pakovali smo stvari u lokalu, dok su Sreten, Dragan i radnici iz firme “16. novembar" utovarali stvari u kamion. U 11,30 časova, kada smo zavr{ili sa pakovanjem, Sreten, Dragan i vozač kamiona Saliku krenuli su da odvezu stvari u moju kuću, koja je udaljena oko 5 minuta vožnje od poslovnog prostora. Nakon petnaestak minuta, pozvala sam supruga koji je bio u kući, da vidim da li su njih trojica počela da istovaraju stvari iz kamiona, ali mi je on rekao da kamion jo{ nije stigao. Tada sam pe{ke krenula kući da vidim gde je kamion. Na putu do kuće, srela sam kom{iju Albanca Alija, zaposlenog u firmi "16. novembar", i ispričala mu {ta se dogodilo. On je odmah nazvao firmu i portir mu je rekao da je kamion upravo stigao u dvori{te firme. Na moje pitanje gde su ljudi iz kamiona, Ali je rekao da ide u firmu da proveri. Vi{e se nije vratio i od tada izbegava da razgovara sa mnom. Ja sam se potom vratila u lokal i rekla Hevzi koji je jo{ tu sedeo sa Miroslavom i Živkom, da ode da proveri {ta se dogodilo. Kada se ni on vi{e nije vratio, ja sam slučaj prijavila KFOR-u i predložila im da odu u firmu "16. novembar" i da provere da li su Sreten i Dragan tamo. Vojnici KFOR-a su odbili moj predlog i dali mi broj telefona na kome mogu da zakažem pratnju. Kada sam im ponovila da je re~ o nestanku dvojice Srba, shvatila sam po njihovom pona{anju da prevodilac, Albanka, uop{te nije prevela ono {to sam ispričala.

 

Istog dana, oko 14,00 časova Fadilj me je pozvao telefonom, izvinio se zbog nastalog nesporazuma i rekao da su stvari zaključane na sigurnom, te da će ih on dovesti sutra u 9,00 časova. Kada sam kazala da me jedino zanima {ta se desilo sa Draganom i Sretenom, koji su bili u kamionu, rekao mi je da su oni oti{li kućama. Nakon {to sam utvrdila da njih dvojica jo{ nisu stigla svojim kućama, nazvala sam Fadilja i to mu rekla. On se ponovo izvinjavao i obe}ao da će proveriti gde su. U 15,00 časova Fadilj me je pozvao i ponovio da on ima informaciju da su oni oti{li kućama. Sat kasnije, u 16,00 časova, javio mi se Saliku, vozač kamiona, i ispričao da su njih trojicu, na putu ka mojoj kući, presreli nepoznati maskirani ljudi, da su Sretena i Dragana pustili, a njemu vezali oči i odveli ga u kamenolom u naselju Glomi. Tu su ga zadržali neko vreme, ispitivali ga i nakon toga oslobodili. Dodao je da ne zna {ta se desilo sa robom. Počela sam da vičem da znam da je kamion stigao u firmu i da je on odgovoran za otmicu Sretena i Dragana. Na to je rekao da ne zna o čemu govorim, zavr{io razgovor i vi{e se nije javljao.”

 

Pet dana nakon otmice, 8. avgusta, američki policajac iz UNMIK-a, u cilju pokretanja krivične istrage, ponovo je od Ilinke uzeo izjavu o incidentu. Nakon tri dana, 11. avgusta međunarodna policija uhapsila je Fadilja i Salikua i odvela ih u zatvor u vojnoj bazi Bonstil (Bonsteel), gde su oni, prema navodima Ilinkinih poznanika, proveli mesec dana. U isto vreme, Ilinka je dobila poziv da da izjavu pred istražnim sudijom u selu Sojevu, op{tina Uro{evac (Ferizaj). Ilinki nije poznato da li je protiv dvojice osumnjičenih pokrenut krivični postupak.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Antić Slobodan (57), iz sela Gornje Kusce, op{tina Gnjilane, i Stevanović Zoran (35), Srbi, iz Gnjilana, zaposleni u Gradskom vodovodu, oteti su 24. avgusta 1999. godine neposredno ispred sela Prilepnice, op{tina Gnjilane.

 

Prema izjavi njihovog poznanika R.S, datoj FHP-u, direktor vodovoda Ramadan Gajtani  poslao je 24. avgusta Slobodana, Zorana i vozača Albanca Jakupija, na akumulaciono jezero u selu Prilepnica, gde se nalazi filtarsko postrojenje vodovoda, da provere ispravnost vode i rad postrojenja. I{li su službenim vozilom vodovoda. Kada su stigli do mesta Bunarče, neposredno pre skretanja za selo Prilepnicu (Perlepnice), presrela su ih četvorica ili petorica pripadnika OVK. Izveli su Jakupija iz automobila, pretukli ga i ostavili da leži pored puta. Slobodana i Zorana su službenim automobilom vodovoda odvezli nekuda. Njihova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

Antić Milisava (28), njegovu braću Svetislava (31) i Radovana (22), Srbe iz sela Požaranje (Pozharan), op{tina Gnjilane, 18. juna 1999. godine iz njihove kuće odvela su nepoznata lica.

 

Prema svedočenju poznanika, napadači su tom prilikom ubili njihovog oca Vlajka. Nekoliko dana kasnije u selu Ljubi{te (Lupishte), op{tina Vitina, prona|ena su tela Milisava, Svetislava i Radovana.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Deni} ^edomira (39) i Dimi} Mom~ila (32), Srbe iz sela Pone{, op{tina Gnjilane, oteli su a zatim ubili pripadnici OVK, 19. juna 1999. godine.[15]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Marković Slobodan (35), Pekić Stojan (50) i Trajković Slobodan (50), Srbi iz Vitine, poslednji put su viđeni 4. jula 1999. godine u selu Gornji Livoč, op{tina Gnjilane, dok su traktorom i{li putem od Gnjilana ka Vitini. Pripadnici KFOR-a su 11. septembra 1999. godine prona{li njihova tela u selu Ugljare, op{tina Zubin Potok. Porodice su identifikovale tela.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stević Slobodan, Srbin iz sela Dobrčane, op{tina Gnjilane, otet je 4. jula 1999. godine dok je vozio svoj traktor kroz selo. Njegovo telo, na kome su bili vidljivi tragovi nasilja, prona{li su pripadnici KFOR-a u novembru 1999. godine. Porodica je identifikovala telo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Perić Milorada (ili Dobrivoja), Srbina, otela je grupa kosovskih Albanaca 27. jula 1999. godine u Gnjilanu. Otmičari su ga zlostavljali i zatim ostavili na ulici gde ga je prona{la patrola KFOR-a. Helikopterom su ga prebacili u bolnicu gde je umro od zadobijenih povreda.

Izvor: Kosovo Serb Dies After Kidnapping ŠKosovski Srbi ubijeni posle otmiceą, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 29. jul 1999.

 

Nikolić Čedomir (59), Srbin iz sela Koreti{te, op{tina Gnjilane, zaposlen kao sekretar osnovne {kole, otet je 1. novembra 1999. godine na putu između Gnjilana i Bujanovca, u blizini sela Dobrčan, op{tina Gnjilane. Pripadnici KFOR-a na{li su njegovo telo 2. novembra 1999. godine.

 

Nikolića je, prema izjavi očevidaca, navedenog dana u 8,30 časova na putu zaustavila grupa pripadnika OVK. Sa Nikolićem su u automobilu bili njegova supruga, kom{ija Stević Borislav i jo{ neki poznanici. Pripadnici OVK prvo su pucali u gume automobila da bi ih zaustavili. Potom su u autu izboli Stević Borislava, koji je zadobio tri uboda u predelu grudnog ko{a i jedan u rame. Čedomira su vojnici OVK izvukli iz automobila i odveli u pravcu obližnjeg potoka. Sat vremena posle otmice, Čedomir je ubijen. Njegovo telo prerezanog vrata, s prostrelnom ranom na glavi i nekoliko uboda no`em, prona{li su pripadnici KFOR-a, 2. novembra u 14,30 časova, na oko 500 metara od mesta odakle je odveden.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

M.M. (52), Rom iz Gnjilana, ulica Momčila Trumbića br. 27a, otet je 16. juna 1999. godine i nakon četvorosatnog ispitivanja u {tabu OVK, u zgradi biv{eg Doma Vojske Jugoslavije, pu{ten na slobodu.

 

Prema svedočenju M.M, 16. juna u 13,30 časova u njegovu kuću u Gnjilanu u{ao je kom{ija Idriz, pripadnik OVK, u pratnji jo{ dvadesetak uniformisanih Albanaca. Naredio mu je da pođe sa njim u {tab OVK koji se nalazio u zgradi Doma Vojske Jugoslavije.

 

Svedok je ispitivanje i batinanje u {tabu OVK opisao FHP-u sledećim rečima:"Tražili su da im predam oružje. Kada sam rekao da sam pi{tolj vratio jugoslovenskoj vojsci, nekoliko vojnika OVK počeli su da me batinaju. Tukli su me oko četiri sata rukama, nogama, palicama, čime god su stigli. Nikoga od vojnika nisam prepoznao. Na kraju su me izbacili iz zgrade i naredili da do sutradan napustim Kosovo."

 

M.M. je nakon toga izbegao za Srbiju. Proveo je 15 dana u bolnici gde se oporavljao od povreda koje su mu nanesene batinanjem u {tabu OVK.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jovanovi} Tihomir, Srbin iz Gnjilana, otet je 19. juna 1999. godine u centru grada, i istog dana pu{ten.

 

Prema saznanjima Crkveno-narodnog odbora, Tihomira su nepoznata lica otela u centru Gnjilana. Otmičari su ga odveli u naselje ^enar ^esma (Qeshmja e Çenanit), gde su ga ispitivali, batinali i kasnije, istog dana, pustili.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

S.M. (46), T.J. (30), njegovog bratanca T.D. (13) i V.B. (18), Srbe iz sela Pone{, op{tina Gnjilane, otela su 19. juna 1999. godine trojica uniformisanih vojnika OVK. Nakon vi{esatnog batinanja su pu{teni. Istom prilikom ovi pripadnici OVK ubili su Denić Čedomira (39) i Dimić Momčila (32), Srbe iz istog sela.

 

S.M. je FHP-u o incidentu ispričao sledeće: “Tog dana, oko 9,00 časova, krenuli smo T.J, T.D, V.B, Čedomir, Momčilo i ja na livadu Lazovac kod na{eg sela da čuvamo stoku. Iz obližnje {ume iza{la su trojica uniformisanih vojnika OVK, koji su na licima nosili maske. Uperili su u nas oružje i naredili nam da, preko brda, pođemo ka susednoj {umi. Momčilo nije hteo da krene i počeo je da se raspravlja sa njima. Jedan vojnik je, za upozorenje, ispalio rafal u vazduh. Kada je Momčilo i posle toga odbio da krene, ovaj vojnik je pucao u njega i usmrtio ga. Mi smo u pratnji dvojice vojnika, nastavili da idemo putem kroz {umu koji je vodio u selo Rudace, op{tina Gnjilane. Posle 200 metara, na livadi Pre{tip (Preshtip), koloni se pridružio treći vojnik, koji je prethodno ubio Momčila. Tada je izdvojio Čedomira iz kolone, počeo ne{to da se raspravlja sa njim, i zatim smo čuli pucanj. Kada nas je ovaj vojnik sustigao kod groblja ispred sela Rudace, izdvojio je T.D, pokazao mu put kroz {umu i rekao da trči kući. T.D. je prvo odbio da krene, jer je hteo da ostane sa svojim stricem T.J, ali je, nakon {to mu je vojnik zapretio da će ga ubiti ukoliko ne krene, ipak oti{ao. Na ulazu u selo Rudace, posle dva kilometra hoda, trojica vojnika naredila su nam da sednemo pored puta. Tada su skinula maske sa lica i počeli da nas ispituju. Vojnik koji je ubio Momčila i Čedomira bio je Ibrahim Ispahiju iz sela Ki{no Polje (Kishnapole), op{tina Gnjilane. Drugog vojnika prepoznao sam kao Sadika iz sela Žegovac (Zhegofc), op{tina Gnjilane, dok trećeg vojnika nisam poznavao. Pitali su nas da li i koje oružje imamo, ko jo{ u selu ima oružje, gde je ono sakriveno, u kojim jedinicama smo bili za vreme rata, ko je iz sela bio u vojsci, a ko u policiji. Ova pitanja su nam postavljali pojedinačno za svakog Srbina iz sela. Govorili su da će nas ubiti i da sami izaberemo kako ćemo umreti. Pitali su nas gde nam je sada na{a vojska i policija. Psovali su nam majku srpsku. Sve vreme ispitivanja tukli su nas nogama, rukama, ali najvi{e pu{kama. Nakon sat i po Ibrahim je predložio Sadiku da nas streljaju. Sadik mu je odgovorio da ne želi da nas strelja, jer je on pre 25 godina sa mnom služio vojsku u Somboru. Rekao nam je da možemo da idemo i zapretio nam da će nas ubiti ukoliko nas vidi da opet čuvamo stoku na livadama oko sela.”

 

S.M, T.J. i V.B. vratili su se u selo i prijavili slučaj KFOR-u. Nekoliko dana kasnije, u {umi između sela Pone{ i Rudace, pripadnici KFOR-a na{li su tela Dimić Momčila i Denić Čedomira.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

J.V. (38), Srbin iz Gnjilana, ulica Vojvode Stepe, direktor Beobanke u Gnjilanu, zadržan je u zgradi Beobanke 20. juna 1999. godine. Nepoznati napadači su ga u banci ispitivali i tukli. Odatle su ga odvezli do njegovog stana da im preda oružje i potom ga pustili.

 

J.V.-ov kom{ija ispričao je FHP-u, da je J.V. navedenog dana po{ao u banku da poku{a da iznese kompjutere i opremu koja je tamo ostala. U zgradu banke, za njim su u{la trojica Albanaca u civilu, koji su počeli da ga ispituju i batinaju. Posle nekog vremena, izveli su ga iz banke, silom ugurali u automobil marke jugo crvene boje i odvezli do njegovog stana da im preda oružje. J.V.-ov kom{ija, koji je sve to posmatrao kroz prozor, prepoznao je vozača automobila kao Albanca iz sela Donji Livoč (Livoq i Poshtem), op{tina Gnjilane, visokog oko 1,90, starog oko 40 godina, smeđe prosede kose. Kada je J.V. pripadnicima OVK predao pu{ku, napadači su oti{li.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

S.S, njegovog sina S.R. i brata S.R, Rome iz Gnjilana, 22. juna 1999. godine, li{ili su slobode pripadnici OVK. Pu{teni su istog dana, nakon vi{e sati zadržavanja.[16]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

A.S, Srbin iz Gnjilana, ulica Abaza Ajetija br. 22, otet je 23. juna 1999. godine u prisustvu majke, supruge, sestre i ćerke. Pripadnici OVK su ga batinali i sledećeg dana pustili.

 

Prema njegovom svedočenju, 23. juna, u 0,40 časova, u njegovu kuću upala su četvorica pripadnika OVK, dok su druga četvorica čuvala stražu ispred kapije. Trojicu od četvorice OVK vojnika, koji su provalili u njegovu kuću, prepoznao je kao Albanca poznatog pod nadimkom “Bilder”, sina potkivača iz Gnjilana; NN Albanca, sina automehaničara Sabita iz sela Radivojce, op{tina Vitina; Albanca poznatog po nadimku “Guzila” iz Gnjilana; četvrtog Albanca svedok opisuje kao tamnokosog mu{karca sa bradom, starog oko 25 godina. A.S. incident opisuje sledećim rečima:

 

“Čim su u{li u kuću tražili su telefon i pokidali žice. Zatim su tražili oružje. Ja sam ispod kreveta imao jednu lovačku pu{ku M48. Pretresali su oko 15 minuta, mojoj ženi je jedan stavio nož ispod grla, sve ukućane su gurali. Pona{ali su se nekako histerično, divlje, pretresali su i vikali po kući. Prona{li su pu{ku ispod kreveta. Onda su me izveli iz kuće. Ispred kuće su pucali u vazduh, valjda da bi dali znak ostalima da su kod nas zavr{ili. Uveli su me u njihov automobil, marke lada, žute boje. Dvojica su sedela napred, a dvojica pozadi sa mnom. Jedan mi je držao hekler uperen u leđa, dok je drugi  prislonio nož. Odvezli su me u zgradu {kolskog internata u Gnjilanu u naselju Gavran. Ispred Internata je stajala straža OVK. Vezali su mi ruke lisicama i odveli me na prvi sprat, u sobu u kojoj je bio krevet, sto i stolica. Naredili su mi da sednem na stolicu. Tu su me ispitivali. Ispitivao me je ko stigne, ali je ispitivanje vodio njihov komandant. Govorili smo na albanskom. Pitao me je za{to sam ostao u Gnjilanu, rekao mi je da do sutra ujutru moram da idem i da ostavim ključeve u vratima kuće. Posle toga su počeli da me tuku. Ne znam koliko njih me je tuklo. Većinom su imali crne maske preko lica. Jedan sa maskom koji me je tukao mi je rekao da mi je kom{ija. Udarali su me metalnim {ipkama, lancima i pendrecima. Nakon sat vremena su me izveli iz te sobe. Odveli su me u prizemlje u sobu koja je bila identična sa onom gore. Pre nego {to su me uveli u tu drugu sobu, iz nje su izveli jednog Albanca koji je bio te{ko prebijen i polu onesve{ćen, vukli su ga. Iz te sobe sam čuo buku iz podruma, čuo sam udarce i jauke. Stavili su me da sednem na jednu stolicu a noge su mi provukli kroz drugu stolicu. Tada su počeli da me tuku. Jedan me je {ipkom udarao po golim tabanima, a drugi po grudima. Prislanjali su mi pi{tolj na slepoočnice i repetirali. Gasili su mi cigarete na rukama i na leđima. Zatim su me oborili na pod i počeli da me {utiraju. Kada sam izgubio svest polili su me kofom vode i nastavili da me udaraju. Govorili su mi da će da me vode u Drenicu da mi urežu albanskog orla na grudi i na čelo. Rekli su da neće da me tuku po glavi, da mogu dobro da se sećam kako su me tukli. Pred zoru, oko 5,00 časova, izveli su me iz zgrade i ostavili ispred obli`njeg stadiona. Ja sam ležao na pločniku. Jedan je izvadio pi{tolj, naslonio mi na glavu i opalio. Mislio sam da će me ubiti, ali pi{tolj nije bio napunjen. Onda su oti{li i ostavili me. Nekako sam se dovukao do kuće. Ukućani su me videli u dvori{tu i uneli u kuću.”

 

A.S.-a je porodica odvela u bolnicu gde su mu ukazali prvu pomoć. Sledećeg dana su nepoznata lica opljačkala i zapalila njihovu kuću. Porodica se sklonila privremeno kod rođaka da bi nakon dva dana svi napustili Kosovo i izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

NN[17] (33) Srbina iz Gnjilana, oteli su pripadnici OVK 25. juna 1999. godine iz ćevabdžinice dok je kupovao hranu i odveli u internat, gde su ga četiri sata ispitivali i batinali. Potom je intervencijom jednog pukovnika OVK oslobođen.

 

O incidentu je FHP-u rekao: “Tog dana u 8,30 časova iza{ao sam da kupim doručak u jednoj ćevabdžinici u Gnjilanu. Tu sam zatekao svog poznanika Albanca, koji je u trenutku kada sam u{ao, bez reči napustio ćevabdžinicu. Kada se nakon pet minuta vratio, u prisustvu svih gostiju u ćevabdžinici uperio je pi{tolj u mene i naredio mi da pođem u podrum. Ponudio sam mu novac, na {ta mi je on udario dva {amara i rekao da ćutim da me ne bi odmah ubio. Posle 5 minuta sproveo me je u beli golf, parkiran ispred ćevabdžinice, u kome su sedela dvojica Albanaca. Odvezli su me u internat. Kada sam ih ponovo pitao za{to to rade, rekli su da ću sve saznati u komandi. U internatu su me odveli na 2. sprat, u levi blok zgrade, zadnja prostorija sa desne strane. U prostoriji je bilo 11 Albanaca, od kojih sam neke poznavao iz grada. Svi su nosili uniforme, maskirne ili crne, sa znakom OVK. Jedan od njih, izrazito krupan, ne stariji od 20 godina, udario me je dva puta pendrekom po glavi. Potom me je drugi udario bejzboj palicom u leđa. Pao sam na pod. Neprekidno su me tukli pendrecima, bejzbol palicama, {akama, skoro četiri sata. Naterali su me da skinem patike i tukli me po tabanima. Stavljali su mi pi{tolj i nož u usta, na vrat, bradu i pitali su da li li me je strah da umrem i pretili da će me ubiti. Terali su me da govorim na albanskom jeziku da je Slobodan Milo{ević kreten i idiot. Pitali su me da li bih obukao uniformu OVK i tako oti{ao u obližnje srpsko selo [ilovo. Raspitivali su se za neke policajce iz Gnjilana i za imena dobrovoljaca. Rekao sam im da ih ne poznajem, jer sam za vreme rata radio i nisam nikada bio u vojsci, niti u policiji. Najvi{e me je ispitivao vojnik koga su oslovljavali sa “kapetane”, ali nije imao nikakvih oznaka na uniformi. Posle oko četiri sati rekli su mi da moram da ponovim izjavu datu u podrumu, vezanu za policajce i dobrovoljce. U tom trenutku u prostoriju je u{ao uniformisani čovek koga su oslovili sa “pukovniče”. Znao sam ga iz viđenja. On se veoma začudio kad me je video. Pitao je ko me je doveo. Moj poznanik Albanac se javio. Potom ga je pitao ko mu je dao to naređenje, na {ta mu je ovaj odgovorio da mu je pukovnik, čije ime nisam mogao da razumem, naredio da dovede bilo kojeg Srbina. Dotični pukovnik mi je rekao da obučem čarape i patike i pođem sa njim. Od batina nisam mogao da hodam, pa su me dvojica vojnika pridržavala. Kada smo iza{li, pukovnik me je pitao imam li oružje. Rekao sam mu da imam jednu poluautomatsku pu{ku i on mi je savetovao da je za mene i sigurnost moje porodice bolje da je predam. Dogovorili smo se da mu donesem pu{ku. Nakon pola sata, dvojici pripadnika OVK iz pukovnikove pratnje predao sam pu{ku ispred internata."

 

NN se vratio ku}i i nakon toga oti{ao u Srbiju gde se narednih {est meseci le~io od povreda zadobijenih batinanjem.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

S.D, Srbin iz Gnjilana, li{en je slobode 25. juna 1999. godine i zatvoren u {tabu OVK u zgradi |a~kog internata u Gnjilanu. Pripadnici OVK su sutradan, 26. juna pustili S.D.[18]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Vasi} Dragan (40), Srbin iz Gnjilana, ulica Mladena Popovića, otet je 26. juna 1999. godine i posle nekog vremena pu{ten.

 

Prema informacijama Crkveno-narodnog odbora, Dragana su otmičari odveli iz dvori{ta njegovog kom{ije. Zadržali su ga neko vreme na nepoznatoj lokaciji, gde su ga ispitivali, batinali i zatim pustili.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

V.R. (64), Crnogorca iz sela Vrbovce, op{tina Gnjilane, 27. juna 1999. godine oteli su iz njegove kuće pripadnici OVK. Zatvorili su ga u jednu privatnu kuću u Mali{evu, naselje Gornja mahala (Mahalla e Epërme), op{tina Gnjilane. Tu su ga ispitivali, batinali i istog dana, uveče, pustili. Istog dana, pripadnici OVK oteli su i njegove kom{ije, Srbe, Radović Predraga, Ilić Živojina i Jugoslava. V.R. ih je poslednji put video u selu Žegra(Zhegër)., op{tina Gnjilane. Od tada im se gubi svaki trag.

 

O ovom incidentu, V.R. je FHP-u ispričao: “Tog dana, oko 12,00 časova, trojica pripadnika KFOR-a sa jednim albanskim prevodiocem sakupljala su oružje od me{tana. Kom{ija Albanac Musli Surduljija (Muslli Surduli) uputio je pripadnike KFOR-a da uzmu oružje od mene. Ja sam im potom predao jednu pu{ku M48 i dve lovačke pu{ke za koje sam imao dozvolu. Pripadnici KFOR-a su odbili da uzmu lovačke pu{ke. Kada su oni oti{li, do{ao je kom{ija Muslijua i rekao mi da bi, za moje dobro, bilo bolje da sam predao sve oružje, jer ću stradati ako OVK pronađe oružje u mojoj kući. Kasnije, oko 14,00 časova istog dana, moj kom{ija Srbin Radović Predrag pozvao me je sa kapije mog dvori{ta. Kada sam do{ao do kapije, video sam da je Predrag upla{en i da sa njim stoji kom{ija Musli sa četvoricom Albanaca u civilu, starih između 20 i 25 godina, naoružanih pi{toljima i pu{kama. Predstavili su se kao pripadnici OVK. Jedan od četvorice, izrazito visok mladić, udario me je pu{kom u glavu, i u predelu bubrega i naredio Predragu i meni da krenemo ka kući Muhameda Zuzakua. Ispred kuće su neki pripadnici OVK držali zarobljene Srbe, Ilić Živojina i Jugoslava. Musli je u međuvremenu oti{ao. Kada su vojnici OVK počeli da me vređaju i psuju, moje kom{ije Albanci su poku{ali da me za{tite, govoreći im da sam ja sprečio da srpske snage opljačkaju i zapale njihove kuće. Na to {to su  govorili, vojnici nisu obraćali pažnju. Tražili su mi oružje i ponovo me odveli kući gde sam im predao tri lovačke pu{ke, jedan lovački karabin, jednu pu{ku M48, TT762 pi{tolj, CZ 765 pi{tolj i jednu automatsku pu{ku. Kada su uzeli oružje, počeli su da me tuku pu{kama. Udarali su me isključivo sa leve strane, po boku, nogama, glavi, jer su u međuvremenu verovatno saznali da mi je izvađeno desno plućno krilo i sva rebra. Posle desetak minuta, vratili su me do Muhamedove kuće, gde su dvojica pripadnika OVK tukla Predraga, Živojina i Jugoslava. Video sam kako jedan od njih udara Živojina pu{kom po glavi, jer je ovaj nosio vojnu beretku. Posle nekog vremena, ubacili su nas u prikolicu traktora Albanca Surduljija, Muslievog mlađeg brata, koji nas je odvezao u Žedan (Zhedan), prigradsku mahalu Mali{eva. Kada smo stigli, mene su prebacili u mali crveni automobil u kome su sedela četvorica Albanaca, dok su Predrag, Živojin i Jugoslav ostali u prikolici. Čim sam seo na zadnje sedi{te, Albanac koji je sedeo pored mene stavio mi je crni džak na glavu. Kada je jedan od njih u Gornjoj mahali iza{ao iz automobila, naredili su mi da legnem na zadnje sedi{te. Posle 5 minuta vožnje smo se zaustavili. Uveli su me u neku kuću, a onda preko stepenica uveli su me u sobu. Skinuli su mi džak sa glave, dok su u isto vreme sunđerima prekrili prozore. Ja sam ipak prepoznao taj kraj, jer sam tu u dosta kuća uvodio struju. Znam da 200-300 metara od naselja Gornja mahala postoje dve isturene kuće koje pripadaju braći Bajramu i Saljiju Grabovci (Sali Grabovci). Ovo je bila jedna od te dve kuće. U sobi je sa mnom bio mladić u maskirnoj uniformi sa znakom OVK. Ne{to kasnije, u sobu su u{la dvojica pripadnika OVK u crnim uniformama. Jedan je bio crnomanjast i krupan, imao je oko 95 kilograma. Drugi je bio visok, imao je oko 80 kilograma i rekao mi je da je iz Kijeva. Naredio mi je da pružim dlanove i počeo je da me udara. Zatim me je vrhom pendreka udario u grudni ko{, ja sam izgudio dah i pao na pod. Potom su njih dvojica oti{la. Nakon sat vremena do{ao je jedan Albanac u civilu da me ispituje. Postavljao je pitanja na albanskom jeziku, jer je rekao da hoće da proveri da li razumem. Slabo sam razumeo, ali znam da me je pitao za lične podatke, moje zanimanje, gde sam bio i {ta sam radio za vreme rata i da li znam ko je poginuo iz sela Žegre. Nije me tukao. U prostoriju je opet u{ao policajac OVK iz Kijeva, i ponovo mi naredio da ispružim dlanove i počeo da me udara. Nakon toga su me ponudili cigaretom. U prostoriju su u{la jo{ četvorica uniformisanih pripadnika OVK. Pitali su za{to sam imao toliko oružja i da li sam hteo da ubijam Albance. Objasnio sam im da sam ja Crnogorac, da kao i moj otac oružje skupljam iz hobija, ali da ga ne upotrebljavam i da nikada u životu nisam nikoga ubio. Tada me je jedan od njih pitao za{to ranije nisam rekao da sam Crnogorac i dodao da je Milo \ukanović mnogo učinio za njih. Ponudili su me čajem, popio sam dve ča{e. Opet su mi stavili crni džak na glavu, izveli me iz kuće i uveli u automobil. Kada smo stigli do Žegranskog groblja, skinuli su mi d`ak i pitali da li znam gde se nalazim. Već je bio mrak. Po{to mi je ko{ulja bila krvava, dali su mi da obučem neotpakovanu belu ko{ulju i rekli mi da sam slobodan. Kada sam stigao u selo, kom{ije su mi rekle da im je jako žao {to nisu mogli da spreče da pripadnici OVK opljačkaju moju kuću. Rekao sam im da to nije bitno, da je jedino važno da sam ostao živ. U{ao sam u kuću. Posle desetak minuta čuo sam psa kako je počeo jako da laje, video sam sa prozora siluete nekoliko mu{karaca kako se približavaju putem. Sakrio sam se u svinjac. Ti mu{karci su u{li u moju kuću i dozivali me. Malo posle toga video sam veliki plamen, moja kuća je gorela."

 

Svedok je u svinjcu ostao celu noć i ujutru pe{ke napustio selo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

D.J. (38), pripadnik rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, zaposlen u gradskom vodovodu, njegov brat D.M. (36), pripadnik srpske policije i T.S. (36), pripadnik rezervnog sastava policije, zaposlen u trgovinskom preduzeću, Srbi iz Gnjilana, li{eni su slobode 29. juna 1999. godine i sutradan pu{teni.

 

Prema svedočenju D.J, oni su 29. juna, oko 10,00 časova, platili autoprevozniku Albancu iz Gnjilana da ih, sa stvarima, preveze u Srbiju. U selu Dobrčan, op{tina Gnjilane, zaustavila ih je grupa naoružanih pripadnika OVK. Bili su obučeni u crno sa vidnim oznakama OVK. Njih trojicu su izveli iz kamiona i odveli u {umu pored puta, dok je autoprevoznik zadržan pored kamiona.

 

Svedok sledećim rečima opisuje dalji tok događaja: “U {umi su nas pretresli, oduzeli lične karte i proverili da li se na{a imena nalaze na spiskovima koje su imali sa sobom. Na tim spiskovima video sam fotografije nekih Srba koje poznajem. Po{to nisu prona{li na{a imena na spisku, samo su na papir zapisali na{e lične podatke. Pitali su nas da li smo bili pripadnici srpskih snaga. D.M. i ja smo odgovorili da nismo, dok je T.S. priznao da je bio u rezervnom sastavu srpske policije. Potom su nam vezali ruke pertlama od patika, a T.S. gumenim lisicama. Počeli su da nas tuku rukama i nogama. Tražili su da priznamo koliko smo Albanaca ubili i da li imamo oružje. Onda su nas ubacili u kola marke zastava 101, tamnoplave boje, i odvezli u {tab OVK, sme{ten u {koli u selu Ugljare. U {tabu su nas sproveli u kancelariju komandanta {taba, koji je imao crnu uniformu. On nam je ponovo postavio pitanje da li smo bili pripadnici srpskih snaga, {to smo mi i dalje negirali. Kada je u prostoriju u{ao veći broj uniformisanih pripadnika OVK, jedan od njih je prepoznao mog brata D.M, jer ga je on ranije, kao policajac, hapsio zbog {verca. Pripadnici OVK koji su nas dovezli iz Dobrčana, počeli su da nas brane da nas ovi Albanci ne bi linčovali. Moj brat, hladno i prisebno, tvrdi da nije tačno da je bio policajac, {to su oni poverovali. Nakon toga smo zatvoreni u podrum. Sutradan, 30. jula, odvezli su nas automobilom marke lada niva u biv{u zgradu JNA, gde je bio sme{ten glavni {tab OVK u Gnjilanu. Tu su nas ponovo ispitivali, ali po{to smo se nalazili u Gnjilanu, gde su mnogi ljudi poznavali mog brata kao policajca, morao je to da prizna. Tada sam video da su se povukli da se dogovore {ta će sa nama. Mislim da su pripadnici OVK bili upla{eni zbog pojačane kontrole koju je u Gnjilanu uspostavio KFOR, posle otkrivanja masovne grobnice u selu Ugljare. Oko 17,00 časova, izbacili su nas ispred nekada{nje zgrade srpske policije. Tu su nas preuzeli pripadnici KFOR-a, ukazali nam prvu pomoć, uzeli lične podatke i pitali da li imamo oružje. Nakon toga su nas odvezli do kuće na{eg rođaka, gde im je T.S, predao oružje koje smo posedovali.”

 

D.J, D.M. i T.S, su nakon ovog incidenta napustili Kosovo i izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

K.M. (48), V.S, K.D, Srbe iz sela Vrbovac, op{tina Vitina, i autoprevoznika iz Srbije B. (prezime nepoznato), zaustavila je 30. juna 1999. godine, na ulazu u selo Dobrčane, op{tina Gnjilane, veća grupa pripadnika OVK, nakon čega su ih ispitivali, batinali i na kraju pustili. U koloni sa pomenutim Srbima putovali su crvenim automobilom marke jugo Dajić Radovan (26), pripadnik srpske policije, Jovanović Goran (21), pripadnik rezervnog sastava srpske policije, Mitrović Miodrag (20), učenik, i Vasić Ljubi{a (31), Srbi iz sela Vrbovac, op{tina Vitina. Njih su na pomenutoj barikadi zaustavili isti pripadnici OVK, ispitivali, batinali i odveli, od kada im se gubi svaki trag. A.B. (33), K.S. (39) i K.M. sa suprugom i dvoje dece, Srbi iz sela Vrbovac, koji su takođe zaustavljeni u ovoj koloni, uspeli su da pobegnu.

 

Prema svedočenju K.M, pomenuti Srbi su svi zajedno krenuli iz Vrbovca u 5,30 časova ujutru. O daljim događanjima, K.M. je FHP-u rekao sledeće: “U selo Dobrčane stigli smo oko 6,30. Na samom ulazu u selo, pored prve kuće, bila je postavljena barikada od tri betonska bloka. Pored barikade su stajala {estorica mu{karaca, od kojih su trojica nosila maskirne uniforme OVK, dok su druga trojica bila u civilu. Svi su imali oko 25 godina. Iza ove barikade, u centru sela, video sam da je put bio potpuno blokiran. Na desnoj traci bila su dva kamiona i metalne barikade, dok su na levoj traci bila naslagana tri reda džakova peska preko kojih su bile postavljene metalne barikade. Tu je stajalo tridesetak naoružanih mu{karaca u crnim odelima. Jedan od njih je nosio crnu masku preko lica. Vojnik OVK na prvoj barikadi dao nam je znak rukom da se zaustavimo.

 

Iz automobila u kome su putovali A.B, K.S i K.M. sa porodicom, jedan pripadnik OVK izveo je A.B, i poku{ao da ga odvede na levu stranu ulice. U tom trenutku, K.S. je naglo dodao gas, a A.B. se otrgao od Albanca i uskočio u prikolicu. Zaobi{li su obe barikade vozeći se pored puta. Albanci su otvorili vatru za njima, ali su oni uspeli da pobegnu.

 

Dvojica vojnika OVK potom su iz kola izveli Radovana, Gorana, Miodraga i Ljubi{u i odveli ih na levu stranu puta. Drugi mu{karac u civilu, puniji, smeđe kose i tamnijeg tena, naredio je jednom od dvojice vojnika da odveze njihova kola.

 

Dvojica vojnika su V.S, K.D, B. i mene takođe izveli iz kamiona, pretresli, oduzeli lična dokumenta i novac. Zatim su nam stavili plastične lisice na ruke i poveli na levu stranu puta. Tu sam video petoricu ili {estoricu pripadnika OVK, kako {utiraju Radovana, Gorana, Miodraga i Ljubi{u, koji su ležali pored puta. Njihove lične karte su bile pobacane oko njih. Kada nam je onaj puniji Albanac naredio da sednemo na zemlju, dvojica ili trojica vojnika su počela da {utiraju V.S. Udarala su ga u glavu, leđa i stomak. Mene je potom jedan vojnik počeo naizmenično da udara pendrekom i nogom u glavu. Tukli su nas tridesetak minuta. Nisu ni{ta pitali, samo su nam govorili da smo i mi to radili njihovoj braći i sestrama. Dok su nas tukli, primetio sam da nekoliko vojnika OVK, gurajući ih i {utirajući, odvode Radovana, Gorana, Miodraga i Ljubi{u, levo, u prvu sporednu ulicu u kojoj sam naknadno video 5-6 kuća i na kraju ulice reku. U trenutku, kada su vojnici prestali da nas tuku, na prvoj barikadi sam primetio {leper vranjske registracije i putnički automobil marke jugo. [leper su pripadnici OVK zadržali na barikadi, dok su jugo pustili da prođe nakon {to su sa krova automobila uzeli jedan dečiji bicikl. Potom su nam naredili da ustanemo i krenemo prema kamionu. Jedan vojnik nam je nožem presekao plastične lisice kojima su nam bile vezane ruke i pustili su nas da uđemo u kamion. Iz kamiona sam video kako vojnici malo pomeraju barikade, i daju nam znak da nastavimo put.”

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

M.A. (51), Rom iz Gnjilana, ulica Abdula Pre{eva (Abdyl Presheva) br. 266, otet je u junu 1999. godine i nakon vi{ečasovnog zadržavanja u internatu pu{ten.

 

Svedok je FHP-u rekao da mu je u jednoj gnjilanskoj poslastičarnici pri{ao Albanac Adem i, uz pretnju da će ga ubiti, naredio mu da pođe sa njim u internat. Tu ga je ispitivao njegov poznanik Albanac iz Gnjilana, izvesni Avdija, zvani Zlatar.

 

O ispitivanju je M.A. FHP-u rekao: "Avdija me je pitao da mu nabrojim ko je iz Gnjilana bio u Vojsci Jugoslavije i u paravojnim formacijama. Odgovorio sam mu da to treba da pita jugoslovensku vladu. Očigledno nezadovoljan odgovorom, udario me pesnicom u glavu. Pritrčali su i Ademovi sinovi, koji su se takođe nalazili u {tabu, i počeli da me tuku pendrecima i gvozdenim {ipkama. Naredili su mi da brojim udarce. Tukli su me oko dva sata. Zahtevali su da im dam odgovore koje nisam znao. Onesvestio sam se. Kada sam se osvestio, bio sam u svom dvori{tu. Moja supruga kaže da su me kao psa ubacili u dvori{te i iza{li. Poručili su da se spakujemo i napustimo kuću."

 

M.A. je sa porodicom napustio Kosovo i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stankovi} \or|e (80), Srbin iz Gnjilana, ulica Ganeta Jovanovića br.1, otet je krajem juna 1999. godine u Gnjilanu.

 

Prema informacijama kojima raspolaže Crkveno-narodni odbor, nepoznati otmičari držali su ga zatvorenog nekoliko dana i nakon toga pustili.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Cvetkovi} Dragan (27), Srbin iz sela Kmetovce (Kmetofc), op{tina Gnjilane, bio je li{en slobode početkom jula 1999. godine.

 

Prema svedočenju njegovih poznanika, Dragana su oteli pripadnici OVK iz susednog sela. Zbog toga su njegove kom{ije Srbi oteli trojicu svojih kom{ija Albanaca, koji su poznavali te otmičare. Porodicama otetih kom{ija rekli su da će vratiti kidnapovane Albance kada oni pronađu ljude koji su oteli Dragana, i kada ga oslobode. Sutradan su pripadnici OVK pustili Dragana, a njegove kom{ije trojicu otetih Albanaca. Svedoci navode da su početkom jula u ovom selu takođe oteti i Srbi Jordanovi} \or|e, Filipovi} Zvonko i Stojanovi} Zvonko, da su ih zarobili pripadnici OVK, ali da su ih istog ili sledećeg dana pustili.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Todorovi} Predrag, Srbin iz Gnjilana, otet 2. jula 1999. godine na putu između Gnjilana i sela Dobrčane. Nakon {to je predao oružje koje se nalazilo u njegovoj kući, odmah je pu{ten.

 

Prema informacijama kojima raspola`e Crkveno-narodni odbor, njega su na putu iz Gnjilana ka selu Dobrčane zaustavila nepoznata uniformisana lica koja su tražila da im preda oružje. Kada im je rekao da mu se oružje nalazi kod kuće, oni su ga tamo odvezli, uzeli oružje i potom oti{li.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

J.Ž. (34), Srbina iz Gnjilana, ulica Vojvode Stepe AS 22/3/6, koji je bio zaposlen u firmi “Magistrala Pri{tina” RO Gnjilane, oteli su, 3. jula 1999. godine, pripadnici OVK. J.Ž. je u podrumu nepoznate kuće u Vitini proveo sedam dana, nakon čega je pu{ten.

 

J.Ž. svedoči da je on tog dana oko 14,00 časova oti{ao u svoju firmu, gde su ga ispred kapije zaustavila trojica albanskih mladića u maskirnim uniformama i kačketima, sa oznakama OVK. Dvojica su imali oko 35 godina, dok je treći bio ne{to mlađi, oko 27 godina. Sva trojica su bila visoka, tamnokosa i tamnoputa. Govorili su albanski, a samo je najmlađi govorio srpski i prevodio ostalima. Rekli su mu da vr{e rutinsku kontrolu i pitali ga za{to je ostao u Gnjilanu. Potom su ga ubacili u njihov automobil marke opel askona, bež boje, metalik, bez registarskih oznaka i vezali mu oči. U automobilu su mu rekli da znaju da je bio mobilisan i da je bio u jedinici Vojske Jugoslavije u Vitini, kao jedini vojnik sa Kosova. Nije mogao da vidi kuda ga voze, ali je shvatio da su i{li ka Vitini. Kada su se zaustavili, uveli su ga u podrum nepoznate zgrade. J.Ž. je FHP-u o daljem sledu događaja rekao:

 

"Podrum je bio betonski i potpuno prazan. Povez sa očiju mi je skinuo jedan krupan mladić, sa bradom, tamnoput, crn, star oko 30 godina, koji je govorio srpski sa vitinskim akcentom. Mada je već znao dosta o meni, pitao me je za lične podatke, gde radim i gde sam bio na rati{tu. Kada sam mu pričao o mom boravku u vojsci, ispričao sam mu o jednom događaju u mojoj jedinici. Vranjanac iz moje jedinice je ukrao Albancu iz sela Drobe{ (Dobresh) automobil marke ford-sijera i dovezao ga u na{u komandu kod kapetana Jovanovića. Kapetan Jovanović je zbog bombardovanja naredio da se automobil ukloni. Po{to sam poznavao vlasnika automobila, izvesnog Ćerima (Qerim), odvezao sam ga njegovoj kući. Zbog tog gesta ]erim je bio odu{evljen i svima je pričao da mu je jedan vojnik vratio automobil. Nakon ove izjave, pripadnik OVK me je ispitivao jo{ sat vremena i onda je rekao da ide da proveri moju priču. Od tada me niko vi{e nije ispitivao, samo je u sledećih nedelju dana, tri puta dnevno, u prostoriju ulazio jedan mladi vojnik, koji mi je donosio hleb, pa{tete i mesne nareske. Dotični vojnik bio je star oko 24 godine, nizak, tamnoput, nosio je maskirnu uniformu OVK.

 

Dana 9. jula, u poslepodnevnim časovima, u prostoriju je u{ao pripadnik OVK koji me je pre sedam dana ispitivao. Rekao mi je da je izvr{io proveru i da mogu da idem kući. Potom mi je vezao oči, izveo me iz zgrade i uveo u neki automobil. Po zvuku motora, mislim da je bio golf, dizel. Iz automobila me je izbacio u selu Klokot (Kllokot), op{tina Vitina, pored kafane “Truba”. Kada se on udaljio, odvezao sam oči i oti{ao kući."

 

Svedok je ostao u Gnjilanu do 10. septembra 1999. godine, kada je sa porodicom napustio grad i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

R.R, Srbin iz Gnjilana, vlasnik prodavnice prehrambene robe, otet je 7. jula 1999. godine. Nakon {to je dva sata zadržan u zatvoru OVK u podrumu zgrade u čijem prizemlju se nalazi samoposluga, u Bajaninoj ulici u Gnjilanu, pu{ten je.

 

Prema izjavi njegove supruge, pripadnici OVK su u periodu od sredine juna do 7. jula 1999. godine gotovo svakodnevno dolazili u njihovu kuću. Pripadnici OVK su im tražili oružje, pretresali kuću i pretili da moraju da se isele. Tražili su da sakupe 5 000 ili 10 000 nemačkih maraka i da im ih daju.

 

Dana 7. jula 1999. godine Albanac Morina Daut, poslovni partner R.R. i biv{i načelnik policije u Gnjilanu, sa nekoliko pripadnika OVK, razbio je izlog njegove prodavnice i svu robu utovario u beli kombi kojim su se dovezli. Daut je tom prilikom tražio od R.R. 5 000 nemačkih maraka. Kada mu on nije dao novac, Daut i pripadnici OVK su ga odveli u zatvor OVK sme{ten u podrumu zgrade samoposluge u Bojaninoj ulici u Gnjilanu. Tamo su ga batinali, tražili da im kaže gde mu je sin, pretili da će ga ispeći na ražnju ukoliko ne dovede sina. Pripadnici OVK su R.R. vratili kući nakon dva sata zadržavanja.

 

Posle ovog incidenta R.R je sa porodicom napustio Kosovo i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stojanovi} David, Srbin, lekar iz Gnjilana, odveden je 8. jula 1999. godine iz svog stana u ulici Vojvode Stepe u Gnjilanu. Pripadnici OVK su ga, nakon vi{e sati zadržavanja, istog dana pustili.

 

Prema svedočenju kom{ije, navedenog dana, u 17,40 časova, u Davidov stan, u kome je boravio sa suprugom, u{li su pripadnici OVK. Izveli su Davida iz stana i ubacili ga u neki automobil. Odvezli su ga u zgradu firme "Binočka Morava" gde su ga četvorica ili petorica pripadnika OVK batinala. Odatle su ga prebacili na obližnji stadion gde su nastavili da ga batinaju. Nakon vi{e sati, vojnici OVK su mu rekli da može da ide kući.

 

David se vratio u stan i nakon nekoliko dana sa suprugom napustio Gnjilane i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

T.M, Srbin iz Gnjilana, otet je 9. jula 1999. godine, odveden u zgradu internata u Gnjilanu gde je ispitivan, {amaran i nakon kraćeg vremena pu{ten.[19]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Č.S. i S.Z, Srpkinje iz Gnjilana, 12. jula 1999. godine oteli su pripadnici OVK u Bojaninoj ulici u Gnjilanu i odveli do zgrade njihovog {taba. Pu{tene su nakon dvadesetak minuta.[20]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Naskovi} Sini{a, Srbin iz sela Kmetovce, op{tina Gnjilane otet je tokom leta 1999. godine, i nakon izvesnog vremena pu{ten.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Peri} Živojin (59), Srbin iz Gnjilana, ulica Kralja Petra, prema informacijama kojima raspolaže Crkveno-narodni odbor, otet je tokom leta 1999. godine. Odveden je u podrum susedne kuće gde je batinan i ispitivan. Kasnije istog dana je pu{ten.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Petrovi} Sr|an, Srbin iz Gnjilana, ulica Bojanina, prema saznanjima Crkveno-narodnog odbora, tokom leta 1999. godine, odveden je iz svoje kuće u internat, gde su ga otmičari ispitivali, batinali i posle nekog vremena pustili.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Sto{i} Aleksandar, Srbin iz Gnjilana, prema informacijama kojima raspolaže Crkveno-narodni odbor,  tokom leta 1999. godine je otet, fizički maltretiran i potom pu{ten.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Anti} Branimir, Srbin iz Gnjilana otet je tokom leta 1999. godine, pretučen i nakon toga pu{ten.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Mladen (prezime nepoznato), Srbin iz Gnjilana otet je tokom leta 1999. godine. Otmičari su ga odveli u naselje Staro igrali{te, gde su ga fizički maltretirali i zatim pustili.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Stojanovi},Gradimir, Cvetanovi} Ivan, iz sela [ilovo, Staji} Jovica i Stojkovi} Vojislav iz sela Gornje Kusce, Popovi} Du{ko iz sela Donja Budriga (Budzike e Poshtem), op{tina Gnjilane i Peri} Igor iz Beograda, Srbi, oteti su 31. januara 2000. godine na putu Pre{evo-Gnjilane, op{tina Gnjilane, nekoliko kilometara od prelaza Cerevajk na administrativnoj granici Kosova i Srbije. Pu{teni su nakon intervencija KFOR i predstavnika SRJ. [estoricu otetih je 1. januara 2001. godine, od naoru`anih Albanaca preuzeo Me|unarodni crveni krst.

Izvor: Oslobo|ena {estorica otetih Srba, DANAS, 3. januar 2001. godine

2.2.2. Oslobo|eni

 

J.S. (54), Srbina iz sela Bostane, op{tina Novo brdo (Novobërdë), zaposlenog u građevinskom preduzeću Novi Beograd u Srbiji, i NN lice, Srbina iz Gračanice (Graqanicë), pripadnici OVK li{ili su slobode 13. jula 1999. godine na putu kod Gnjilana. Oslobođeni su istog dana zahvaljujući KFOR-u.

 

O ovom incidentu J.S. svedoči: ”Tog dana vraćao sam se autobusom iz Srbije na Kosovo. Na putu kod Gnjilana, dvojica pripadnika OVK policije u civilu zaustavila su autobus i počela da legitimi{u putnike. Vozač Albanac poku{ao je da mi pomogne da pobegnem iz autobusa, ali nije uspeo. Izveli su me iz autobusa, zajedno sa jo{ jednim starijim čovekom iz Gračanice, i odveli nas u obližnju zgradu, gde je bio sme{ten {tab OVK. U {tabu smo nas dvojica zajedno sprovedeni u jednu prostoriju. Nakon pretresa stvari, jedan od vojnika OVK počeo je da me ispituje. Prvo je zapisao podatke iz moje lične karte, potom me je pitao gde sam bio i {ta sam radio za vreme rata. Kada je isti vojnik počeo da ispituje starca, ovaj mu je ponudio 100 dinara. Na to mu je pripadnik OVK odgovorio da on nije svinjska policija, nego albanska, i da ga ne bi pustio ni da mu da 100 nemačkih maraka. Isti vojnik je dodao da će ga odvesti u glavnu stanicu OVK policije u selu Ugljare i da će tamo priznati koliko je ubio Albanaca i koliko je njihovih kuća zapalio. Zatim se obratio meni, rekao mi da se ne bojim, da nećemo biti sami, jer tamo ima jo{ zatvorenih Srba. Izveo nas je iz zgrade i naredio nam da uđemo u jedno taksi vozilo. Pripadnik OVK naredio je vozaču da polako vozi prema centru grada, pored pijace, da bismo izbegli kontrolu KFOR-a. Kada smo do{li do skretanja za Ugljare, nai{li smo na kolonu od desetak američkih vozila KFOR-a i morali smo da se zaustavimo. Starac i ja smo iskoristili tu priliku, iskočili iz kola, i ja sam počeo da vičem: “Police UČK!” Petorica ili {estorica američkih vojnika su dotrčala i repetirala pu{ke na nas. Policajac OVK je počeo da viče na mene: “Sram te bilo, vozi{ se dva sata i neće{ da plati{!”, dok je prevodilac KFOR-a Albanac to prevodio američkim vojnicima. Ja sam nastavio da ponavljam: “Police UČK”, uhvatio sam za ruku jednog od vojnika i pokazao mu na džep policajca OVK. On je iz njegovog džepa izvadio moju ličnu kartu i neki spisak. Američki vojnik je zaključio da su nam ovi ljudi uzeli lična dokumenta, te su im pripadnici KFOR-a stavili lisice na ruke i odveli ih, dok su nas prebacili do njihovog sedi{ta. U sedi{tu KFOR-a ponudili su nas sokom, vratili nam oduzeta dokumenta, pitali nas {ta se tačno dogodilo i da li želimo da teretimo ovog pripadnika OVK za pretrpljeni strah. Ja sam odgovorio da ne želim vi{e da ga vidim.”

 

Pripadnici KFOR-a su zatim odvezli J.S. i starca njihovim kućama. Tokom avgusta 1999. godine, u selo Bostane, vi{e puta su dolazili pripadnici OVK i vr{ili pritisak na srpske porodice da napuste selo. J.S.-ovoj porodici su jednom prilikom vojnici OVK zapalili {talu i opljačkali neke stvari iz kuće. Oni su tada napustili selo i izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

A.S. (20), Srpkinju, iz Gnjilana, otela su 18. jula 1999. godine trojica nepoznatih Albanaca i odvela je u stan jednog Srbina u Pri{tini, gde su je fizički zlostavljali i silovali. Nakon tri dana oslobodili su je pripadnici KFOR-a.

 

U svojoj izjavi datoj FHP-u A.S. incident opisuje sledećim rečima: “Dana 18. jula, između 15,00 i 16,00 časova krenula sam kod svoje prijateljice koja je živela na kraju moje ulice. Na putu pored mene zaustavio se automobil marke jugo, crvene boje, jedan mu{karac me je zgrabio, uvukao u automobil i zavezao mi oči. U kolima je sve vreme vožnje bila ti{ina. Kada su se kola zaustavila, skinuli su mi povez sa očiju. Tada sam videla da pored mene u kolima sede trojica mu{karaca. Bilo je 17,00 časova, i nalazili smo se u Pri{tini, u naselju Dardanija ispred neke stambene petnaestospratne zgrade. Uveli su me u dvosobni stan, u toj zgradi, koji je bio name{ten, ali neuredan i prljav. Ubacili su me u jednu prostoriju i počeli da me ispituju o nekim ljudima koje nisam poznavala. Ispitivali su me za moju braću, koji su inače vojna lica, i za kom{iju Zareta Cvetanovića. Pitali su gde su oni, {ta rade, gde su pobegli i gde se kriju. Nisam znala da im ka`em, a i da jesam, ne bih rekla. [amarali su me i udarali po celom telu. Imali su noževe i pi{tolje, kojima su mi pretili da će me ubiti. Rekli su mi da ne vičem i ne plačem, jer se ispred zgrade nalazi {tab OVK. Zapretili su mi da će me odvesti tamo ako budem tražila pomoć. Terali su me da govorim albanski, stalno su ponavljali ista pitanja. Tek kasno uveče, prestali su da me ispituju i tuku. Zaključali su vrata stana i oti{li.

 

Kada su sutradan ujutro do{li, počeli su ponovo da me ispituju. Dok me je jedan ispitivao, drugi me je udarao, a treći je sedeo, pu{io, pio i vređao me. U jednom trenutku sva trojica su se jako razljutila, jer nisam vi{e odgovarala na njihova pitanja. Uhvatila su me i počela da cepaju moju garderobu. Zatim su me bacila na trosed. Dok su mi dvojica držala ruke i noge, jedan me je silovao. Smenjivali su se u razmacima od pet do deset minuta. Povremeno su me prisiljavala i na oralni seks. Posle nekog vremena preneli su me u drugu sobu i nastavili na krevetu da me siluju. Sva trojica su jo{ tokom silovanja primetila da krvarim, ali nisu prestala niti umanjila grubost. [amarali su me kad god bih jače počela da plačem ili vri{tim. Napolju je padao mrak kada su me ostavili i oti{li u dnevnu sobu. Od bola nisam mogla da se pomerim iz kreveta. Te noći su sva trojica ostala u stanu. Čula sam ih kako ne{to pričaju na albanskom.

 

Trećeg dana ujutro, sva trojica su iza{la iz stana, i opet me zaključala. Nakon nekog vremena čula sam da zvoni telefon u susednom stanu. Tada sam ja potražila telefon u stanu. Na{la sam presečene žice. Uspela sam da ih spojim i pozovem policiju i zatražim pomoć. Prona{la sam telefonski račun biv{eg vlasnika stana, nekog Srbina, na kome je bila adresa, tako da sam policiji mogla da objasnim gde se tačno nalazim. Ubrzo su do{la trojica vojnika KFOR-a sa Albankom, prevodiocem. Dva vojnika su ostala u stanu, a treći vojnik i Albanka su me odveli u policiju. Tražila sam da me pregleda doktor koji bi utvrdio da sam silovana i zlostavljana, ali mi nisu dozvolili. Dvojica vojnika koji su ostali u stanu su uhvatili jednog mu{karca, ali kada su ga doveli videla sam da to nije nijedan od otmičara.”

 

Mu{karac koga su vojnici KFOR-a uhapsili u stanu negirao je povezanost sa otmicom i silovanjem A.S. Dalje je naveo da su ga neki ljudi zamolili da njihovu poznanicu, koja se nalazi u dotičnom stanu, negde preveze.

 

Nekoliko dana nakon incidenta, policija je pozvala A.S. da identifikuje otmičare, ali među uhap{enim licima počinioca nije bilo. Istog dana je sa roditeljima napustila Gnjilane i izbegla u Crnu Goru. Veruje da je otmicu iz osvete organizovao njen prvi kom{ija iz Gnjilana, Albanac, kome je njen, sada biv{i suprug, sa prijateljima opljačkao i zapalio kuću.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

S.Dž, Roma iz Kraljeva, Srbija, i njegovog brata, ujaka i zeta, 28. jula 1999. godine, li{ili su slobode četvorica albanskih civila, na putu kod sela Dobrčane, op{tina Gnjilane. Nakon vi{ečasovnog batinanja oslobodili su ih lokalni Albanci.

 

Svedok S.Dž. je o incidentu izjavio FHP-u: “Tog dana krenuo sam sa ujakom, bratom i zetom u Gnjilane da bismo prebacili jednu rođaku u Srbiju. Putovali smo sa dva automobila. U prvom automobilu, marke zastava 101, vozio sam se sa zetom. U drugim kolima, marke reno 4, vozili su se moj ujak i brat. Na ulazu u selo Dobrčane, između 18,30 i 19,00 časova, zaustavila su nas četvorica albanskih civila. Imala su na sebi crne pantalone i trenerke. Kada smo iza{li iz kola, primetio sam da su sva četvorica pripita. Tada su im se pridružila jo{ trojica Albanaca, koja su do{la automobilom marke golf, crvene boje, bez registarskih oznaka. Počela su da tuku mog brata i ujaka. Dvojica Albanaca ubacili su zeta i mene na zadnje sedi{te zastave 101. Jedan je vozio, a drugi je držao pi{tolj uperen u nas. Druga dvojica Albanaca su ujaka i brata vezali jednog za drugog i ubacili u reno 4. Zajedno sa crvenim golfom krenuli smo u pravcu Gnjilana i posle pola sata skrenuli ulevo, u {umu. Tu su nas ubacili u neku {talu i pitali nas: “Ovo nije Srbija, {ta tražite ovde? Ko vas je poslao? Za koju vojsku ste se borili?” Potom su me vezali lancem oko vrata, naredili da se svi skinemo goli i počeli da nas tuku palicama, pajserima, nogama i rukama gde god su stigli. Gurali su nam kolje u usta, a mom bratu su hteli da seku prst. Tukli su nas oko sat i po. Zatim su mene kroz mali prozor izvukli iz {tale i poveli u {umu. Upla{io sam se, jer sam mislio da će me ubiti. Ispitivali su me, ali nisu čekali da im odgovorim, već su me odmah udarali debelim granama. To je trajalo oko dva sata. Tada su do{la sedmorica Albanaca iz obližnjeg sela. Trojica su imala sekire, a dvojica pi{tolje. Naredili su ovima {to su me tukli da me puste, inače će opet doći Srbi da ih sve pokolju. Jedan od njih mi je namignuo. Dali su nam minut vremena da se obučemo. Ubacili su nas na zadnje sedi{te zastave 101 i odvezli do glavnog puta. Bio sam o{amućen. Kada smo stigli, ostavili su nas u kolima i rekli da se vratimo u Srbiju."

 

S.DŽ, njegovi ujak, brat i zet, odmah su se vratili za Srbiju gde im je u bolnici ukazana pomoć. Vi{e nisu dolazili na Kosovo.

Izvor: FHP, izjava svedoka 

 

Vitkovi} Zorana, Srbina, sudiju iz Gnjilana, otela je 30. jula 1999. godine u prepodnevnim časovima grupa naoružanih Albanaca na putu ka Bujanovcu, kod sela Dobrčan, op{tina Gnjilane. Ispitivali su ga i zlostavljali. Nekoliko sati kasnije su ga oslobodili ruski KFOR vojnici.

Izvor: Rafali na Srbe u Gnjilanu, BLIC (FoNet), 31. jul 1999.

 

Stankovi} Miodraga (39), Srbina iz sela Žegra, op{tina Gnjilane, oteli su pripadnici OVK početkom oktobra 1999. godine. Odveli su ga u susednu spaljenu kuću, gde su ga mučili. Miodrag je među otmičarima prepoznao svoje kom{ije Gazimi Ćerima (Gazimi Qerim) i Iseni Idriza. Tada su iznenada nai{li pripadnici američke jedinice u sastavu KFOR-a, koji su oslobodili Miodraga, a otmičari su pobegli. Pripadnici KFOR-a su potom odveli Miodraga u bolnicu. Imao je povrede nanesene batinanjem; stomak i jezik bili su mu isečeni nožem.

Izvor: Serbs left as targets, ŠSrbi ostaju kao meteą, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 22. oktobar 1999.

 

ISTOK (ISTOG)

 

1. Nestanci

 

A{anin Milan (24), Srbin iz Istoka, poslednji put je viđen 16. aprila 1999. godine u Istoku.

Izvor: Veb sajt detektivske agencije "Ozna"

 

Memarović \orđe, Srbin iz Bjelog Polja, op{tina Istok nestao posle 14. juna 1999. godine u selu Bjelo Polje.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Stojković \urka, Srpkinja iz sela Za} (Zallq), op{tina Istok, nestala je posle 14. juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Radmić Radovan (44), Džogović Stana i Pe{ić Zlata, Srbi iz Istoka, nestali su 16. juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Krstić Danica (68), penzionerka i Milosavljević Ljubomirka (65), zaposlena u motelu “Ribnjak”, Srpkinje iz Istoka, poslednji put su viđene 18. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi Dani~inog zeta, posle povlačenja srpskih snaga iz Istoka, neko je 17. juna, preneo vest Srbima da je otac Sava poručio da napuste grad i izbegnu u Srbiju ili da se sklone u crkvu ali bez oružja. Zet je tada oti{ao kod Danice da joj saop{ti da moraju da napuste grad, ali je ona to odbila. Sutradan, 18. juna, većina Srba je napustila Istok. Od tada se Danici gubi svaki trag.

 

Prijatelj Albanac, ispričao je kasnije porodici da je 28. juna sreo Danicu i da mu je ona tom prilikom rekla da živi u kući Milosavljević Ljubomirke, koja je takođe ostala u Istoku. Od tog dana ovaj Albanac je vi{e nije video i tvrdi da je čuo da su svi preostali Srbi iz Istoka ubijeni, a da su njihova tela sahranjena u blizini nekada{nje stočne pijace u Istoku.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

\uričić Vučeta (70), Srbin iz sela Bjelo Polje, op{tina Peć, nestao u periodu između 19. i 21. juna 1999. godine u Istoku.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ćirković Milo{ (30), Srbin iz Bjelog Polja, op{tina Peć, {umar, poslednji put je viđen 26. juna 1999. godine.

 

Prema navodima njegovih prijatelja, Milo{eva porodica je napustila Bjelo Polje 17. juna. Rodbina je od njegovih kom{ija saznala, da su ga oni poslednji put videli u njegovoj kući, 26. juna, od kada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Lju{ić Stanoje (64), penzioner, sa stanom u ulici Milića Krstića br. 1, njegova sestra Vulić \urđa i njen suprug Mihajlo, Vulić Radoje (72), penzioner, njegova supruga Stanica (59), domaćica, i sin Miodrag (40), računovođa u firmi “Dubrava”, i \urić Petar (60), penzioner, ulica Hvostanska br. 40, Srbi iz Istoka, nestali su u noći 29/30. juna 1999. godine.

 

Rodbina nestalih, razgovarajući sa pripadnicima KFOR-a u Istoku, saznala je da je 29. juna grupa Srba iz Istoka tražila njihovu pratnju da napusti grad. Srbi su se sa pripadnicima KFOR-a dogovorili da se sutradan, 30. juna ujutro, nađu na određenom mestu u gradu. Sutradan se niko od Srba, koji je trebalo da krenu iz Istoka, nije pojavio na ugovorenom mestu.

 

Istog dana pripadnici KFOR-a utvrdili su da je kuća Lju{ić Stanoja spaljena i u njoj su prona{li sedam izgorelih tela, pet mu{karaca i dve žene. Po{to u to vreme u Istoku nije bilo srpskog stanovni{tva, nije mogao biti utvrđen tačan identitet ovih tela. Pripadnici KFOR-a su, iz tog razloga, predali tela lokalnim pravoslavnim sve{tenicima, da ih oni sahrane. Od tih tela, četiri su bila sahranjena na jednom mestu i na nadgrobnim spomenicima stajala su imena Vulić Radoje, Vulić Mi{ko i \urić Petar, dok je četvrti spomenik bez imena. Početkom jula 1999. godine, nepoznata lica bacila su bombe na grobove i uni{tila ih.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dobrić \orđe (61), Srbin iz sela Krnjina (Kerninë), op{tina Istok, zemljoradnik, nestao je krajem juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Nedeljković Ranko, Srbin, bio zaposlen u po{ti u Istoku, i njegova supruga Vlasta, Slovenka, nestali su krajem juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Vujisi} Milo{ (57), Srbin iz sela Crkole` (Cërkolez), op{tina Istok, poslednji put je vi|en 15. jula 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Pejovi} Savka (77), Srpkinja iz Istoka, nestala je u julu 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

2. Otmice

 

Hetaj Valjdeta (Hetaj Valdet), Roma iz sela Banja (Baje), op{tina Istok, oteli su pripadnici OVK u maju 1999. godine. Dan posle otmice njegova supruga [ureta (Shyhrete) (18) je ubijena, a posle nekog vremena decu S.V. (2) i V.V. (1) oteli su pripadnici OVK i nakon dva meseca pustili. Sudbina Hetaj Valjdeta je nepoznata.

 

Prema izjavi njihove ro|ake, Valjdet je navedenog dana, sa suprugom [uretom i decom krenuo ka Istoku. Kada su do{li do sela Vrelo, op{tina Istok, presreli su ih pripadnici OVK i odveli Valjdeta. Supruga se sa decom, nakon incidenta, sakrila u zgradu {kole u selu Vrelo.

 

Sutradan, [ureta je sa decom, krenula pe{ke ka selu Savina Voda kod svoje majke Ferizaj Mire. Majka je kasnije, na putu, prona{la [uretino telo i S.V. i V.V. koje je odvela ku}i. Nekoliko dana kasnije u ku}u Ferizaj Mire su do{li pripadnici OVK i odveli S.V. i V.V. Deca su odvedena u ku}u jednog Albanca u Ro`aju, Crna Gora. Nakon dva meseca, on je stupio u kontakt sa majkom Hetaj Valjdete, Bosom koja je oti{la u Ro`aje i odvela decu ku}i, a nakon toga izbegla u BiH.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Pumpalović Momčilo (61), Srbin, profesor ruskog jezika i direktor gimnazije Braća Ribar u Istoku, odveden je u noći 27/28. juna 1999. godine iz stana svoje ćerke, takođe u ulici Solunskih boraca C/5. Njegova supruga Sretenka (60), Srpkinja, domaćica, odvedena je 30. juna 1999. godine iz njihove kuće. Dalja sudbina Momčila i Sretenke je nepoznata.

 

Njihova ćerka ispričala je FHP-u da je 17. juna napustila Istok i sa porodicom izbegla u Srbiju. Od tada nije imala nikakav kontakt sa roditeljima koji su ostali u Istoku.

 

Od drugih kom{ija Albanaca ćerka je saznala da je Momčilo čuvao njen stan, a da je Sretenka sa prijateljicom boravila u njihovoj kući. Nepoznata lica su u noći 27/28. juna, u{la u stan u kome je Mom~ilo boravio i odvela ga. Tri dana kasnije, 1. jula, u večernjim časovima, nepoznata lica su iz kuće odvela i njegovu suprugu Sretenku, zajedno sa prijateljicom koja je boravila kod njih. Ovo su im kasnije potvrdile i druge kom{ije i prijatelji iz njihove ulice.

 

]erku je početkom jula 1999. godine kom{ija obavestio da su njeni roditelji nestali. Kada je kom{ija početkom jula napu{tao Istok, Albanac koji ga je prevozio pokazao mu je telo koje je ležalo pored džamije i rekao da je Momčilovo. Kada je kom{iija pitao {ta se desilo sa Sretenkom, ovaj je odgovorio da je i ona "sređena". Kom{ija je rodbini nestalih takođe rekao da su pripadnici OVK, 27. juna, odveli većinu Srba koji su ostali u Istoku na informativni razgovor u njihov {tab i da je među njima bio i Momčilo. Ispitivao ih je komandant OVK za tu oblast Naser [atri (Naser Shatri) i navodno im rekao da moraju da napuste Istok, a da im on garantuje bezbednost dok budu napu{tali grad. U noći, nakon tog razgovora, mnogi od Srba su ubijeni ili oteti.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

S.V. (2) i V.V. (1), Rome iz sela Banja,  op{tina Istok, oteli su pripadnici OVK u maju 1999. godine, odveli u Ro`aje, Crna Gora i posle dva meseca pustili.[21]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

KAČANIK (KAÇANIK)

 

1. Nestanci

 

Stojković Slobodan (48), Srbin iz sela Stari Kačanik, op{tina Kačanik, prema svedočenju poznanika, poslednji put je viđen 13. juna 1999. godine na putu iz sela Stari Kačanik  ka naselju Komnik u Gnjilanu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Mladenović Stanojko (37), Srbin iz Starog Kačanika (Kaçaniku i Vjetër), op{tina Ka~anik, pripadnik rezervnog sastava srpske policije, poslednji put je vi|en na Partizanskom putu na raskrsnici kod Uro{evca 13. juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Janković Slobodan (55), Srbin iz Uro{evca, penzioner, poslednji put je viđen 16. juna 1999. godine na putu između Starog Kačanika i Kačanika.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2. Otmice

 

Stojković Slobodan (54) Srbin, pripadnik srpske policije iz Kačanika, ulica Kralja Petra br. 11, otet je 11. juna 1999. godine.

 

Prema svedočenju njegove supruge, 11. juna Srbi i Romi su napu{tali Ka~anik i sklanjali se u selo Stari Kačanik. U gradu je ostalo oko 15 Roma koji nisu imali prevoz do Uro{evca. Zbog toga je Slobodan odlučio da pozajmi traktor od kom{ije Albanca i da ih preveze. On je tog dana, oko 13,00 časova, uzeo traktor od kom{ije i vratio mu ga u 14,00 časova. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Supruga je čekala Slobodana u Starom Kačaniku 3-4 dana i potom se vratila u Kačanik gde je razgovarala sa kom{inicom Albankom, pripadnicom OVK. Ona joj je ispričala da je OVK njenog supruga li{ila slobode i da je odveden na ispitivanje.

 

Nakon toga, Slobodanova supruga je izbegla u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dejanović Milorada-Radeta (55), predsednika Crvenog krsta u Starom Kačaniku, i njegovu suprugu Jelenu (52), Srbe iz sela Stari Kačanik, u noći između 17/18. juna 1999. godine, pripadnici OVK odveli su iz njihove kuće u naselju Mahala čardak (Vendbanimi Qardak). Od tada im se gubi svaki trag.

 

Njihov kom{ija izjavio je FHP-u da je on 18. juna do{ao u posetu porodici Dejanović. Kada je pozvonio, niko mu nije otvarao vrata. U hodniku kuće je bilo upaljeno svetlo. Prozor sa druge strane kuće je bio razbijen. U{ao je u kuću kroz razbijen prozor i video da su sve stvari u kući ispreturane. Pitao je njihovog prvog kom{iju Albanca zna li {ta se desilo sa njima. On mu je odgovorio da su, u noći izmeđi 17/18. juna, u njihovu kuću u{la trojica uniformisanih i naoružanih pripadnika OVK. Kom{ija ih nije poznavao. Ubacili su Radeta u svoj automobil i odvezli ga nekuda. Sat vremena kasnije, dvojica pripadnika OVK su se vratila i odvela njegovu suprugu Jelenu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stanković Radojko (63), Srbin iz sela Stari Kačanik, op{tina Ka~anik, zaposlen kao monter u preduzeću "Telekom" u Uro{evcu otet je 26. juna 1999. godine.

 

Svedok je o incidentu FHP-u rekao sledeće: “Tog dana je Rade do{ao kod mene u posetu. U 15,30 časova u moje dvori{te u{la su sedmorica naoružanih pripadnika OVK. Počela su da batinaju Radojka koji je sedeo u dvori{tu. Potom su ga dovukli u predsoblje kuće, gde su počeli i mene da batinaju. Tražili su da im predamo oružje. Posle otprilike pola sata, izveli su nas iz kuće i poveli prema kolima. Rekli su da nas vode u {tab OVK. Radojka su stavili na zadnje sedi{te, a po{to za mene nije bilo mesta, rekli su mi da ostanem kod kuće i da će se kasnije vratiti po mene. Nisam hteo da ih čekam pa sam se sklonio iz kuće. Toga dana nisu dolazili da me traže."

 

Radojku se od tada gubi svaki trag. Radojkova supruga je oti{la u osnovnu {kolu u Starom Kačaniku, gde je bio sme{ten {tab OVK, da sazna da li je njen suprug tamo. Pripadnici OVK iz tog {taba rekli su joj da Radojko nije tu i da ne znaju gde se nalazi.

 

Radojkova porodica je 28. juna 1999. godine, uz pomoć Međunarodnog crvenog krsta, sa ostalim Srbima iz te op{tine, napustila Kačanik.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

S.D. (52), njegovu suprugu Živku (50) i ćerku Gordanu (22), Srbe iz sela Stari Kačanik, op{tina Kačanik, 27. juna 1999. godine, oteli su pripadnici OVK i zatvorili u zgradu osnovne {kole u selu \eneral Janković. Posle vi{esatnog zadržavanja, izveli su ih u obližnju {umu na streljanje. Živka i Gordana su ubijene, dok je S.D. preživeo.

 

O ovom incidentu, S.D. je FHP-u ispričao sledeće: “Tog dana, oko 16,00 časova, supruga Živka, ćerka Gordana i ja krenuli smo pe{ice, kod kom{ije Srbina I.S. Na oko 200 metara od na{e kuće zaustavila su nas dvojica Albanaca koja su prolazila putem u automobilu, koji je pripadao jednom Srbinu iz sela, izvesnom Janković Jovanu. Bili su naoružani automatskim pu{kama, jedan je nosio maskirnu uniformu OVK, dok je drugi bio u civilu. Pitali su nas, na albanskom jeziku, da li smo Srbi. Kada smo potvrdili, uperili su pu{ke u nas i naredili nam da uđemo u njihova kola. Odvezli su nas u zgradu osnovne {kole u selu \eneral Janković, op{tina Kačanik. U {koli je bilo oko osam vojnika OVK, naoružanih pi{toljima, u maskirnim uniformama sa amblemom OVK. Jedan od vojnika je imao crvenu traku oko ruke. Sproveli su nas u učionicu na prvom spratu, i vi{e nas niko nije ni{ta pitao. Tu smo ostali do 20,00 ili 21,00 čas, kada su po nas do{la trojica pripadnika OVK i povela nas u {umu zvanu Gajre, iznad sela \eneral Janković. Dvojica su bila u maskirnim uniformama OVK, dok je jedan bio u civilu.

 

Kada smo stigli u {umu, vojnici su nam vezali oči i naredili nam da kleknemo i stavimo ruke na potiljak. Stali su iza na{ih leđa i pucali, prvo u moju ćerku Gordanu, zatim u suprugu Živku i na kraju u mene. Pao sam i ne znam koliko je vremena pro{lo kada sam se osvestio. Bio sam potpuno krvav. Jedan metak me je pogodio u rame, a drugi okrznuo pored vrata. Gordana i Živka su ležale pored mene, mrtve. Uzeo sam ženinu ta{nu, i počeo da bežim kroz {umu.”

 

Svedok se ne seća kuda je dalje i{ao, niti kako je stigao u selo Brezovica (Brezovicë), op{tina [trpce (Shtërpce/Firajë), kod svoje sestre. Nakon incidenta je napustio Kosovo i izbegao u Makedoniju.

Izvor: FHP izjava sveodoka

 

KOSOVSKA KAMENICA

 

1. Nestanci

 

Tasić Aleksandar (35), Srbin, pripadnik srpske policije iz sela Boljevce (Bolec), op{tina Kosovska Kamenica, nestao je 24. juna 1999. godine, na putu između sela Boljevce i Novog Brda.

 

Prema svedočenju njegovog prijatelja, Aleksandar je pomenutog dana krenuo u Novo Brdo da obiđe svoju suprugu, koja je tu boravila kod svog oca. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ristić Srboljub (40), Srbin, prosvetni radnik iz sela Strezovce (Strezofc), op{tina Kosovska Kamenica, nestao je krajem juna 1999. godine na putu između sela Strezovce, op{tina Kosovska Kamenica, i Pri{tine.

 

Prema izjavi njegovog prijatelja, Srboljub je u Strezovcu živeo sa suprugom i sinom, dok je u Pri{tini imao kuću u kojoj je živela njegova majka. Krajem juna, kom{ija Hamdija Duvali (Hamdija Duvalli), Albanac, uselio se sa porodicom u njegovu kuću u Pri{tini, dok je njegovu majku dovezao kolima u selo Strezovce  i tu ostavio. Kada mu je majka to ispričala, Srboljub je pe{ice krenuo ka Pri{tini. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stankovi} Goran (19), Srbin iz sela Domorovce, op{tina Kosovska Kamenica i Tomi} Zoran (27), Srbin iz sela Lopardince, op{tina Bujanovac poslednji put su vi|eni 12. avgusta 1999. godine na benzinskoj pumpi “Ismajilj Petrol” (“Ismajil Petrol”) izme|u sela Domorovce i Ogo{ta (Ogoshte), op{tina Kosovska Kamenica, gde su do{li traktorom da kupe naftu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jovanovi} Vida (42), Srpkinja iz sela Ranilug (Ranllug), op{tina, Kosovska Kamenica, poslednji put je vi|ena 13. oktobra 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

2. Otmice

 

Petković Dobri (37), trgovac, zaposlen kao poslovođa u prodavnici prehrambene robe u Kosovskoj Kamenici, i njegov brat Dragan, Srbi iz sela Korminjane, op{tina Kosovska Kamenica, odvedeni su 2. jula 1999. godine iz autobusa na relaciji Gnjilane - selo Korminjane, op{tina Kosovska Kamenica.

 

Prema izjavi kom{ija, tog dana su pripadnici OVK blokirali put, zaustavili autobus, izveli braću Petković, i poveli ih sa sobom. Od tada im se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

Simić Milivoja (51), i Arsić Nenada (33), Srbe iz Kosovske Kamenice, pripadnici OVK li{ili su slobode kod benzinske pumpe u Kosovskoj Kamenici 19. juna 1999. godine. Tom prilikom Milivoje je uspeo da pobegne, dok su Nenada odveli. Kasnije tog dana, isti pripadnici OVK oteli su i Milivoja. Nakon toga su ubili Nenada, da bi ne{to kasnije do{lo do oružanog okr{aja između lokalnih Srba i pripadnika OVK. Tokom sukoba ubijena su trojica pripadnika OVK. Milivojevo telo prona{li su pripadnici KFOR-a.

 

Svedok je ispričao FHP-u, da su 18. juna 1999. godine pripadnici OVK zauzeli benzinsku pumpu i bolnicu u Kosovskoj Kamenici. Dan kasnije, 19. juna, Milivoje, njegov sin Goran i njihov rođak Nenad nameravali su da odu u pravoslavnu crkvu i tamo se sa ostalim Srbima dogovore oko odbrane. Na glavnom putu, pored benzinske pumpe, oko 12,00 časova, zaustavila su ih četvorica naoružanih pripadnika OVK u civilu, iz Kosovske Kamenice, koji su iza{li iz automobila marke mercedes, zelene boje, parkiranog pored puta. Pripadnici OVK su Milivoja, Gorana i Nenada, pod pretnjom oružja, izvukli iz automobila. Nenada su zatim prebacili na zadnje sedi{te mercedesa i prislonili mu pi{tolj na slepoočnicu. Gorana su pretresli, dok je Milivoje uspeo da pobegne. Tada je nai{ao kom{ija Albanac i posle kraćeg razgovora sa pripadnicima OVK uhvatio Gorana za ruku i rekao mu da je slobodan i da može da ide kući. Nenada su pripadnici OVK odvezli prema selu Koretin, op{tina Kosovska Kamenica. Za to vreme, Milivoje i jo{ nekoliko Srba sastali su se sa poznanicima Albancima ispred benzinske pumpe. Od njih su tražili da interveni{u kod OVK i oslobode Nenada. Dok su razgovarali, iz pravca sela Koretin, nai{ao je isti zeleni mercedes u kome je sedeo Nenad, i zaustavio se na putu pored benzinske pumpe. Vozač mercedesa pozvao je nekoliko puta Gorana da priđe kolima. Kada je on odbio, njegov otac Milivoje u~inio je to. Razgovarao je sa vozačem oko pola minuta, zatim je pre{ao sa druge strane i u{ao u automobil. Grupi Srba je doviknuo da ide po Nenadova kola i da će se brzo vratiti. Uputili su se prema centru Kamenice. Za njima je u tom trenutku krenulo jo{ nekoliko vozila, koja su bila parkirana pored pumpe, u kojima su se takođe nalazili pripadnici OVK u civilu iz Kosovske Kamenice. Kada su pre{li 200-300 metara, odjeknula su tri pucnja. Nenada su ubili pucaju}i mu u glavu i u grudi. Milivoja su nakon toga prebacili u drugi automobil. Na mostu su izbacili Nenadovo telo i krenuli  na drugu stranu reke, gde se nalaze dva naselja, levo srpsko, a desno albansko. Stanovnici srpskog naselja, koji su u međuvremenu saznali {ta se dogodilo, otvorili su oružanu vatru na vozila koja su prelazila most. Tom prilikom ubijena su trojica Albanaca, a njihova vozila su teže o{tećena. Pripadnici OVK koji su zajedno sa Milivojem stigli u albansko naselje premestili su se u druga dva automobila, jedan marke opel-vektra, boje trule vi{nje, i drugi marke lada-niva, narandžaste boje. Pro{li su kroz srpska sela Grizime, Bosce i Strelica (Strelicë), i oti{li u pravcu albanskog sela Koprivnica.

 

Nakon anonimne prijave, pripadnici KFOR-a, prona{li su Milivojevo telo kod trafo stanice, u albanskom naselju sa druge strane reke. Na telu su bili vidljivi tragovi nasilja. Levo uvo mu je bilo odsečeno, imao je vi{e povreda nanetih o{trim predmetom, kao i prostrelne rane.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Tomić Dragan (35), Zdravković \orđe (50) i njegov sin Zoran (25), Srbi iz sela Glogovce, op{tina Kosovska Kamenica, nestali su 10. jula 1999. godine. Njihova tela pronađena su 15. jula 1999. godine.

 

Prema svedočenju kom{ije, oni su pomenutog dana, oko 6,00 časova, krenuli u {umu udaljenu oko 15 kilometara od Kosovske Kamenice da seku drva.

 

Njihova tela pronađena su u masovnoj grobnici u selu Ugljare, op{tina Gnjilane, 24. jula 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Antić Negovan (33), Srbin iz Kosovske Kamenice, vlasnik samostalne trgovinske radnje, i njegov rođak Ilić Novica (38), Srbin iz sela Koretin, op{tina Kosovska Kamenica, biv{i pomoćnik komandira srpske policije u Kosovskoj Kamenici, nestali su 31. jula 1999. godine. Njihova tela nađena su 4. avgusta 1999. godine u selu Koretin.

 

Prema svedočenju kom{ije, Novica je 31. jula sa rođakom Negovanom krenuo, automobilom marke jugo, belim, u Vranje, Srbija, da odatle prenesu telo Negovanove ta{te u Kosovsku Kamenicu. Poslednji put su viđeni istog dana kako prolaze putem kroz selo Koretin, udaljeno 5 kilometara od Kosovske Kamenice.

 

Pripadnici KFOR-a su, 4. avgusta, prona{li njihova tela u žbunju, na brdu iznad sela Koretin. Na telima su bili vidljivi tragovi nasilja, ruke su im bile vezane, a na glavi su imali prostrelne rane.

 

Posle ovog incidenta, nepoznata lica su nekoliko puta bacala zapaljive naprave u dvori{te kuće roditelja Negovanove supruge, gde je živeo i ubijeni Negovan, kao i na lokal u kome se nalazila Negovanova trgovinska radnja.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

Miljkovi} Gorana (20), njegovog brata Milosava (22), Pe{i} Sa{u (19) i Kosti} Milana (19), Srbe iz sela Berivojce, op{tina Kosovska Kamenica, oteli su pripadnici OVK 24. decembra 2000. godine dok su se automobilom vra}ali iz Vranja u Berivojce, na delu puta Pre{evo-Gnjilane. Nakon dva dana, 26. decembra, pripadnici OVK su ih oslobodili.

Izvor: Nestala ~etvorica srpskih mladi}a, POLITIKA, 25. decembar 2000; ^etvorica Srba bila u rukama albanskih ekstremista, Veb sajt FREE B92, Najnovije Vesti, 26. decembar 2000.

 

KLINA (KLINE)

 

1. Nestanci

 

Milenković Stanko (22), Srbin iz sela Sevce (Sefcë), op{tina [trpce, student Pravnog fakulteta u Pri{tini, pripadnik Vojske Jugoslavije, nestao je u martu 1999. godine. Poslednji put se javio roditeljima 22. marta 1999. godine iz kasarne "Metohia" u \akovici gde je bio na odsluženju vojnog roka.

 

Prema izjavi njegovog oca, Stankov pretpostavljeni pukovnik Milo{ \o{an je na zahtev porodice izdao potvrdu u kojoj se navodi da je Milenković Stanko, 13. aprila 1999. godine dezertirao, u trenutku kada se njegova jedinica nalazila u selu Kijevo, op{tina Klina.

 

Pukovnik \o{an je odbio da Stankovom ocu da bilo kakve dodatne informacije vezane za sinovljev nestanak, dok su dvojica vojnika iz njegove jedinice izjavila da Stanka nisu uop{te poznavali. Kasnije je jedan vojnik iz te jedinice ipak ocu rekao da se družio sa Stankom, ali je odbio da govori o Stankovom nestanku.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Da{ić Du{an i Jovanka, Srbi iz sela Rudice op{tina Klina, nestali su posle 14. juna 1999. godine.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Martinović Zorka i Lju{ić Cenka, Srpkinje iz sela [tupej (Shtupel), op{tina Klina, nestale su nakon 14. juna 1999. godine, u selu [tupelj.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Gvozdenović Živan (76), penzioner, i njegov sin Gojko (53), građevinski radnik, Srbi iz sela Vidanja, op{tina Klina, nestali su 17. juna 1999. godine nakon {to su njihove porodice i većina njihovih kom{ija napustili selo.

 

Gojko je poslednji put vi|en kako ide pe{ice prema selu \urakovac (Gjurakovc), op{tina Istok.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Minić Bo{ko (53), Srbin iz sela Vidanje (Vitejë), op{tina Klina, nestao je 17. juna 1999. godine, nakon {to je većina stanovnika ovog sela napustila Kosovo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Maru{ić Milica (66), brat njenog supruga Maru{ić Živko (67) i njegova supruga Cveta (64), [utić Vučko (67) i Dostana (64), Lalić Vojislav (63), Jelena (62), Ljubomir (66) i Milijana (60), Srbi iz sela [tupelj, op{tina Klina, nestali su 17. juna 1999. godine.

 

Prema svedočenju sina nestale Milice, tog dana u 22,30 časova neko je sa kapije pozvao njegovog oca da izađe iz kuće. Ukućani su se upla{ili i nisu dozvolili ocu da izađe. Prepoznali su glas kom{ije Ćazima (Qazim) koji je bio pripadnik OVK. Pripadnici OVK su tada razvalili kapiju i ubili njihovog psa. Ukućani su kroz sporedna vrata pobegli u polje, koje se nalazilo iza kuće. Za njima su bežali i Srbi iz susednih kuća. Videli su kako pripadnici OVK pljačkaju i zatim pale njihove kuće. Srbi iz sela [tupelj su be`eći kroz {umu stigli do pravoslavne crkve u susednom selu Budisavci (Budisallc), gde su se sakrili. Tada su primetili da Milica, Živko, Cveta, Vučko, Dostana, Vojislav, Jelena, Ljubomir i Milijana, koji su krenuli sa njima, nisu stigli u crkvu. Od tada im se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jovanović Božana (80) i njen sin Vojislav (55), Srbi iz sela Dranovac (Drenoc), op{tina Klina nestali su 17. juna 1999. godine.

 

Prema informacijama kojima raspolaže FHP, tri dana posle povlačenja srpskih snaga sa Kosova, sredinom juna 1999. godine, Vojislavov brat Vlado, koji je boravio u Crnoj Gori, do{ao je da obiđe majku i brata. Prona{ao je samo Vojislavov {e{ir u dvori{tu. Kuća je bila ispreturana.

 

Nedelju dana kasnije, kada je brat ponovo do{ao u selo, video je da je njihova kuća spaljena.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Bogićević Milić (49), Srbin, iz sela Drenovac, op{tina Klina, poslednji put je viđen 18. juna 1999. godine.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Pe{i} @ivko (76), Srbin iz Kline, poslednji put je vi|en 18. juna 1999. godine u selu Kru{evo, op{tina Klina.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Stevanovi} Stanoje (69) i njegova supruga Dragica (63), Srbi iz sela Jo{anica (Jashsnicë), op{tina Klina, nestali su 26. juna 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Dončić Ilija i njegova supruga Milena, Srbi iz sela Bi} (Biq), op{tina Klina, prema navodima Crkveno-narodnog odbora, poslednji put su viđeni u drugoj polovini juna 1999. godine u selu Bi}.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Pavlović Milovan (63) i njegov sin Rado{ (38), Srbi iz Ni{a, Srbija, poslednji put su viđeni u noći 15/16. jula 1999. godine u 1,30 časova na putu pored mosta u Klini.

 

Prema informacijama kojima raspolaže njihova rodbina, Milovan i Rado{ trebalo je da prevezu usisivače iz Cetinja, Crna Gora, preko Rožaja, u Pri{tinu. Robu su prevozili kamionom marke mercedes, nosivosti 10 tona, registarski broj NI 182-19, oznaka na kamionu 1213, zelene boje, vlasni{tvo privatnog autoprevoznika iz Ni{a Jovana Ranđelovića. Naručilac robe je bio Albanac sa kojim su Pavlovići dugi niz godina poslovali.

 

Ovaj Albanac je supruzi nestalog Rado{a ispri~ao da je on sa Milovanom putovao kombijem, dok su ispred njih, kamionom i{li Rado{ i brat pomenutog Albanca. Nadomak Kline pokvarile su se kočnice na kamionu. Rado{ je uz izvesne pote{koće uspeo da zakoči kamion, ali je prilikom zaustavljanja njegov saputnik Albanac ispao iz kabine, i lak{e povredio rame. Milovan i Rado{ su parkirali kamion pored mosta u Klini, kada je Albanac odlu~io da svog povređenog brata prebaci kombijem u pri{tinsku bolnicu. Milovan ga je zamolio da ih ne ostavlja same na putu, na {ta mu je on odgovorio da ne treba da se brine jer je KFOR u blizini. Njima se od tada gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Murić De{o (58) i Nurković Halid (62), Muslimani iz Ro`aja u Crnoj Gori poslednji put su viđeni krajem jula 1999. godine u selu Petri} (Poterq), op{tina Klina. De{o i Halid do{li su u Petri} da se raspitaju o nestanku Srbina, izvesnog Kesića, čije ime nije poznato. Od tada im se gubi svaki trag.

Izvor: Izve{taj o položaju Muslimana-Bo{njaka na Kosovu nakon dolaska KFOR-a, Helsin{ki odbor za ljudska prava u Sandžaku, oktobar 1999.

 

2. Otmice

 

Omeragić Lidija (47), Muslimanka, vaspitačica u dečijem vrtiću “Pčelica Maja” u Klini, oteta je 30. juna 1999. godine u Klini.

 

Prema izjavi Lidijine sestre ona je posle dolaska KFOR-a napustila Klinu i pre{la kod nje i drugih sestara u Peć. Lidija se 26. juna vratila u Klinu. Vozio ju je Ismet Kolenovi}, radnik na autobuskoj stanici u Pe}i. U stanu je zatekla albansku porodicu iz Drenice. Sve stvari, osim jednog regala, bile su odnete iz stana. Slu~aj je prijavila KFOR-u, koji je bespravno useljene izbacio iz stana. Lidija se istog dana sa Ismetom vratila u Pe}, nameravaju}i da  ponovo ode u Klinu, prebaci regal i na|e nekoga ko }e da ~uva stan. Nije uspela da na|e prevoznika te je 30. juna oti{la na stanicu. Tu je nai{ao Kolenovi} Ismet sa Ljuljzimom Ljaj}i (Lulzim Lajqi), mladi}em iz Pe}i, i Lidija im pla}a da je prebace do Kline. S njima je krenuo i [eremet Bojaj (Sheremet Bojaj), doktor iz Kline, koji se ponudio da joj ~uva stan. Ismet je Lidiju i doktora ostavio ispred njene zgrade oko 17,00 ~asova i produ`io sa Ljuljzimom.

 

Lidijina sestra je ~ula od jednog Lidijinog poznanika iz Kline da je on 30. juna oko 17,00 časova, video Lidiju kako ulazi u zgradu. Ne{to kasnije, istog dana, video je nepoznate ljude kako izvode Lidiju iz zgrade vezanih ruku. Druge kom{ije Albanci rekli su Lidijinoj sestri da je oni pomenutog dana uop{te nisu videli u Klini.  

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Purić Stefana, jeromonaha u manastiru Budisavić, i Vujović Vujadina, učitelja iz sela Stup, op{tina Klina, koji je boravio u manastiru, 19. jula 1999. godine otela je grupa pripadnika OVK.

 

Jedan monah je saznao od me{tana sela Stup (Stupë) da su oca Stefana i Vujadina, pomenutog dana, između 14,00 i 15,00 časova, na putu od železničke stanice prema manastiru Budisavić, pripadnici OVK odveli u {tab na informativni razgovor.

 

Nedeljnik manastira Gračanica, navodi da su za otmicu navodno odgovorni članovi porodice Ljuljaj (Lulaj), Albanci rimokatoličke veroispovesti, pripadnici OVK.

Izvor: Informativni servis Srpske pravoslavne crkve, PRAVOSLAVLJE PRESS, 21. jul 1999.; Ubojaju i kidnapuju sve{tenike i monahe, GLASNIK KOSOVA I METOHIE, 15-22. septembar 2000.

 

 

KOSOVO POLJE (FUSHA E KOSOVËS)

 

1. Nestanci

 

Ristić Davor (28), Srbin iz Kosova Polja, ulica Serdara Janka Vukotića, magacioner, nestao je 22. juna 1999. godine na putu između Kosova Polja i Pri{tine.

 

Prema svedočenju njegove majke datom FHP, Davor je tog dana, oko 13,00 časova, krenuo automobilom marke jugo 45, belim, registarskih oznaka PR 832-90, iz Kosova Polja prema Pri{tini, u nameri da tamo kupi neki deo za automobil. Davora je poslednji video kom{ija na putu Kosovo Polje – Pri{tina u dru{tvu nepoznatog mu{karca. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Porodica nestalog je dobila informaciju da je Davor zatvoren u osnovnoj {koli "Zejnelj Ajdini" ("Zejnel Ajdini") u pri{tinskom naselju Vranjevac (Kodra e Trimave). Kada su pripadnici KFOR-a, po majčinoj prijavi, proverili ovu lokaciju, {kola je bila prazna.

 

Krajem juna, na preporuku prijatelja Radeta Mitrovića, Davorova majka je dala 7 000. nemačkih maraka Albancu Ga{i Aljiju (Gashi Aliju) iz Pri{tine, koji je obećao da će osloboditi njenog sina. Nakon toga, Ga{i se vi{e nije javio.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Prokić Dejan (20), Srbin iz Kosova Polja nestao je u junu 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Sakoj Josa, nepoznate nacionalnosti, nestala u prvoj polovini decembra 1999. godine u selu Vragolija (Vragoli), op{tina Kosovo Polje.

Izvor: Albanian Terror in Kosovo Polje ŠAlbanski teror u Kosovu Poljuą, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 14. decembar 1999.

 

Mićunović Milija (60), Srbin iz Kosova Polja, invalid, nestao je 28. decembra 1999. godine. Poslednji put je viđen istog dana, oko 11,00 ~asova, prilikom izlaska iz bolnice u Kosovu Polju.

Izvor: Albanians batter Jelica Stefanovic ŠAlbanci pretukli Jelicu Stefanovi}ą, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 30. decembar 1999.

 

 

2. Otmice

 

2.1. Ubijeni

 

Petrović Miroslav (56), Srbin iz Kosova Polja, radnik, nestao je 7. avgusta 1999. godine. Miroslavovo telo, prema svedočenju lokalnog sve{tenika, pronađeno je 14. avgusta u selu Kojlovica (Kolovicë), op{tina Pri{tina.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ničić Dejan (27), Srbin iz Kosova Polja, zaposlen kao konobar u hotelu "Grand", nestao je 8. avgusta 1999. godine na putu između Kosova Polja i Pri{tine. Njegovo telo je pronađeno 10. avgusta 1999. godine u blizini Pri{tine.

 

Prema izjavi njegove majke, Dejan je navedenog dana, oko 15,00 časova, krenuo motorom iz Kosova Polja u posetu svom drugu u Laplje selo (Fshati Llap), op{tina Pri{tina, gde nikad nije stigao. Majka je nestanak odmah prijavila KFOR-u.

 

Nakon dva dana, 10. avgusta, pripadnici KFOR-a prona{li su njegovo telo na ulazu u Pri{tinu, ispod nadvožnjaka sa desne strane pruge. Majka je identifikovala telo na kome su bili vidljivi tragovi nasilja.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Joksimović Momčilo (61), Srbin iz Kosova Polja, Vidovdanska ulica, kondukter, nestao je 6. novembra 1999. godine na putu između mesta Radevo (Radevë), op{tina Lipljan (Lipjan), i Kosova Polja. Njegovo telo nađeno je 18. novembra 1999. godine u Srbici.

 

Prema izjavi njegovog sina, Momčilo se tog dana, sa kom{ijom pekarom Albancem, dogovorio da oko 14,00 časova krenu zajedno iz Radeva u Kosovo Polje. U dogovoreno vreme kom{ija se nije pojavio, pa je on krenuo sam. Momčila su poslednji put videli ribolovci iz njegovog naselja, kako prolazi putem sam, vozeći traktor.

 

Njegovo telo pronađeno je 18. novembra u Srbici. Na telu je bilo tragova mučenja.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

Stepić Živorad (31), Srbin, vozač autobusa na ugljenokopu "Belaćevac" iz Kosova Polja, otet je 12. juna 1999. godine. Pu{ten je 27. juna 1999. godine.

 

Prema informacijama kojima raspolaže FHP, tog dana u 14,30 časova, grupa naoružanih Albanaca otela je Živorada zajedno sa trojicom ili četvoricom radnika, Srba, u krugu rudnika, dok su se spremali da ih Živorad autobusom odveze kući. [estorica radnika, koji su se tu zatekli u trenutku otmice, uspeli su da pobegnu u selo Kuzmin, op{tina Kosovo Polje.

 

Živorad je pu{ten nakon 15 dana, 27. juna. Nema nezavisne potvrde o istinitosti navoda prema kojima je držan u zatvoru OVK u selu Trstenik (Trëstenik), op{tina Glogovac, dok njegova porodica nije platila otkup u iznosu od 10 000 nemačkih maraka.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

KOSOVSKA MITROVICA (MITROVICE)

 

1. Nestanci

 

Stoji} Ljubi{a (46), Srbin iz sela @abare (Zhabari), op{tina Kosovska Mitrovica nestao je 17. aprila 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Azemi Safet (30), Rom iz Kosovske Mitrovice, ulica Fabri~ka br. 348, poslednji put je vi|en 22. aprila 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove majke, Safet je navedenog dana u 11,00 ~asova po{ao biciklom na pijacu da kupi cigarete i bra{no i vi{e se nije vratio. Majka je oko 17,00 ~asova prijavila nestanak srpskoj policiji. Njegova sudbina i dalje je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Deni} Cvetko (37), Srbin iz Pe}i, poslednji put je vi|en 17. juna 1999. godine u Kosovskoj Mitrovici.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Živković Todor (50), Srbin, električar iz sela Padine, op{tina Zubin Potok, nestao je 2. avgusta 1999. godine u južnom delu Kosovske Mitrovice. Poslednji put je viđen na gradskom pravoslavnom groblju.

Izvor: Veb sajt detektivske agencije "Ozna"

 

Vasović Dejan (26), Srbin, vozač kamiona, zaposlen u Privatnom preduzeću "Monteks" iz Kragujevca, nestao je 11. avgusta 1999. godine na putu između Kosovske Mitrovice i Zvečana (Zveçan).

 

Porodica je FHP-u ispričala da se Dejan, 11. avgusta u 12,45 časova, javio svojoj firmi. On ih je tada obavestio da je po planu isporučio crep privatnoj firmi, koja se nalazi u Kosovskoj Mitrovici, kod fabrike “Trepča”. Vlasnik firme Albanac, sa kojim je Dejanova firma sarađivala dugi niz godina, takođe je potvrdio porodici da je Dejan napustio njegovo stovari{te oko 12,45 časova.

 

KFOR je evidentirao da je Dejan u{ao na Kosovo, preko sela Rudare (Rudar), 11. avgusta u 07,30 časova. Međutim, prema istoj evidenciji, on nije oti{ao s Kosova.

 

Dejan je u kamionu, u cevi ispod cirade imao 10 000 DEM. Kamion koji je on vozio, marke MAN, registarskih oznaka KG 112-03, kao i prikolica kamiona, marke kesborer, registracije KG 10-24, nikada nisu pronađeni.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ćorović Muharem (55), Musliman iz Kosovske Mitrovice, in`enjer, nestao je u prvoj polovini avgusta 1999. godine u Kosovskoj Mitrovici.

Izvor: Izve{taj o položaju Muslimana-Bo{njaka na Kosovu nakon dolaska KFOR-a, Helsin{ki odbor za ljudska prava u Sandžaku, oktobar 1999.

 

Stojković Srđan (31), Srbin iz sela Mu{uti{te (Mushtishtë), op{tina Suva Reka (Suharekë), pripadnik srpske policije, živeo sa suprugom u Beogradu, nestao je 16. avgusta 1999. godine u severnom delu Kosovske Mitrovice.

 

Prema izjavi Srđanove sestre Danijele, nakon povlačenja srpskih snaga sa Kosova Srđan je radio kao policajac u Beogradu. Pre nestanka je po zadatku bio tri puta u Kosovskoj Mitrovici. Četvrti put je krenuo za Kosovsku Mitrovicu 16. avgusta, otkad mu se gubi svaki trag.

 

Policija u Beogradu nije htela da da porodici nikakve informacije o tome {ta se sa njim dogodilo. Njegova supruga i dalje redovno prima njegovu platu. Sestra je uspela da pronađe njegovog kolegu Slavi{u, za koga je znala da je 16. avgusta krenuo zajedno sa Srđanom u Mitrovicu. On joj je rekao da je mislio da se i Srđan već vratio kući i da ne zna {ta se s njim dogodilo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Milosavljević Vasilije (46), Srbin, bio zaposlen u Vi{oj tehničkoj {koli u Zvečanu, nestao 2. oktobra 1999. godine oko 10,30 časova, u Kosovskoj Mitrovici.

 

Prema rečima njegove supruge, Vasilije je oti{ao u sedi{te međunarodne policije u severnom delu grada da bi prijavio da mu je stan obijen. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Daničić Mirko, Srbin iz Leposavića, zaposlen u kombinatu Trep~a, nestao je 21. oktobra 1999. godine u južnom delu Kosovske Mitrovice, koji je naseljen isključivo albanskim stanovni{tvom.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Milenković Rajko (45), Srbin iz severnog dela Kosovske Mitrovice, ulica Drvarska br. 15, zaposlen kao vozač u preduzeću d.d."Sloga", poslednji put je viđen 14. novembra 1999. godine u kafeu "Rubin", u blizini njegovog stana.

 

Prema izjavi njegovog brata, Rajko je 14. novembra iza{ao iz stana da kupi cigarete. Usput je sreo prijatelja sa kojim je oti{ao da popije piće u kafeu "Rubin". Iz kafea je iza{ao između 19,30 i 20,00 časova. Krenuo je ka stanu svoje ta{te gde su se nalazili njegova supruga i deca. Konobar iz kafea ga je video kako prelazi ulicu i ide prema stanu. Od tada se Rajku gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Antović Vojislav (41), Srbin iz Zvečana, nestao je 27. decembra 1999. godine u Kosovskoj Mitrovici.

 

Antović je rekao porodici da putuje u Srbiju da obavi neki posao. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: Nestao Antović, BLIC, 6-7. januar 2000.

 

2. Otmice

 

Stojiljković Dejan (26), Srbin iz sela Veliko Ropotovo (Ropotove e Madhe), op{tina Kosovska Kamenica, pripadnik srpske policije u Gnjilanu, otet je 19. maja 1999. godine na putu između Kosovske Mitrovice i Peći.

 

Prema izjavi njegovih prijatelja, Dejan je pomenutog dana, putovao autobusom sa svojim stricem. Kod mesta Čugre Polje (Çugrepole), naoružani pripadnici OVK zaustavili su autobus, izveli Dejana i preteći mu oružjem odveli ga. Dejanu se od tada gubi svaki trag.

 

Druge putnike, uključujući i Dejanovog strica, pustili su da nastave put.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Avramović Milorad (39), Srbin iz Kosovske Mitrovice, Ulica Stari Vujadin br. 31, zaposlen u kombinatu “Trepča”, njegova kom{inica B.S, Srpkinja, i jo{ tri NN lica iz Kosovske Mitrovice, dvojica Srba i jedan Musliman, li{eni su slobode 19. juna 1999. godine. B.S. i dvojica NN Srba su oslobođeni nakon nekoliko sati, NN Musliman je oslobođen sledećeg dana, dok se Miloradu od tada gubi svaki trag.

 

Prema izjavi Miloradove sestre Radmile, on je navedenog dana, 19. juna, u 7,30 časova, oti{ao kod kom{inice B.S, da joj sa jo{ trojicom kom{ija pomogne pri iseljenju. Dok su iznosili name{taj, pri{la su im trojica pripadnika OVK, i pod pretnjom oružja, odveli ih u njihov {tab, koji se nalazio u nekada{njoj zgradi socijalnog osiguranja.

 

Nakon 3 ili 4 sata, pripadnici OVK oslobodili su B.S. i dvojicu kom{ija Srba, dok su Milorada i trećeg kom{iju, Muslimana, zadržali.

 

Sutradan su oslobodili i trećeg kom{iju. On je Miloradovoj porodici ispričao da su njih dvojica bili zatvoreni u različitim prostorijama. Iz susedne prostorije je čuo jauke i batinanje, ali nije siguran da je to bio Miloradov glas. Kada su ga sutradan vojnici OVK pustili da ide kući, pitao ih je za Milorada. Oni su mu odgovorili da Milorada vi{e neće videti.

 

Porodica je prijavila slučaj KFOR-u, koji je izvr{io pretres zgrade u kojoj se nalazio {tab OVK, ali tamo nisu zatekli nijednog zarobljenika. Miloradova supruga i otac su 7. jula 1999. godine razgovarali sa komandantom OVK, izvesnim Enverom, poku{avajući da saznaju ne{to vi{e o otmici. Komandant Enver im je potvrdio da su 19. juna, Milorad i jo{ neki ljudi bili privedeni u njihov {tab, ali da su svi istog dana ili sutradan oslobođeni, i da ne zna {ta se dalje dogodilo sa Miloradom.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Virijević Rado{ (25), Srbin iz Leposavića, čuvar u kombinatu "Trepča", otet je 23. oktobra 1999. godine u Kosovskoj Mitrovici.

 

Njegov brat izjavio je FHP-u da je pomenutog dana Rado{ oti{ao na posao u kombinat “Trepča” i nije se vratio. Porodica je slučaj prijavila KFOR-u. Pripadnici KFOR-a su porodici potvrdili da su njihova dva vojnika videla kada su nepoznati civili uvukli jednog čoveka u beli kombi, ali po{to su se nalazili na vrhu zgrade, nisu bili u mogućnosti da spreče otmicu.

 

Početkom decembra 1999. godine, policija UNMIK-a je uhapsila trojicu Albanaca osumnjičenih za otmicu Virjević Rado{a. Pripadnici KFOR-a Laurend Kros i Monrad Ahmad su videli otmicu i prepoznali jednog od otmičara. Okru`no javno tu`ila{tvo u Kosovskoj Mitrovici je 14. decembra podiglo optu`nicu protiv Kljinaku Gezima (Klinaku Gezim), Feriki Muse i Ramadani Isufa, Albanaca iz Kosovske Mitrovice. U optu`nici se navodi da su ova lica 23. avgusta u 16,00 ~asova u Ulici 2. juli, oteli Virijevi} Rado{a koji je i{ao prema kombinatu "Trep~a". Pri{li su mu i, prete}i da }e ga ubiti, naredili da u|e u njihov kombi. Odvezli su ga u naselje Travnik. Okrivljeni su pred sudom izjavili da su Rado{a predali pripadnicima OVK radi ispitivanja i da im ni{ta vi{e nije poznato. Sudija Okru`nog suda u Kosovskoj Mitrovici Halimi Mahmut (Hallimi Mahmut) izrekao je, krajem oktobra 2000. godine, presudu kojom su Klinaku Gezim, Ferik Musa i Ramadan Isuf progla{eni krivim za otmicu Virijevi} Rado{a i osu|eni na kaznu zatvora od tri godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

Sedlarević Dejan, Srbin, nestao 24. avgusta 1999. godine, u severnom delu Kosovske Mitrovice. Njegovo telo je pronađeno 26. avgusta 1999. godine.

Izvor: "Kosovo and Metohia Events", KOSOVO DAILY NEWS, 27. avgust 1999.

 

Ugljanin Hajro, Musliman iz Kosovske Mitrovice, zaposlen u robnoj kući "Luks", nestao početkom septembra 1999. godine u Kosovskoj Mitrovici. Dva dana posle nestanka njegovo telo je pronađeno pored železničke pruge u Kosovskoj Mitrovici.

Izvor: Izve{taj o položaju Muslimana-Bo{njaka na Kosovu nakon dolaska KFOR-a, Helsin{ki odbor za ljudska prava u Sandžaku, oktobar 1999.

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

B.S. Srpkinja i jo{ tri NN lica iz Kosovske Mitrovice, dvojica Srba i jedan Musliman, li{eni su slobode 19. juna 1999. godine. B.S. i dvojica NN Srba su pu{teni nakon nekoliko sati, a NN Musliman  sledećeg dana[22].

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

LIPLJAN

 

1. Nestanci

 

Čerimi Bedrija (Qerimi Bedri), Rom iz Lipljana, pripadnik srpske policije, nestao je nakon 24. marta 1999. godine.

Izvor: Roma in the Kosovo conflict [Romi na Kosovu u vreme sukobaą, ERRC ŠEvropski centar za prava Romaą, novembar 1999.

 

Andrejević Du{ko (40), Srbin iz Lipljana nestao je 11. juna 1999. godine.

Izvor: Crkveno-narodni odbor

 

Mirković Zoran, Srbin iz sela Čanipa (Çanip), kod Brusa, op{tina Lipljan, nestao je 13. juna 1999. godine.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 5. jul 1999.

 

Ćanović Momir, pripadnik Državne bezbednosti, i njegova supruga Slavica, Srbi iz Lipljana, nestali su u periodu između 14. i 19. juna 1999. godine, u Lipljanu. Slavica je bila u drugom stanju.

Izvor: OVK otima, KFOR oslobađa, BLIC, 20. jun 1999; Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 5. jul 1999.

 

Dukić Anka, Srpkinja iz sela Magura (Magurë), op{tina Lipljan, nestala posle 14. juna 1999. godine.

Izvor: OVK otima, KFOR oslobađa, BLIC, 20. jun 1999; Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 5. jul 1999.

 

Stojanović Radovan (61), Srbin, nestao 24. juna 1999. godine u Lipljanu.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Stolić Milica, Srpkinja, nestala 10. jula 1999. godine u Lipljanu.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Živić Vojimir (74) i njegov sin Dragan (55), Srbi iz sela Staro Rujce (Rufc i Vjetër), op{tina Lipljan, nestali su 10. jula 1999. godine, na putu između Lipljana i sela Staro Rujce.

 

Prema izjavi Vojimirove supruge, njih dvojica su tog dana, oko 10,00 časova, Draganovim automobilom marke zastava 101, belim, po{li iz Lipljana u selo Staro Rujce da obiđu kuću koju su napustili u junu 1999. godine. Od tada im se gubi svaki trag. Supruga je prijavila slučaj KFOR-u.

 

Sutradan je supruga, u pratnji KFOR-a, krenula u selo Staro Rujce. Na njihovoj njivi koja se nalazi 200 metara od sela, pored reke Sitnice, prona{la je nekoliko džakova za travu, Vojimirovu torbu, par {erpi sa hranom i jedan balon vode. Raspitivala se potom kod kom{ija Albanaca iz sela da li su videli Vojimira i Dragana. Kom{ije su odbile da razgovaraju sa njom, samo joj je jedan Albanac, H.A, rekao da uop{te nije trebalo da dolaze i da je situacija u selu, i za same Albance, veoma opasna.

 

Nakon nestanka, u vi{e navrata, videla je Draganov automobil koji je vozio neki nepoznati čovek. To je prijavila KFOR-u, ali oni nisu ni{ta preduzeli.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Risti} Nikola (67), Srbin iz Lipljana, poslednji put je vi|en 12. jula 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

2. Otmice

 

Slavković Dragoljuba (43), bravara, \ukić Miodraga (52), radnika u poljoprivrednoj zadruzi u Lipljanu, i Vasić Mladena (35), portira u Domu zdravlja u Lipljanu, Srbe iz sela Rabovac, op{tina Lipljan, 22. juna 1999. godine oteli su pripadnici OVK, u dve odvojene prilike, na raskrsnici, na izlazu iz Lipljana prema selu Rabovac. Dragoljub je vozio automobil marke jugo 45, registarskih oznaka PR 607-55, crvene boje. Mladen i Miodrag i{li su Miodragovim automobilom marke zastava 750, žute boje, registarskih oznaka PR 609-03.

 

Mladen je 22. juna, oko 9,00 časova, sa kom{ijom Miodragom krenuo iz sela Rabovac u Lipljan, ali tamo nisu stigli. Istog dana Dragoljub se dogovorio sa prijateljem S.M, da ga sačeka u 16,00 časova, na raskrsnici na izlazu iz Lipljana i da se zajedno vrate u Rabovac. S.M. je na raskrsnici primetio parkiran kombi marke ford eskort, registarskih oznaka, UR 385-51, crvene boje, vlasni{tvo [elja Nezira (Shela Nezir), i automobil marke golf, registarskih oznaka PR 123-999. Kada je Dragoljub nai{ao, iz pomenutih vozila iza{li su naoružani pripadnici OVK, zaustavili ga i odveli u privatnu kuću u prigradskom naselju Mostine (Mostinë), treća kuća od česme, sa desne strane puta.

 

Dragoljubova poznanica, Albanka iz prigradskog naselja Mostine, ispričala je njegovoj porodici da je 22. juna, videla naoružane pripadnike OVK, kako u pomenutu kuću uvode Dragoljuba i nakon petnaestak minuta, iz te kuće vezane izvode Dragoljuba, Miodraga i Mladena. Svu trojicu, potom, ubacuju u kombi, marke ford eskort, crvene boje, i odvoze u pravcu sela Topličane (Topliqan), op{tina Lipljan.

 

Porodice su, odmah nakon incidenata, prijavile slučajeve KFOR-u. Oni su priveli pripadnike OVK, za koje se verovalo da su ume{ani u otmicu, ali nisu uspeli da saznaju {ta se dogodilo sa otetim Srbima. Pripadnici KFOR-a su takođe izvr{ili pretres pomenute kuće, u prigradskom naselju Mostine. Kuća je bila prazna, ali je u njoj pronađena velika količina oružja.

 

Dana 23. juna, kod Dragoljubovog oca do{ao je prijatelj Albanac, kome su vojnici OVK oteli sina, jer se družio sa srpskim policajcima. Obećao mu je da će kod jednog svog prijatelja Albanca, za koga zna da sarađuje sa OVK intervenisati da se Dragoljub i njegov sin oslobode. Sin dotičnog Albanca oslobođen je 5 dana posle otmice. Porodicama otetih ispričao je samo da je bio zatvoren sa Dragoljubom, Miodragom i Mladenom, negde u blizini sela Rabovce, ali se pla{io da o tome vi{e govori.

 

Početkom avgusta 1999. godine, pomenuti Albanac je ponovo do{ao kod Dragoljubovog oca i rekao mu da se sa pripadnicima OVK dogovorio da oni oslobode Dragoljuba kada njegova porodica plati otkup. Međutim, to se nije dogodilo zato {to je jedan od trojice pripadnika OVK, koji su odlučivali o Dragoljubovoj sudbini, poznat pod nadimkom Beg, iz sela Glogovac kod Lipljana, odbio da pristane na otkup.

 

Porodice otetih saznale su da su u otmici učestvovali Sulja Badakov (Syla Badakov), komandant OVK lipljanskog regiona, koji je kasnije ubijen u Kosovskoj Mitrovici; Ta{oli Agim (Tasholli Agim), iz sela Gadimlje (Gadime), op{tina Lipljan, kao i čovek poznat po nadimku Beg.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stani{ić Zoran (20), Srbin, učenik Tehničke {kole iz sela Slovinje (Sllovi), op{tina Lipljan, poslednji put je viđen 22. juna 1999. godine kada je prenosio stvari iz jedne porodične kuće u selu u drugu ku}u. Zoranov kom{ija video je nepoznata lica kako izvode Zorana iz dvori{ta i  nekuda ga odvoze.

 

Prema izjavi Zoranovog oca, njihova porodica je 22. juna, oko 12,00 časova, traktorom prenosila stvari u novu kuću u selu, koja je od stare udaljena oko 400 metara. Zoran je u početku prevozio stvari sa svojom sestrom, da bi u 13,00 časova, po poslednju turu stvari krenuo sam.

 

Kada je otac video da se Zoran duže vremena zadržao, po{ao je pe{ke u staru kuću da vidi {ta je sa njim. Kapija je bila otvorena, a u dvori{tu je stajao traktor kome je jo{ bio uključen motor. Zoran nije bio tu.

 

Njihov kom{ija Mirko ispričao je FHP-u da je video kad su navedenog dana, iz automobila parkiranog pored Zoranove kapije, iza{li nepoznati mu{karci, uvukli Zorana u auto i odvezli ga.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Nedeljković Svetislav (47), Srbin iz sela Kraji{te (Krajishte), op{tina Lipljan, otet je 3. jula 1999. godine u Lipljanu.

 

Prema izjavi njegove supruge, oni su planirali da se presele iz iznajmljenog stana u Lipljanu u kuću jednog prijatelja, takođe u gradu. Dana 2. jula, preneli su deo stvari, dok su 3. jula, preostale stvari nameravali da odnesu u kuću svoje ćerke u selo Livađe (Livadh).

 

Supruga je o incidentu FHP-u ispričala sledeće: “Navedenog dana, u 8,45 časova, ispred zgrade smo se sastali sa prijateljem, autoprevoznikom R.B, koji je svojim zaprežnim kolima trebalo da prenese na{e stvari. Po{to R.B. u dogovoreno vreme nije zavr{io sa prethodnim preseljenjem, moj muž je krenuo sa njim da bi mu pomogao da {to pre zavr{i posao. Ja sam za to vreme ostala u kolima, ispred na{e zgrade, da ih sačekam. Oko 10,00 časova po{la sam u prodavnicu u centru grada, koja se nalazi pored osnovne {kole, da kupim ne{to za jelo. Ispred kioska, kod {kole, videla sam sedmoricu ili osmoricu Albanaca iz Kraji{ta. Kada su me spazili, neko od njih je rekao, na albanskom jeziku: "Vidi, ovo je Svetina žena." Kada su primetili da sam ih čula, zaćutali su. Kupila sam hranu i vratila se u automobil. Po{to do 13,00 časova moj suprug nije do{ao, prijavila sam to policiji UNMIK-a. Zatim sam oti{la u stan R.B-a, gde sam zatekla njegovog sina i njega. Oni su mi ispričali da ih je, oko 11,00 časova, pored osnovne {kole zaustavio Dedu{i Ibi{ (Debushi Ibish), Albanac iz Kraji{ta, koji je stajao sa jo{ nekolicinom Albanaca. Ibi{ je, preteći oružjem, naredio Svetislavu da siđe sa kola, da porazgovaraju, dok je R.B. sa sinom ostao na zaprežnim kolima. R.B. mi je rekao da nije čuo o čemu su razgovarali. Nakon 5 minuta, Svetislavu i Ibi{u približio se automobil sa zatamnjenim staklima, bez registarskih oznaka. Iz tog automobila su iza{la trojica mu{karaca u civilnim odelima, grubo su uhvatili Svetislava i uvukli ga u automobil. Potom su ga odvezli u pravcu crkve, a Ibi{ i ostali Albanci su se razi{li.”

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ristić Pera (68), Srbin, mlekadžija iz sela Novo Topličane (Topliqani i Rinj), op{tina Lipljan, otet je 16. jula 1999. godine, u blizini Lipljana.

 

Prema izjavi njegove supruge koju je preneo beogradski list Blic, pomenutog dana u poslepodnevnim časovima grupa pripadnika OVK otela je Peru dok je biciklom prenosio kante mleka preko mosta na reci Sitnici, dva kilometra od Lipljana.

 

Supruga je čula da je odveden u pravcu zaseoka Majdan, kao i da su za otmicu odgovorni Albanci Ademi Muhamed, Lecaj Sulj (Llecaj Syle) i njegov brat.

Izvor: Parada OVK i teror nad Srbima, BLIC, 19. jul 1999; Dan žalosti na Kosovu i Metohii, BLIC, 26. jul 1999; Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

2.1. Ubijeni

 

Dukić Zoran (50), Srbin iz sela Suvi Do (Suhodoll), op{tina Lipljan, bio zaposlen kao vozač na farmi u Dobrevu, op{tina Kosovo Polje, poslednji put je viđen 3. novembra 1999. godine, oko 14,00 časova, na putu ka selu Suvi Do. Njegovo telo pronađeno je 2. aprila 2000. godine u Glogovcu.

 

Prema izjavi prijatelja, Zoran je minibusom najče{će prevozio putnike između sela Suvi Do i Kosova Polja. Navedenog dana, 3. novembra, odvezao je neke putnike u Gračanicu i oko 14,00 časova krenuo kući. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Kada je KFOR prona{ao njegovo telo, 2. aprila 2000. godine, ono je bilo u poodmakloj fazi raspadanja, tako da je identifikovano na osnovu zuba. Porodica ga je sahranila u selu Suvi Do.

Izvor: FHP, izjava svedoka; Teroristi pretukli Ratibora Ma{ulovića, POLITIKA, 4. novembar 1999;  Kidnapovan vozač klanice, BLIC, 4. novembar 1999; UNMIK saop{tio vest o ubistvu kidnapovanog Zorana Dukića, POLITIKA, 3. april 2000.

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pobegli

 

N.B. (35), Roma iz sela Mala Dobranja (Dobrajë e Vogël), op{tina Lipljan, stra`ara u rudniku Gole{ (Golesh), odveli su pripadnici OVK iz ku}e njegovog prijatelja 15. juna 1999. godine u obli`nju {umu gde su ga ispitivali i tukli. Ostavili su ga misle}i da je mrtav.

 

O ovom incidentu, N.B. je FHP-u ispri~ao slede}e: "Tog dana, ne{to posle 22,00 ~asa, u selo su do{la desetorica naoru`anih pripadnika OVK sa maskama preko lica. Pripadnici OVK su prvo u{li u moju ku}u, a zatim, saznav{i od mog prvog kom{ije, pod pretnjom da }e ga ubiti, gde se nalazim, do{li su u ku}u mog prijatelja. Poveli su me u {umu Mlaka, kod Lipovice. Po~eli su da me tuku i da me ispituju. Pitali su me da li sam ubijao Albance i silovao Albanke. Tra`ili su da im ka`em gde mi je pi{tolj. U jednom trenutku, jedan od njih se malo izdvojio, pozvao nekog telefonom i javio da su me uhvatili. Kada je zavr{io razgovor, rekao je ostalima da moraju da me ubiju. Po~eo sam molitvu. Pitali su me {ta to radim, i kada sam im odgovorio da `elim ~iste du{e da umrem, jedan je repetirao pu{ku, dok me je drugi drvenom motkom udario po bradi i ruci. Ja sam kle~ao, a oni su nastavili da me udaraju motkama po le|ima. Dok su me tukli, komentarisali su da sam jak i da ne}u da padnem, a ja sam ih molio da me ubiju. Kada sam pao, jedan od njih je skinuo masku sa lica. Bio je sed i mr{av. Nije mi bio poznat. Nisam mogao da se pomerim. Govorili su da misle da sam mrtav, a jedan je nastavio da me {utira nogama i da ska~e po meni. Nakon toga sam izgubio svest.

 

Kada sam se osvestio, bilo je oko 2,00 ~asa. Lice mi je bilo ise~eno i krvario sam. Nisam mogao da pomerim desnu nogu. Dokumenta i sve {to sam imao kod sebe odneli su. Po~eo sam da puzim i oko 4,00 sata stigao do ulaza u selo. Tu sam ponovo izgubio svest. Prona{li su me ro|aci koji su me odneli ku}i."

 

N.B. je sutradan, sa porodicom i kom{ijama Romima, napustio Kosovo i izbegao u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

NOVO BRDO

 

1. Nestanci

 

Vasić Dragica (80), Srpkinja iz sela Klobukar (Kllobukar), op{tina Novo Brdo, nestala je posle 14. juna 1999. godine.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Stanković Dragan (19), Srbin iz sela Klobukar, op{tina Novo Brdo, nestao je 4. jula 1999. godine.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Stojanović Stanko (52), Srbin iz sela Klobukar, op{tina Novo Brdo, nestao je 4. jula 1999. godine.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

2. Otmice

 

Marinković Goran (27), Pavić Živojin (48), Srbi iz sela Slivovo (Slivovë), op{tina Pri{tina, i vozač Miljković Predrag (38), Srbin iz Smedereva, Srbija, oteti su 19. juna 1999. godine dok su kamionom prolazili kroz selo Labljane (Llabjan), op{tina Novo Brdo. Njihova dalja sudbina je nepoznata.

 

Prema izjavi Goranove supruge, 18. juna napustili su Slivovo i pre{li u Gračanicu. Odatle su planirali da se isele u Srbiju. Sutradan, 19. juna, u 12,00 časova, Goran je sa roditeljima, njenim bratom i jednim prijateljem, krenuo u Slivovo da bi preneo neke stvari u Gračanicu. Putovali su jednim automobilom i jednim traktorom. U Slivovu, Goran je sreo kom{iju Pavi} @ivojina koji je kamionom prevozio stvari jednog Srbina iz Slivova u Srbiju. Po{to je u kamionu bilo mesta, Goran ga je zamolio da usput preveze i njegove stvari. U 19,00 časova, istog dana, Goranovi roditelji, njen brat i prijatelj vratili su se u Gračanicu, dok je Goran sa Živojinom i vozačem kamiona Predragom iz Smedereva krenuo za Srbiju. Kamion je bio marke MAN, plave boje, registarskih oznaka PA 836-54, prikolica kamiona je bila pokrivena ciradom na kojoj je pisalo "Jugoslavi" ("ja" je nedostajalo), registarskih oznaka PA 19-24.

 

Kada su se 7. jula Goranovi roditelji vratili u Slivovo, Albanac iz sela ispričao im je da je 19. juna, oko 19,00 časova, Gorana, Živojina i Predraga, na raskrsnici za skretanje u Novo Brdo, u selu Labljane, zaustavila grupa od 15 naoružanih pripadnika OVK, koji su tu postavili svoj kontrolni punkt. Neki od njih su nosili uniforme, a neki su bili u civilu. Među njima je bio Albanac Arif, zvani Ćopa, njegovi sinovi i bratanci Abazi Enver i Mustafa, koji je bio komandant ovog kontrolnog punkta. Goran, Živojin i Predrag su tu zadržani oko 30 minuta i zatim odvedeni u selo Mramor, op{tina Pri{tina. Njihov kamion se neko vreme nalazio u dvori{tu osnovne {kole u Labljanu, a zatim je prebačen u dvori{te Arifove kuće. Nakon dvodnevnog zadržavanja u selu Mramor, Goran, Živojin i Predrag su prebačeni u  {tab OVK u selu Zla{ (Zlash).

 

Ovaj Albanac je dalje ispričao Goranovim roditeljima da je na dan kada su njih trojica oteti, u {tabu OVK, u selu Zla{, održan sastanka gde se raspravljalo o sudbini trojice otetih Srba. Jedan broj učesnika ovog sastanaka, koji je poznavao Gorana, zalagao se da on bude oslobođen, dok su drugi predlagali da se on zadrži i čuva za razmenu. Rekao je da o Živojinu i Predragu nema nikakve informacije, ali da je siguran da je Goran živ i zatvoren.

 

Nakon otmice, pripadnici međunarodne policije priveli su ovog Albanca i jo{ jednog Srbina M.P. iz Slivova, zbog navodne ume{anosti u otmicu. Tokom ispitivanja, koje je održano u odvojenim prostorijama, ovaj Albanac je čuo kada je M.P. ispričao pripadnicima međunarodne policije da je vojnicima OVK, da bi pridobio njihove simpatije i učvrstio poslovne veze, rekao da će Goran toga dana proći kroz Labljane kamionom. On sam krenuo je iz Slivova 5 minuta pre Gorana, i na punktu je Arifu opisao kamion u kome se Goran vozio.

 

Prema navodima Crkveno-narodnog odbora, otmičari su poznati KFOR-u kao Mustafi Raif i njegova tri sina, Azem, Tefik i Faik; Avdulji Enver (Avdyli Enver) i njegova dva brata Skender i Gazmend; Mustafi Abazi i njegova braća Enver i Murtez i bratanac Mustafi Raifa.

Izvor: FHP, izjava svedoka; Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

2.1. Na slobodi

 

2.1.1. Pu{teni

 

J.M, Srbina iz sela Vlasce, op{tina Gnjilane, oteli su pripadnici OVK 15. juna 1999. godine u Novom Brdu i nakon nekoliko sati pustili.

 

Svedok u izjavi datoj FHP-u navodi da su 15. juna, oko 12,00 časova, njegovog kom{iju J.M, Srbina iz sela Vlasce, u Novom Brdu, oteli pripadnici OVK. Potom su ga odveli u policijsku stanicu. Ispitivali su ga, batinali i pretili da će ga ubiti. Kada je njegov brat J.S, takođe iz sela Vlasce, saznao da je on otet u Novom Brdu, oti{ao je u kuću jedne od najuglednijih albanskih porodica u selu i kidnapovao njihovog sina. Odveo ga je u svoju kuću i tamo zatvorio. Rekao je ocu ovog mladića da će ga ubiti ukoliko on ne{to ne učini da njegov brat bude oslobođen. Pripadnici OVK oslobodili su J.M. u 16,00 časova istog dana.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1.2. Pobegli

 

NN (28), Srbina iz sela Vlastica, op{tina Gnjilane, i dvojicu njegovih prijatelja, 14. juna 1999. godine oteli su pripadnici OVK u Novom Brdu, naselje Nova kolonija, dok su se vozili iz Gračanice za Novo Brdo. Nakon vi{esatnog zadržavanja u stanici policije uspeli su da pobegnu.

 

O incidentu NN je FHP-u ispričao sledeće: "Putovao sam sa jo{ dvojicom prijatelja iz Gračanice za Novo Brdo. U centru Novog Brda, u naselju Nova kolonija, pored samoposluge, zaustavili su nas pripadnici OVK. Imali su maskirne uniforme sa oznakama OVK, ispod kojih su nosili crne majice, a na glavama kačkete OVK. Od oružja su imali pu{ke 762, M48 karabine i lovačke pu{ke. Među njima sam prepoznao Nedžata Vlasija (Nexhat Vllasi), komandanta OVK u Novom Brdu, Kloko}i Avdulja (Klokoqi Avdyl), biv{eg konduktera i učitelja iz sela Marevce (Marefc). Obratili su nam se na albanskom, jer, kako su rekli, nisu želeli da govore srpski. Pitali su nas ko smo, {ta tu radimo i gde smo se uputili. Potom su pretresli nas trojicu i automobil. Oduzeli su nam pi{tolj, koji su na{li u kolima. Pitali su nas da li njime hoćemo da ubijemo jo{ nekog Albanca, zar nam nije dosta ubistava i za{to uop{te nosimo pi{tolj. Potom su nas sproveli u policijsku stanicu. Na ulazu je stajao stražar, u crnoj uniformi, sa crvenom trakom oko ruke, koji nas je sproveo u zadnju kancelariju sa desne strane. U toj prostoriji smo bili nas trojica i Nedžad sa jo{ trojicom nepoznatih Albanaca, ne starijih od 30 godina, koji su takođe nosili maskirne uniforme. Ispitivali su nas unakrsno sva četvorica, mada je Nedžad bio najgrublji. Pitali su nas gde i kada smo bili u vojsci i da li je neko od nas bio u policiji. Takođe su nas ispitivali za imena Albanaca iz sela Vlasce, Bunjaci, Labljane i Klobukare, koji su sarađivali sa Srbima. Stekao sam utisak da su oni vi{e govorili i sami donosili zaključke, nego {to su nas ispitivali, jer smo nas trojica davali izuzetno kratke odgovore. Tokom ispitivanja, vi{e puta su nam stavljali nož na vrat, u usta i ispod brade, preteći da će nas ubiti. Isto to su radili i sa pi{toljem. Povremeno su nas {amarali. U jednom trenutku, Nedžad je rekao jednom od vojnika da nas vodi u {umu i da "zavr{i posao". Posle nekog vremena su nas sproveli u kancelariju preko puta gde je sedeo jedan puniji vojnik OVK, sa bradom, i stražar. Tu su nastavili da nas ispituju. Udarali su nas rukama po glavi, {amarali i pretili nam da će nas zaklati. Potom su nas opet sproveli u prostoriju preko puta. Vi{e puta su nas tako vodili iz jedne prostorije u drugu. U 16,30 časova čuo sam da neko dolazi u stanicu. Oni su brzo sakrili oružje iza vrata, i po{li prema ulazu. Čuo sam strani jezik i video da se pozdravljaju sa vojnicima KFOR-a. Po{to nismo bili vezani, iskoristili smo tu priliku i iza{li smo iz stanice. Video sam po njihovim reakcijama da bi nas najradije nekako zadržali, ali nisu mogli, jer su četvorica vojnika KFOR-a razgovarala sa Nedžadom i jo{ nekim vojnicima OVK. Vojnici KFOR-a nisu obratili pažnju na nas. Pla{ili smo se da im bilo {ta kažemo, jer smo videli da su se oni jako srdačno pozdravili sa vojnicima OVK. Uz to, niko od nas nije znao engleski jezik da se sa njima sporazume. Ispred stanice je stajao na{ automobil, koji je bio malo slupan. Ja sam kod sebe imao rezervni ključ. Seli smo u automobil i po{li prema Gračanici."

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

3. Zadržavanje

 

S.B. (20), medicinski tehničar i četiri starije žene, Srpkinje, svi iz sela Slivovo, op{tina Pri{tina, 19. juna 1999. godine zadržani su na ulazu u selo Labljane, op{tina Novo Brdo. Nakon petnaestak minuta su ih pustili.

 

S.B. je o ovom incidentu FHP-u ispričao: "Tog dana oko 11,00 časova, sa jo{ četiri starije žene iz mog sela, krenuo sam traktorom u Gračanicu. Na raskrsnici pre skretanja u selo Labljane, iz rovova pored puta iza{lo je desetak naoružanih pripadnika OVK. Vojnik koji mi je rukom pokazao da se zaustavim imao je tridesetak godina, bradu, nosio je crnu uniformu i kačket sa oznakom OVK. Vojnici su bili naoružani automatskim pu{kama, jedan je imao karabin, a jedan poluautomatsku pu{ku. Sve sam ih znao iz viđenja, bili su iz Labljana. Tada sam primetio da i na prozorima okolnih kuća stoje vojnici sa pu{kama uperenim u nas. Vojnik koji nas je zaustavio uperio mi je pu{ku u glavu, i naredio na albanskom jeziku da siđem sa traktora. Opsovao mi je majku srpsku i pitao me ko je zapalio albanske kuće u Slivovu. Tražio mi je oružje, ali sam mu rekao da nemam ni{ta. Trojica vojnika su nas čuvala, dok su se ostali odvojili, i dogovarali se {ta će da urade sa nama. Raspravljali su da li da me odvedu u zatvor u selu Marevce, kod Pri{tine. Nakon toga su pretresli moje stvari i kada su se uverili da zaista nemam oružje, rekli su mi da mogu da idem. Takođe su pretresli i žene koje su bile sa mnom. Pucali su jednom u vazduh i pustili nas da nastavimo put."

 

Svedok je bio zadržan na putu ukupno petnaestak minuta. S.B. i četiri starije žene koje su i{le sa njim bezbedno su stigli u Gračanicu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

OBILIĆ (OBILIQ)

 

1. Nestanci

 

Milosavljević Zmajko, novinar iz Kosovske Mitrovice, i njegov brat (ime nepoznato), Srbi, nestali su krajem avgusta 1999. godine u blizini Obilića.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Stolić Branislav i jo{ jedna osoba (identitet nepoznat), Srbi, nestali su 4. novembra 1999. godine u Obiliću.

Izvor: Pronađena tri tela, BLIC, 11. novembar 1999.

 

2. Otmice

 

2.1. Ubijeni

 

Stanojević Miladija (80), Srpkinja iz Obilića, nestala je u noći između 16/17. novembra 1999. godine. Njeno telo pronađeno je 28. decembra 1999. godine.

 

Prema navodima Crkveno-narodnog odbora, Miladijin zet, koji je ujutru 17. novembra do{ao u njen stan da joj donese doručak, jer je Miladija bila stara i bolesna osoba koja nije mogla sama da se kreće, utvrdio je da je stan prazan, a stvari ispreturane.

 

Njeno telo je pronađeno 28. decembra 1999. godine, u kanalu nedaleko od termoelektrane u Obiliću.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo; Kidnapovani Milija Mićunović i Radivoje Lukić, POLITIKA, 30. decembar 1999.

 

ORAHOVAC (RRAHOVEC)

 

1. Nestanci

 

Todić Miroslav (50), Srbin iz sela Velika Hoča (Hoce e Madhe), op{tina Orahovac, radnik u preduzeću “Orvin” u Orahovcu, poslednji put je viđen 23. marta 1999. godine dok je radio na svojoj njivi, između sela Velika Hoča i Brestovac (Brestoc). Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Prema izjavi njegove supruge, Miroslav je navedenog dana u 8,00 časova oti{ao u firmu "Orvin" da uzme cipele koje su se tamo delile i odatle je krenuo u vinograd gde je radio do 14,00 časova. Nakon toga je traktorom oti{ao na njivu, koja se nalazi između sela Velika Hoča i albanskog sela Brestovac. Kada je tog dana krenuo od kuće, rekao je supruzi da ga je njegov dugogodi{nji prijatelj Beri{a Ismet (Berisha Ismet) iz sela Brestovac, op{tina Orahovac, pozvao da posle rada na njivi svrati kod njega na kafu. Ismetova kuća je udaljena oko 500 metara od njihove njive.

 

Kada su na Kosovo do{le snage KFOR-a, Miroslavova žena zamolila je nemačke vojnike, koji su bili stacionirani u Velikoj Hoči da je odvedu do Brestovca da razgovara sa Ismetom. Oni su je otpratili do pola puta između sela Velika Hoča i Brestovac, gde ju je prema dogovoru sačekao Ismet. On joj je ispričao da je na dan Miroslavove otmice bio u Albaniji, gde je oti{ao da skloni svoju porodicu. Obećao je da će se raspitati i da će joj javiti ukoliko ne{to sazna o Miroslavu. Njihov razgovor su prekinula dvojica pripadnika OVK, obučeni u crne uniforme i naoružani heklerima. Pri{li su vojnicima KFOR-a koji su obezbeđivali sastanak i počeli su sa njima da razgovoraju na nemačkom jeziku. Kada ih je Ismet video, upla{io se i vi{e nije hteo da nastavi razgovor. Potom su Miroslavljevoj ženi pripadnici KFOR-a dali znak da se povuče u oklopno vozilo KFOR-a, dok je OVK uvela Ismeta u svoj automobil.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Isaku Skeljzen (Isaku Shkelzen), Rom iz Orahovca, nestao je nakon 24. marta 1999. godine.

Izvor: Roma in the Kosovo conflict [Romi na Kosovu u vreme sukobaą, ERRC ŠEvropski centar za prava Romaą, novembar 1999.

 

Begović Jovan (75), Nikola (45), Simo i Blažo, Srbi, izbeglice iz Hrvatske, nestali su 16. juna. 1999. godine u Orahovcu.

 

Građani Orahovca veruju da se njihova tela nalaze među neidentifikovanim telima koja je KFOR prona{ao 22. juna 1999. godine u mestu Brnjača (Bernjakë). Niko od njihovih bliskih rođaka ili prijatelja nije bio u mogućnosti da izvr{i identifikaciju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Bulić Budimir (47), Crnogorac iz Berana, živeo u Orahovcu, Ulica Peke Tepavčevića br. 2/4, bio zaposlen kao službenik Centra za socijalni rad, nestao u noći 18/19. juna 1999. godine.

 

Prema svedočenju Budimirove majke Milice, Budimir i ona preselili su se 18. juna u srpsko naselje, odakle je trebalo da sledećeg dana sa jo{ nekim ljudima otputuju u Srbiju. Kada su stigli u srpsko naselje, Budimir se setio da je u stanu zaboravio kesu u kojoj su bila spakovana dokumenta. Oko 19,00 časova vratio se u stan po tu kesu, dok ga je majka čekala kod njihove prijateljice. Malo kasnije, majka ga je pozvala telefonom da proveri da li je stigao u stan i da ga obavesti gde će ga dalje čekati. On joj je rekao da je uzeo kesu i da odmah kreće. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Sutradan, 19. juna, u 7,00 časova Milica se vratila u njihov stan da potraži sina. U hodniku zgrade je videla televizor i jo{ neke stvari iz stana. U stanu nije bilo nikoga, vrata su bila otvorena, a stvari razbacane. Milica je tada pozvonila kod prvog kom{ije Albanca Naita Sokoljija (Naita Sokoli), koji je bio na privremenom radu u [vajcarskoj, ali je čula buku iz stana pa je pomislila da se kom{ija vratio. Vrata su joj otvorila četvorica nepoznatih Albanaca, od kojih su dvojica bili u uniformama OVK. Pitali su je, na srpskom jeziku, za{to dolazi kod njih bez dozvole, na {ta im je ona odgovorila da traži sina. Kada je jedan OVK vojnik krenuo prema njoj, rekla mu je da je do{la sa pratnjom KFOR-a, koja je čeka ispred zgrade, i pobegla. Milica je nakon toga napustila Orahovac i izbegla u Crnu Goru.

 

Prema informacijama kojima raspolaže FHP, Srbi iz Orahovca veruju da je Budimirovo telo nađeno 22. juna 1999. godine u mestu Brnjača, ali po{to je bilo obezglavljeno, kom{ije nisu dozvolile majci da izvr{i identifikaciju, tako da ta~an identitet nije utvr|en. 

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Simić Arsa (76), Srbin iz Orahovca, poslednji put je viđen 19. juna 1999. godine.

Izbor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Halimi Ali Tasim (Hallimi Alli Tasim) (25), Rom iz Orahovca, poslednji put je viđen 21. juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Hamza Haljit [keljzen (Hamza Halit Shkelzen) (34), Rom iz Orahovca, zaposlen u fabrici plastike "18. novembar", poslednji put je viđen 21. juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Kazić Sini{a (35), Srbin iz Orahovca, gluvonema osoba, nestao je 30. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovog brata, Sini{a je navedenog dana, oko 11,00 časova, krenuo u posetu sestri. Nakon toga je oti{ao da poseti prijatelja Grković Neboj{u koji živi u srpskom naselju iznad crkve. Odatle je, oko 14,00 časova krenuo kući. Od tada mu se gubi svaki trag. Rodbina je istog dana prijavila nestanak KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Grković Ljubi{a (44), Srbin iz Orahovca, zaposlen kao portir u fabrici plastičnih masa "18. novembar", mentalno retardirana osoba, nestao je 4. jula 1999. godine. Poslednji put je viđen oko 16,00 časova kako iz srpskog naselja ulazi u ulicu u albanskom delu grada gde se nalazi izvor.

 

Kako saznaje FHP, rođak koji je poslednji video Grkovića, pretpostavlja da je on krenuo da obiđe stanove svoje braće, koje su oni napustili 16. juna.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Krstić Snežana (30), Srpkinja iz Orahovca, gluvonema osoba, poslednji put je viđena 5. jula 1999. godine u gradu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Veličković Trifun (74), Srbin iz Orahovca, poslednji put je viđen 28. jula 1999. godine dok je čuvao koze u vinogradu.

 

Prema izjavi njegovog sina, Trifun je 28. jula u 17,30 časova izveo koze u vinograd, kod rezervoara u blizini muslimanskog groblja. Obično je tu ostajao do 19,30 časova i potom se vraćao kući. Usput bi obi{ao trojicu Srba koji su čuvali koze u vinogradima iznad Orahovca. Kada se Trifun nije vratio do 19,30 časova, njegov sin je o nestanku obavestio KFOR i sa njihovom patrolom u 23,30 časova, istog dana krenuo da ga traži. Sutradan, Trifunov brat, koji je oko 4,00 časa takođe krenuo da ga traži, prona{ao je njegovu papuču u blizini kuće Mulabazi Hasana (Mallabazi Hasan). Kada je Trifunov sin oti{ao kod Hasana da ga pita da li ne{to zna o Trifunovom nestanku, on je počeo da plače i da se zaklinje da ni{ta ne zna o tome. Trifunov kom{ija Milorad saop{tio je sinu da je 28. jula oko 18,00 časova video njegove koze kako same prolaze pored rezervoara. Do danas nema nikakvih informacija o sudbini Veličković Trifuna.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stojanović Stojan i njegova supruga Brankica, Srbi iz sela Nakarada, op{tina Kosovo Polje, nestali su 16. avgusta 1999. godine na putu ka Orahovcu, gde su, prema izjavi kom{ija, krenuli na sahranu rođaka.

Izvor: Ubijena dva deteta, {est osoba ranjeno, BLIC, 18. avgust 1999.

 

Mavrić Mlađan (36), Srbin iz sela Velika Hoča, op{tina Orahovac, nestao je 12. oktobra 1999. godine na putu ka selu Velika Hoča.

 

Prema izjavi njegovog brata, Mlađan je navedenog dana u 9,30 časova krenuo iz Velike Hoče u srpsko naselje da bi kupio neke stvari za svoj kafić. U Orahovcu je zavr{io sa kupovinom u 12,00 časova i krenuo kući u Veliku Hoču. Poslednji ga je video prijatelj Zoran kada je automobilom krenuo u pravcu Velike Hoče. Od tada mu se gubi svaki trag. Porodica je istog dana prijavila nestanak KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Murselji Mazlum (Murseli Mazllum) (49), Rom iz Orahovca, nestao je 16. oktobra 1999. godine na području Orahovca.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Lukić Radivoje (30), Srbin iz Orahovca, nestao je 27. decembra 1999. godine u srpskom naselju u Orahovcu.

 

Prema izjavi njegovog brata Radi{e, Radivoje je navedenog dana u 19,30 časova oti{ao u posetu prijatelju Mi{ku. Kod njega se zadržao do 21,00 čas kada je krenuo kući. Od tada mu se gubi svaki trag. Porodica je odmah prijavila slučaj KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ra{ić Milorad (42) Srbin iz Orahovca, srpsko naselje, ulica Dragoljuba Jankovića bb, zaposlen u preduzeću "Termovent", nestao je 25. februara 2000. godine.

 

Prema izjavi njegovog brata Blagoja, Milorad je 19. februara bio u poseti kod prijatelja Save, odakle je u 13,00 časova oti{ao u bilijar-klub, udaljen oko 100 metara od albanskog dela grada. Tu se zadržao veoma kratko jer je kroz prozor video svog prijatelja Albanca Zlonogu Bajrama, sa kojim je dugo godina radio u firmi “Termovent”. Iza{ao je iz bilijar-kluba i pozdravio se sa Bajramom. Kada ga je ovaj pozvao na kafu, zajedno su se uputili ka Bajramovoj kući. Miloradu se od tada gubi svaki trag. Porodica je sutradan prijavila njegov nestanak KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2. Otmice

 

Grković Svetislava (66), zaposlenog u fabrici plastičnih masa "18. novembar", i Vito{ević Marka (61), Srbe iz Orahovca, Svetosavska ulica, 16. juna 1999. godine oteli su pripadnici OVK. Njihova dalja sudbina je nepoznata.[23]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Hamza Jusuf (35), Rom, iz Orahovca, ulica Slobodana Penezića, gluvonema osoba, odveden je 18. juna 1999. godine iz svoje kuće.

 

Prema izjavi njegovog sina, 18. juna, oko 7,00 časova, u dvori{te njihove kuće u{la su dvojica pripadnika OVK u maskirnim uniformama, dok je jedan vojnik ostao kod kapije. Bili su naoružani i nosili su kape sa amblemom OVK. Jedan od njih, ne{to krupniji od ostalih, sa činom na ramenima, mucao je. Tražili su oružje. Pre nego {to je Jusuf uspeo da pronađe lekarsko uverenje da je gluvonem, pripadnici OVK su ga izveli iz kuće i kroz vinograde odveli u pravcu centra grada. Sin je odmah oti{ao da prijavi slučaj KFOR-u.

 

Tri dana nakon otmice, 21. juna, u njihovu kuću su do{la dvojica Egipćana iz Orahovca, izvesni Beni i Dia. Rekli su sinu da dođe u centar grada po svog oca. On im nije verovao i pla{io se da ide u centar, tako da nije ni oti{ao. Do danas nema nikakvih informacija o sudbini Hamza Jusufa.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jelić Marko (31), Srbin iz Orahovca, ekonomista, zaposlen u preduzeću "Termovent", Orahovac, otet je 20. juna 1999. godine. Marka su iz njegove kuće pripadnici OVK odveli na informativni razgovor, od kada mu se gubi svaki trag.

 

Prema izjavi Markovog brata, 20. juna 1999. godine, u njegov stan u Orahovcu u{la su trojica naoružanih mladića u civilu, starih oko 30 godina. Govorili su albanskim jezikom. U stanu su se nalazili Markovi roditelji, supruga i petoro maloletne dece. Mladići su se predstavili kao pripadnici OVK, rekli su da moraju povesti Marka u njihov {tab da obave s njim informativni razgovor i da će ga odmah vratiti kući. Oti{li su pe{ke do {taba. Marko se vi{e nije vratio kući.

 

Markova porodica je ostala u Orahovcu do kraja avgusta 1999. godine, kada su izbegli u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Majmarević Gradimir (54), zaposlen u sektoru održavanja u JKP "Komunalno" u Orahovcu, i Vito{ević Sini{a (38), zaposlen kao električar u "Elektrodistribuciji" u Orahovcu, Srbi, oteti su 22. juna 1999. godine iz vikendice u mestu Kraji{te kod Orahovca.

 

Prema izjavi Gradimirove supruge, Sini{a i on su 22. juna oko 12,00 časova krenuli automobilom marke reno 4, prizrenske registracije, crvene boje, da napoje stoku u vikendici u mestu Kraji{te. Rekli su da će se vratiti za 15 minuta. Kada se njih dvojica nisu vratila, Gradimirov sin je oti{ao u vikendicu da vidi gde su. U vikendici nije bilo nikoga, a vrata su bila razbijena. Kom{ija Zoran je Gradimirovoj supruzi rekao da je taj dan posmatrao dvogledom kako dvojica Albanaca izvode Gradimira i Sini{u iz vikendice i odvode ih u zgradu policijske stanice u Orahovcu. Jednog od dvojice Albanaca Zoran je prepoznao kao Jupu Vebija (Jupe Vehbiu). Njihov automobil je tog dana stajao parkiran ispred zgrade policijske stanice, a sutradan ga je neko premestio ispred vatrogasne stanice. Kom{ija Albanac D.G. takođe je video otmicu radeći u svom vinogradu u blizini Gradimirove vikendice. Odmah je otrčao do grupe srpskih pastira koji su čuvali stoku u vinogradima, iznad srpskog naselja i obavestio ih o otmici. Supruga je sutradan Gradimirov nestanak prijavila KFOR-u.

 

Nakon četiri dana, njihov porodični prijatelj Albanac I.Č, je obavestio Gradimirovu suprugu da se Gradimir i Sini{a nalaze na listi ratnih zločinaca koju je sastavila OVK i da će im oni suditi. Nakon otmice, suprugu je narednih mesec dana, svako veče oko 20,00 časova zvao nepoznati mu{karac koji nije dobro govorio srpski jezik i raspitivao se za imena nekih srpskih policajaca. Dva meseca nakon otmice, suprugu je ponovo pozvao neki nepoznati mu{karac i pretio joj da će ubiti i nju i decu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jeftić Milica (80), Srpkinja iz Orahovca, poslednji put je viđena 5. jula 1999. godine kada je iz srpskog naselja krenula ka centru grada da obiđe svoju kuću, koja se nalazi u blizini hotelu "Orvin" u centru grada.

 

Njeni poznanici su čuli da su Milicu na putu zaustavili pripadnici OVK i nekud odveli.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Skeljzen (Shkelzen) (prezime nepoznato), Roma iz Orahovca, li{ili su slobode pripadnici OVK pre 5. jula 1999. godine. Njegova dalja sudbina je nepoznata.[24]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dedić Boban (37), Srbin iz Orahovca, zaposlen kao knjigovođa u Poljoprivrednom kombinatu "Žitopromet" u Orahovcu, otet je 17. jula 1999. godine oko 13,00 časova u Orahovcu. Kada je njegov otac Predrag oti{ao u {tab OVK da potraži sina, pripadnici OVK su ga li{ili slobode. Jedan pripadnik KFOR-a je istog dana oslobodio Predraga, dok se Bobanu od tada gubi svaki trag.

 

Prema navodima njegove majke, Boban i ona su 17. juna automobilom krenuli u stan da uzmu neke stvari. Na putu do stana, kola su im se pokvarila. Jedan pripadnik OVK im je pri{ao i {apatom ih upozorio da se sklone odatle. Boban je potom sa majkom u{ao u jednu napu{tenu srpsku kuću. Prema rečima Bobanove majke, za njima je u kuću u{la grupa pripadnika OVK, koji su sproveli Bobana u njihova kola i odvezli nekud. Majci su rekli da će ga vratiti za 15 minuta. Bobanov otac, Predrag u međuvremenu je saznao od albanskih prijatelja da mu je sin odveden u zatvor OVK u zgradi biv{eg vatrogasnog doma i oti{ao je da poku{a da ga oslobodi. Čim je u{ao u zgradu, pripadnici OVK su i njega zatvorili. Videv{i da ih nema, Bobanova majka je prijavila slučaj KFOR-u, i izvesni vojnik Stefan, pripadnik nemačke tenkovske jedinice KFOR-a, oti{ao je u sedi{te OVK i zahtevao da oslobode Bobana i Predraga. Oni su mu odgovorili da se ta lica ne nalaze kod njih. Nemački vojnik je počeo glasno da doziva Predraga po imenu. Kada je Predrag to čuo, otrgao se od vojnika OVK i istrčao u hodnik. Stefan ga je video, uzeo ga za ruku i poveo napolje. Na izlazu iz zgrade, kod prijavnice, sustigla su ih dvojica vojnika OVK, silom su odvojili Predraga od vojnika Stefana i poveli ga putem ka benzinskoj pumpi "Jugopetrol". Nemački vojnik Stefan je seo u tenk, sustigao ih, uvukao Predraga u tenk i odveo ga u srpsko naselje. Posle tog incidenta, pripadnici OVK nisu vi{e dozvoljavali nemačkom vojniku Stefanu da uđe u njihove prostorije. Dalja sudbina Dedić Bobana nije poznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Zenuni Iljber (Ylber) (23), Rom iz Novog sela (Novosellë), op{tina Djakovica poslednji put je vi|en 18. jula 1999. godine, kada je krenuo u Orahovac po suprugu, koja je bila u poseti kod roditelja. Porodica je saznala da je Iljber stigao u Orahovac i da su ga kod hotela zaustavila 4 Albanca, koji su ga uveli  u neko vozilo i odveli u nepoznatom pravcu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Pelević Ratko (64), Srbin iz Orahovca, prema navodima Crkveno-narodnog odbora iz Orahovca odveden je iz svoje kuće tokom leta 1999. godine.

Izbor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Matić Slobodana, Srbina iz Orahovca, otela je grupa nepoznatih Albanaca u Orahovcu pre 30. oktobra 1999. godine.

Izvor: Kosovo Serbs and Gypsies feel trapped in Orahovac ŠKosovski Srbi i Romi zatvoreni u Orahovcuą, KOSOVO DAILT NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 31. oktobar 1999.

 

2.1. Ubijeni

 

Pelević Peka (64), Srbina iz Orahovca, Svetosavska ulica, 16. juna 1999. godine, oteli su i nakon toga usmrtili batinanjem pripadnici OVK. [25]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Grković Pantu (66), Srbina iz Orahovca, Svetosavska ulica br. 34, penzionera, odveli su pripadnici OVK iz ku}e 17. juna 1999. godine. Njegovo telo pronađeno je 22. juna 1999. godine u mestu Brnjača kod fabrike "Termovent", u {umi prema selu Potočane (Potoçan), op{tina Orahovac.

 

Prema svedočenju njegove supruge Milice, 17. juna uveče Panta i ona su oti{li u kuću kom{inice Filipović Miroslave da zajedno sa Milenković Milevom i Vito{ević Anđom sačekaju pratnju KFOR-a da ih prebaci u srpsko naselje. U 21,30 časova u ku}u Filipovi} Miroslave do{la su {estorica pripadnika OVK, među kojima su oni prepoznali svoje kom{ije iz Svetosavske ulice, Fahredin Hundozija, zvanog Fadu{ (Fadush), starog 18 godina, i Bugari Ramadana, sina Bugari Selije (Sellie Bugari), starog 24 godine i izvesnog "Kovača", Albanca katolika. Ostali pripadnici OVK su takođe bili veoma mladi i govorili su srpskim jezikom. Tražili su od prisutnih da im predaju oružje i novac. Po{to su Pantini sinovi iz prvog braka bili pripadnici srpske policije, vojnici OVK su verovali da on sigurno ima dosta oružja. Po zavr{enom pretresu kuće i ba{te, pripadnici OVK poveli su Pantu sa sobom. Uveli su ga u svoj automobil marke zastava i odvezli u pravcu "Jugopetrol" benzinske pumpe.

 

Po{to KFOR nije do{ao po njih, Milica se vratila kući i otkrila da je njihova kuća tokom noći opljačkana. Milica je sutradan ujutru oti{la u KFOR i prijavila otmicu supruga. Sledećih nekoliko dana u njenu kuću su svakodnevno dolazili pripadnici OVK i ispitivali je da li zna gde se nalazi oružje i gde su sinovi njenog supruga.

 

Neki me{tani Albanci prona{li su 22. juna 1999. godine, u mestu Brnjača kod fabrike “Termovent”, u {umi prema selu Potočane, četiri tela i to prijavili KFOR-u. KFOR je pozvao predsednika op{tine Orahovac, Anđelka Kola{inca, da vidi tela i pozove porodice da identifikuju tela. Tada je Milica prepoznala telo svog supruga Pante. Prema njenom svedočenju, na telima su bili vidljivi tragovi nasilja. Jednom telu je nedostajala glava, tako da nije mogla da se izvr{i identifikacija. Druga dva tela su me{tani prepoznali kao dvojicu izbeglica iz Hrvatske, ali članovi njihovih porodica nisu bili u Orahovcu da sa sigurno{ću ovo potvrde. Jedan od njih bio je vezan žicom između dva drveta, tako da KFOR nije mogao da ga odveže, već su morali buldožerom da isčupaju drvo, da bi odvojili telo. Za telo koje nije imalo glavu veruje se da je Bulić Budimir, nestao u noći između 18/19. juna 1999. godine u Orahovcu. Kom{ije nisu dozvolile njegovoj majci da pogleda telo, tako da se nije mogla sa sigurno{ću izvr{iti identifikacija.

 

Milica je uz pomoć UNHCR-a napustila Orahovac 8. septembra 1999. godine, kada je izbegla u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Velimirović Mihajlo (55), Srbin, izbeglica iz Hrvatske, otet je 18. juna 1999. godine, nakon povratka iz srpskog naselja u koje je odveo svoju majku. Prema dnevnom listu Večernje novosti, Mihajlo je ubijen, a njegovo telo kasnije pronađeno u Orahovcu.

Izvor: FHP, izjava svedoka; U dvostrukom paklu, VEČERNJE NOVOSTI, 23. mart 2000.

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

C.M. (70), Srbina, penzionera iz Orahovca pripadnici OVK odveli su 17. juna 1999. godine iz njegovog stana. Nakon nekoliko sati ispitivanja oslobodili su ga i dali mu njihovu dozvolu da se slobodno kreće po gradu.

 

Prema svedočenju C.M, 17. juna 1999. godine, oko 8,00 časova, u njegov stan u kome je boravio sa suprugom u{la su četvorica uniformisanih i naoružanih pripadnika OVK. C.M. je među njima prepoznao Verhana Cenu, zvanog Kovač, koji je bio najstariji, dok su ostala trojica bila mladići od oko 20-25 godina starosti. Pripadnici OVK pretresli su stan, oduzeli 2 000 dinara koje su prona{li u stanu i tražili da im preda oružje. C.M. im je predao lovačku pu{ku, dva pi{tolja i dvogled. Svedok sledećim rečima opisuje {ta mu se dogodilo tog dana:

 

"Kovač me je dva puta udario palicom po glavi i telu, pa sam zahtevao da me odvedu do njihovog komandanta. Odveli su me prvo do vatrogasnog doma, gde sam bio zadržan pod stražom oko sat vremena. Potom su me odveli u zgradu nekada{nje policije, gde me je ispitivao Ismet Tara, komandant 124. brigade OVK, koji je tokom dvočasovnog ispitivanja bio korektan. Razgovoru su prisustvovala jo{ trojica pripadnika OVK, jedan u uniformi i dvojica u civilu. Nakon toga neko je telefonom javio Tari da hitno mora da ode u Prizren. On je oti{ao, a ja sam nastavio da dajem izjavu jednom drugom komandantu OVK. Dok sam davao izjavu, u kancelariju su uveli [orić Cvetka iz Orahovca. Tada sam uvideo da sva u vatrogasnom domu zarobljena lica bivaju ili dalje sprovedena u policijsku stanicu, gde ih pripadnici OVK ispituju i nakon toga pu{taju, ili ih odvode u logor na Brestovačkim padinama. Zajedno sa Cvetkom [orićem napustio sam zgradu milicije, a komandant Tara, koji me je ispitivao, izdao mi je dozvolu da mogu slobodno da se krećem po Orahovcu."

 

C.M. je nekoliko dana nakon otmice napustio Orahovac i sa suprugom izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Isaku Adrian (19), Rom iz Orahovca, otet je 27. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove poznanice, Adriana su pripadnici OVK oteli na putu između \akovice i Orahovca. Adrian je navodno pu{ten tokom septembra 1999. godine, nakon čega je sa roditeljima izbegao u Srbiju, ali nema nezavisne potvrde za ovu informaciju.

Izvor: Roma in the Kosovo conflict [Romi na Kosovu u vreme sukobaą, ERRC ŠEvropski centar za prava Romaą, novembar 1999.

 

T.L. (22), Rom iz Prizrena, odveden je 5. jula 1999. godine iz sela Velika Kru{a i zadržan vi{e sati u zatvoru OVK.

 

Prema svedočenju T.L. koje se navodi u izve{taju Evropskog centra za prava Roma, 5. jula u 16,30 časova, ispred kapije dvori{ta njegovog oca u selu Velika Kru{a (Krushe e Madhe), op{tina Orahovac, zaustavio se crveni traktor u kome su sedela dvojica mu{karaca i jedna žena. Oni su se T.L. predstavili kao pripadnici OVK i rekli mu da pođe sa njima u {tab da da izjavu koliko je Roma poginulo za vreme rata. Kada je on odbio da pođe, jedan od njih izvadio je nož i prisilio ga da uđe u traktor. Tada su se oko njih sakupili rođaci i prijatelji T.L. Albanci su rekli da ne nameravaju da ga batinaju i da njegovi rođaci mogu da pođu sa njima, pa su u traktor u{li njegov otac i jedna rođaka. Traktorom su se odvezli do privatne kuće na kojoj je bila istaknuta albanska zastava. U sobi u koju su sprovedeni, sedela su dvojica mu{karaca, jedan u uniformi OVK, a drugi u civilu, koji je kucao na ma{ini. Uniformisani pripadnik OVK ispitivao je T.L. gde je bio za vreme rata i da li je učestvovao u borbama. Rekli su da imaju svedoka koji je potvrdio da je T.L. bio pripadnik paravojne jedinice Željka Ražnjatovića Arkana. Potom ga je isti vojnik uveo u susednu prostoriju, u kojoj je bio jedan Rom iz Orahovca, [keljzen (Shkelzen) (prezime nepoznato). Imao je modrice po telu i krvario je. [keljzen je u prisustvu T.L. jo{ jednom pripadnicima OVK rekao da je T.L. bio pripadnik paramilitarne jedinice, a vojnici OVK su T.L. pokazali svesku u kojoj je [keljzen to i zapisao. Tražili su od T.L. da im kaže gde se nalaze masovne grobnice. Pripadnici OVK su potom počeli da batinaju i muče oba Roma. Posle nekog vremena T.L. su naterali da obuče uniformu Jugoslovenske Vojske. Nakon četiri sata batinanja, vojnici OVK su izveli T.L. iz kuće i sproveli ga do traktora, u kome su sedeli njegov otac i rođaka. Odvezli su ih do obližnjeg brda gde su ih ostavili i zapretili da će ih ubiti ukoliko nekome kažu {ta im se dogodilo. T.L. nikada nije saznao {ta se dogodilo sa [keljzenom, koji je bio zatvoren sa njim.

Izvor: Roma From Kosovo Testify ŠSvedo~enje kosovskih Romaą, ERRC ŠEvropski centar za prava Romaą, 2. avgust 1999.

 

Rustemi Fadilj (Rustemi Fadil), Roma iz Orahovca, prema navodima Crkveno-narodnog odbora, tokom leta 1999. godine pripadnici OVK su u vi{e navrata odvodili u svoj {tab gde su ga ispitivali, batinali i nakon izvesnog vremena pu{tali.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

2.2.2. Pobegli

 

P.S. (73) Srbin iz sela Mala Kru{a (Krushe e Vogël), op{tina Orahovac, otet je 13. juna 1999. godine, S.P. (77), Srbin iz Orahovca, penzioner, otet je 15. juna 1999. godine i K.N. (60), Srbin iz Orahovca, ulica Milorada Popovića br. 13/5, po{tanski službenik, otet je 16. juna 1999. godine. S.P. i K.N. su na dan otmice odvedeni u zatvor OVK u nekada{njoj policijskoj stanici u Orahovcu, dok je P.S. u isti zatvor doveden 17. juna 1999. godine. Dana 22. juna 1999. godine, uz pomoć S.P-ovog poznanika Albanca, pripadnika OVK, P.S, S.P. i K.N. uspeli su da pobegnu.

 

Prema izjavi P.S-ove unuke, on je ujutru 13. juna iza{ao iz kuće da izvede krave na pa{u, kada je u njegovo dvori{te u{la veća grupa uniformisanih i naoružanih pripadnika OVK. Provalili su ulazna vrata i uvukli P.S. u ku}u. Pitali su ga, na albanskom jeziku, gde su ostali Srbi iz sela i gde je sakriveno njihovo oružje. Kada im je on odgovorio da ne zna, jedan pripadnik OVK ga je udario motkom u glavu od čega je on izgubio svest. Stavili su ga potom na traktor i odvezli u selo Celina (Celinë), op{tina Orahovac, gde je on u {upi jedne privatne kuće u kojoj, su takođe bili sme{teni pripadnici OVK, proveo dva dana. Tu su ga batinali, ispitivali i nisu mu davali hranu i vodu. Dana 15. juna, u tu kuću je u{ao Albanac, novinar iz Prizrena, zgrabio P.S. za gu{u i počeo da ga davi, ponavljajući pri tom: "Je l' znate vi Srbi {ta ste nam uradili?!" Potom je rekao stražarima da ga odmah ubiju. Kasnije istog dana, pripadnici OVK su odvezli P.S. u selo Nogavac (Nagafc), op{tina Orahovac, i zatvorili u privatnu kuću, u kojoj je ostao do 17. juna. Među pripadnicima OVK koji su se nalazili u toj kući, P.S. je prepoznao trojicu svojih kom{ija iz Male Kru{e, ne starijih od 20. godina, od kojih se jedan zove Murat, dok se drugoj dvojici nije mogao setiti imena. Ovi mladići ga nisu mnogo zlostavljali i davali su mu hranu i vodu.

 

Ujutru, 17. juna, pripadnici OVK su prebacili P.S. u zatvor OVK u nekada{njoj policijskoj stanici u Orahovcu. Tu su ga pripadnici OVK sproveli u ćeliju, naredili mu da skine svu odeću i počeli da ga tuku. U nekom trenutku, u njegovu ćeliju su dovedena dvojica zarobljenih Srba, S.P. i K.N. P.S. je ispričao unuci da su ga pripadnici OVK svakodnevno batinali kanapima, a kada bi izgubio svest, polivali su ga vodom i nastavljali da ga batinaju. U ćeliji se nalazila samo jedna drvena klupa. P.S. je spavao na toj klupi, dok su S.P. i K.N. spavali na betonskom podu.

 

Prema svedočenju sina S.P. datom FHP, desetak pripadnika OVK u maskirnim uniformama, naoružanih automatskim pu{kama, u{li su u njihovu kuću 15. juna 1999. godine. Vojnici su od S.P-a tražili da im preda oružje - lovačku pu{ku, pi{tolj i pu{ku M-48. Svedok je među vojnicima OVK prepoznao Zumbera Miftaria (Zymber Myftari), Albanca, poljoprivrednika iz Orahovca. Miftari je bio u uniformi policije OVK, imao je crnu ko{ulju i crnu kapu sa oznakom OVK. Iako pri pretresu nisu na{li nikakvo oružje, pripadnici OVK priveli su S.P-a u policijsku stanicu. S.P-ov sin je sutradan istim vojnicima OVK, koji su dan ranije priveli njegovog oca, predao traženo oružje. Na potvrdi koju je S.P-ov sin dobio stajao je potpis Haljilj Čardakuja (Halil Ҫardakuja).

 

Prema izjavi }erke K.N, u njegov stan je 16. juna u{la veća grupa uniformisanih i naoružanih ljudi. Počeli su da ga tuku kundacima po glavi, leđima i nogama. Pretresli su kuću, a K.N. u pidžami i gumenim opancima izveli iz stana i poveli sa sobom.

 

Dana 22. juna, oko 21,00 čas, njih trojica videla su vojnika KFOR-a kako prolazi hodnikom, dok je ne{to kasnije u prostoriju u kojoj su bili zatvoreni u{ao S.P-ov poznanik, pripadnik OVK, i rekao im da sada mogu da pobegnu. Otključao im je vrata i objasnio im u kojim ulicama u Orahovcu nema patrola OVK. Oni su iza{li iz zgrade, nisu nai{li na pripadnike OVK, i počeli su da beže. P.S. nije mogao da hoda, pa su ga K.N. i S.P. nosili kroz grad. Oko 23,00 časa u{li su u jednu napu{tenu vikendicu u gornjem delu grada. Tu su prenoćili i sutradan ujutru oko 5,00 časova su P.S-a, koji se veoma lo{e osećao i često gubio svest, doveli u stan njegove ćerke i zeta u Orahovcu.

 

P.S. je 10. septembra 1999. godine sa unukom napustio Orahovac i izbegao u Srbiju. K.N. i S.P. su neposredno nakon bekstva takođe napustili Orahovac i izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

M.T. (70), Grković Svetislav (66), zaposlen u fabrici plastičnih masa "18. novembar", Vito{ević Marko (61) i Pelević Peko (64), Srbi iz Orahovca, Svetosavska ulica, oteti su 16. juna 1999. godine. Pripadnici OVK su ih odveli u svoj {tab u zgradi vatrogasnog doma. U toj zgradi batinama su usmrtili Peka. Nakon ispitivanja su preostalu trojicu i Pekovo telo povezli kombijem u pravcu sela Brestovac, gde su se zaustavili da bi uklonili telo. M.T. je iskoristio pogodan trenutak i uspeo da pobegne, dok se Marku i Svetislavu gubi svaki trag.

 

Prema svedočenju M.T, 16. juna 1999. godine u 12,30 časova u njegovu kuću u{la su petorica mladića, starih između 20 i 25 godina, u civilnim odelima i kapama sa oznakom OVK. Ne zna njihova imena, ali mu je poznato da su iz Orahovca i da se bave golubarstvom. Pripadnici OVK su naredili M.T. da im preda oružje. Kada im je predao pu{ku, pretresli su njegovu kuću da bi se uverili da nema jo{ nekog oružja. Zatim su svi zajedno oti{li kod njegovih kom{ija Marka i Svete, koji su im takođe predali oružje. Pripadnici OVK su im zatim rekli da sva trojica pođu sa njima u {tab da bi im tamo izdali potvrdu da su predali oružje. Do {taba OVK, koji se nalazio u zgradi vatrogasnog doma u Orahovcu, prevezao ih je, oko 13,00 časova, fotograf Balja (Bala), Rom, svojim automobilom marke zastava 125, belim, koji se u tom trenutku nalazio ispred kuće Grkovića. Pripadnici OVK su njih trojicu sproveli na treći sprat zgrade. Svetu su odveli u kancelariju komandanta OVK Ismeta Tare, dok su Marko i M.T. odvedeni u toalet. M.T. je o daljem toku događaja ispričao slede}e:

 

"U toaletu je bilo oko desetak mlađih pripadnika OVK koji su počeli da nas tuku keramičkim pločicama po glavi i telu. Od zadobijenih udaraca Marko je izgubio svest i pao u izmet neoči{ćenog WC-a čučavca. Nakon izvesnog vremena prestali su da nas tuku. U prostoriju je u{la jedna visoka žena koju sam poznavao, preziva se Siljka (Silka), u Orahovcu poznata po nadimku "Ljilja" ("Lila"), udata za Adžiju [arkovića. Njoj su tokom 1998. godine ubili nekog člana uže porodice. U rukama je imala drvenu palicu kojom je počela da me tuče. Rukama sam zaklonio glavu, pa mi je udarcima polomila zglob na levoj ruci. Kada sam joj, na albanskom jeziku rekao da je radila zajedno sa mojom snajom Vesnom u samoposluzi i da je moja supruga pomogla oko penzionisanja njene majke, prestala je da me udara, bacila palicu i pobegla iz prostorije. Pripadnici OVK, koji su ovo posmatrali, nastavili su potom da me tuku. Nisam mogao nikog od njih da prepoznam, jer mi je glava bila spu{tena, dok sam rukama poku{avao da za{titim glavu. Kada sam nakon nekoliko udaraca pao na pod, prestali su da me udaraju, iza{li su i zaključali vrata za sobom. Uspeo sam nekako da ustanem i pokupim sve te pločice kako me ne bi ponovo njima tukli. Poređao sam ih i prekrio izmetom. Marko je jo{ uvek ležao bez svesti. Tada sam na ulazu u malo kupatilo sa visećim tu{em primetio pretučenog nepoznatog čoveka. Kada sam mu pri{ao, rekao mi je da se zove Peko Pelević i zamolio me da mu donesem vode. Doneo sam mu ča{u vode sa lavaboa koju je jedva ispio. U tom trenutku na vratima se pojavio Zijadin Bugari, koji je radio kao portir u ambulanti. Po{to je on bio moj dobar prijatelj, zamolio sam ga da mi pomogne, ali je on samo zalupio vrata.

 

Kasnije je u prostoriju u{ao mladić u civilnom odelu sa crvenom beretkom na kojoj je bila oznaka OVK. Uperio je automatsku pu{ku u mene i rekao da će me ubiti ukoliko mu ne dam novac. Dao sam mu novčanik iz koga je uzeo 1 500 dinara. Naredio mi je da podignem sa poda Marka kome se polako vraćala svest. Stavio sam ga da sedne pored mene. Pripadnik OVK je pitao Marka gde mu je sin zvani Beli, koji je bio zaposlen kao po{tar. Po{to Marko nije čuo njegovo pitanje, objasnio sam mu da Marko ima o{tećen sluh, na {ta mi je ovaj opsovao majku srpsku i zapretio da će me ubiti. Kada je ponovio pitanje, Marko mu je odgovorio da se njegov sin, od 1998. godine, nalazi u Australiji. Tražio je novac i od Marka, ali on nije imao ni{ta kod sebe. Nakon toga je ovaj pripadnik OVK oti{ao.

 

Posle nekog vremena u prostoriju je u{ao moj poznanik R. iz Orahovca, koji se iznenadio kada me je video. Rekao sam mu da nisam ni{ta lo{e uradio i da su me tu doveli bez ikakvog razloga. R. mi je rekao da udaram nogama o pod i da vičem kao da me neko tuče. Nakon pet minuta u prostoriju je u{ao jo{ jedan čovek u civilu, kome je R. rekao da ne treba da dolazi jer on može sam da nastavi da me batina. Ispričao mi je da su mu nedavno ubijena dva brata i da traži njihove ubice. Objasnio mi je da ne može da me oslobodi, jer u {tabu ima mnogo vojnika, pa bi rizikovao svoj život ako bi to poku{ao. Nakon toga je oti{ao.

 

Pri{ao sam Peku da vidim kako se oseća, ali on vi{e nije davao znake života. Oko 23,00 časa do{la su dvojica pripadnika OVK i donela ćebe u koje su umotali Pekovo telo. Istovremeno, pripadnici OVK izveli su Marka i mene iz prostorije, a Svetu iz kancelarije Ismeta Tare i svu trojicu sproveli u kombi koji je bio parkiran ispred zgrade. Pored nas su stavili i Pekovo telo. Sveta nam je u kombiju ispričao da je i njega tukla Siljka, a da mu je Ismet Tara rekao da će streljati Marka zbog njegovog sina koji je navodno ubio neke Albance, a da će njemu i meni po{tedeti život.

 

U kombi je sa nama u{ao F.H, pripadnik OVK koga sam poznavao, i počeo da nam vezuje ruke. Zamolio sam ga da mi ih ne vezuje jer mi je polomljen zglob i ponudio mu 200 nemačkih maraka. Uzeo je novac i rekao da stavim ruke na leđa kao da su vezane. Krenuli smo kombijem prema selu Brestovac, putem koji vodi ka Velikoj Kru{i. U kombiju su, pored F.H.-a, bili jo{ Hisen Cena (Hysen Cena) i trojica mladića naoružanih automatskim pu{kama. Kada smo sa glavnog puta skrenuli ka Brestovcu, Hisen Cena nas je pitao da li želimo da nas ubiju ovde, na mestu gde su Vojska Jugoslavije i policija ubijali Albance, ili na drugom mestu. Odgovorio sam da mi nismo zaslužili da budemo ubijeni i da osuđujemo to {to se dogodilo, na {ta nam je Cena samo opsovao srpsku majku. Kombi se zaustavio kod vinograda ispod Brestovačkih padina. Bio je mrak i padala je ki{a. Dok su F.H. i Cena izvlačili Pekovo telo, iskoristio sam trenutak njihove nepažnje, iskočio iz kombija i počeo da bežim. Kada su počeli da pucaju za mnom, legao sam na zemlju i nastavio da puzim. Sakrio sam se u {umi i nakon petnaestak minuta čuo sam četiri pojedinačna hica koja nisu bila usmerena u mom pravcu. Posle toga sam čuo Cenu kako me poziva da se predam. Nije pro{lo mnogo vremena kada je kombi po~eo da se udaljava. Narednih sat vremena ostao sam u {umi, jer sam se pla{io da će me tražiti. Zatim sam krenuo putem kroz {umu u pravcu Prizrena prema Maloj Hoči."

 

Supruga Grković Svetislava svedoči da su 16. juna u 12,30 časova u njihovu kuću do{la petorica pripadnika OVK, od kojih je ona prepoznala dvojicu Albanaca iz Orahovca, Uk{inia (Ukshin) i Afrima, fotografovog sina. Tražili su njenog supruga Svetislava od koga su zahtevali da im preda oružje. Svetislav im je predao oružje i tražio da mu izdaju potvrdu o predaji, da ima da pokaže ukoliko dođe neka druga grupa pripadnika OVK sa istim zahtevom. Uk{in mu je odgovorio da će potvrdu dobiti ako pođe sa njima. Pripadnici OVK su tada oti{li sa Svetislavom. Ona je videla da su sa njim odvedene i njihove kom{ije iz Svetosavske ulice, M.T, Pelević Peko i Vito{ević Marko. Od te večeri njima se gubi svaki trag. Uk{ini je sutradan do{ao kod nje i rekao da joj je suprug poručio da preda pi{tolj i ključeve od automobila. Grkovi}eva supruga je 31. avgusta podnela krivičnu prijavu Okružnom javnom tužila{tvu u Prizrenu protiv Uk{ini Mahmuta, Balja Afrima i trojice neidentifikovanih pripadnika OVK, za krivično delo nezakonitog li{avanja slobode, navodeći da postoji osnovana sumnja da su izvr{ili i krivično delo ubistva.

 

Prema izjavi sina Vito{ević Marka, koji se 15. juna sa majkom preselio u srpsko naselje, sa ocem koji je ostao u njihovom stanu poslednji put je razgovarao 16. juna oko 12,00 časova. Tog dana pripadnici KFOR-a su u srpsko naselje prebacili dve Srpkinje iz njihove ulice. One su im ispričale da su četvorica Albanaca, među kojima je bio Uk{ini Mahmut iz Orahovca, tog dana, oko 12,00 časova, počeli da pretresaju srpske stanove u njihovoj ulici.

 

M.T, nakon {to je pobegao, sklonio se u Bogosloviju, odakle je 29. oktobra 1999. godine izbegao u Srbiju. Grkovi}eva supruga je napustila Orahovac početkom novembra 1999. godine i takođe izbegla u Srbiju. Telo Peka Pelevića nikada nije pronađeno, a o daljoj sudbini Grković Svetislava i Vito{ević Marka do danas nema nikakvih podataka.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.2.3. Oslobo|eni

 

[trbac Marica (70), Srpkinja, izbeglica iz Hrvatske, zatvorena je 15. juna 1999. godine u kolektivnom izbegličkom centru u Orahovcu koji su zauzeli pripadnici OVK. U kolektivnom centru ostale su zatvorene jo{ dve žene i jedan mu{karac, Srbi izbegli iz Hrvatske. Pripadnici KFOR-a su ih oslobodili 20. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njene prijateljice, Marica je sa suprugom živela u kolektivnom centru u blizini fabrike "Orvin". Njen suprug je nekoliko dana pre incidenta napustio kolektivni centar i preselio se u srpsko naselje, dok je Marica odbila da pođe sa njim. Pripadnici OVK su 15. juna u{li u kolektivni centar i zatvorili Maricu, dve žene i jednog mu{karca. Nakon pet dana, 20. juna, pripadnici KFOR-a su ih oslobodili i prebacili Maricu i druge dve žene u srpsko naselje, odakle je ona sa suprugom preko Crvenog krsta napustila Kosovo i izbegla u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dedi} Predraga, Srbina iz Orahovca, 17. juna 1999. godine li{ili su slobode pripadnici OVK kada je oti{ao u {tab OVK da potraži sina koji je prethodno otet. Predraga je istog dana oslobodio pripadnik KFOR-a.[26]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

PEĆ

 

1. Nestanci

 

Korać Mirka (65), Srpkinja iz sela Zahać (Zahaq), op{tina Istok, prema navodima Crkveno-narodnog odbora, poslednji put je viđena 12. juna 1999. godine u Peći.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Ilić Luka i Desanka (54), Srbi, nestali su 12. juna 1999. godine u Peći.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Vuković Milan (17), Crnogorac iz sela Dubovik, op{tina Dečani, nestao je 13. juna 1999. godine, na putu između Peći i sela Dubovik.

 

Prema svedočenju poznanika, Milanova porodica se za vreme NATO intervencije 24. marta preselila iz Dubovika u Peć, jer su smatrali da je tamo sigurnije. Kada je NATO intervencija okončana, Milan je pe{ice krenuo do Dubovika da obiđe kuću, da vidi da li je sve u redu i da li sada mogu da se vrate. Od tada se Milanu gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Vulević Branislav (62), Srbin iz sela Glavičica (Kokaj), op{tina Peć nestao je 13. juna 1999. godine.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Vukčević Spaso (72), Crnogorac iz sela Korenica (Korenicë), op{tina \akovica, `iveo u Peći, ulica B. Vukmirovića br. 210, nestao je posle 14. juna 1999. godine, u Peći.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

]irkovi} Vasiljka (79), Srpkinja, iz sela Belo Polje (Bellopojë), op{tina Pe}, poslednji put je vi|ena 15. juna 1999. godine u selu Glavi~ica, op{tina Pe}.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Zogović Radenko (46), Crnogorac iz sela Crni Vrh (Cerovërhë), op{tina Peć, zaposlen u Kombinatu kože i obuće, pripadnik rezervnog sastava Vojske Jugoslavije nestao je između 15. i 16. juna 1999. godine.

 

Radenkova sestra Slavica rekla je FHP-u da je njegova porodica napustila Peć 12. juna, a da je on ostao u vojsci, gde je demobilisan 13. juna. Vojska Jugoslavije obavestila je porodicu da je on, 13. juna, napustio zgradu, odnosno privatnu kuću u kojoj je bio sme{ten njihov {tab i da je odatle oti{ao kući.

 

Kom{ije Albanci su ispričale sestri da su ga vi{e puta videli 15. ili 16. juna, od kada mu se gubi svaki trag. Krajem juna njihova kuća je spaljena.

Izvor: FHP, izjava svedoka 

 

Novović Cvetko (75) i Stanka (65), Srbi iz sela Nabr|e (Nabrxhanë), op{tina Peć nestali su 16. juna 1999. godine, na području op{tine Peć.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Jačić Du{an (24), Srbin iz Peći, vojno lice, poslednji put je viđen 17. juna 1999. godine.

 

Prema svedočenju njegove prijateljice, Du{an, iako je bio pripadnik jugoslovenske vojske, nije napustio Peć sa ostalim pripadnicima srpskih snaga. Nije vi{e nosio uniformu, ali je ispričao svedoku da je sa nekoliko kolega iz vojske organizovao tajnu policiju za za{titu nealbanskog stanovni{tva u Peći.

 

Dan pre njegovog nestanka, 16. juna, Du{an je bio u poseti kod pomenute prijateljice. Po{to se duže zadržao, odlučio je da prespava kod nje.

 

Sutradan ujutru, 17. juna, Du{an je sa njenim roditeljima po{ao pe{ke ka svom stanu. Rastali su se u centru grada. Nekoliko sati kasnije, Du{anovoj prijateljici javili su se Du{anovi roditelji i rekli da se on nije vratio kući. Du{anu se od tada gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Novovi} Goran (34), Srbin, posledni put je vi|en 17. juna u selu Mala Jablanica (Jabllanicë e Vogël), op{tina Pe}.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Kuč Petar (45), Crnogorac iz sela Brestovik, op{tina Peć, poslednji put je viđen na putu između Peći i Rožaja, Crna Gora, 18. juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Grujić Bogomir (63) i njegov rođak Radosav (42), Srbi iz sela Donji Petrić (Petriq i Ulët), op{tina Klina, poslednji put su viđeni 18. juna 1999. godine dok su Bogomirovim automobilom pećke registracije prolazili pored zgrade stare bolnice u Peći.

Izvor: Veb sajt detektivske agencije "Ozna"

 

Mikulić Rade (68), Crnogorac iz Peći, naselje Brežanik (Brezhanik), ulica \urđa Jovićevića br. 12, električar, bio zaposlen u firmi "Elektro-Kosovo", nestao je između 18. i 19. juna 1999. godine.

 

Njegova porodica je 15. juna napustila Peć i izbegla u Crnu Goru. Rade je ostao sam u kući. Radetova snaja ispričala je FHP-u da je od kom{ija Albanaca iz Peći saznala da su ga oni, prvih nekoliko dana nakon {to je njegova porodica napustila grad, viđali kada je odlazio u kupovinu.

 

Porodica je Radeta pozvala telefonom, ali su se javili nepoznati ljudi koji su govorili albanskim jezikom i nisu hteli da im odgovore kada i kako su se uselili u njegovu kuću, niti da li ne{to znaju o tome {ta se sa njim dogodilo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Folić Veljko (50), Crnogorac iz \akovice, zaposlen kao vozač u firmi "Lasta" i Jevrić Milo{ (59), Crnogorac iz Peći, ulica 1. maja br. 26, vlasnik automehaničarske radnje "Opel" u istoj ulici, nestali su 19. juna 1999. godine u Peći.

 

Veljko je 18. juna uveče do{ao u Pećku patrijar{iju, odakle je nameravao da ide za \akovicu po suprugu. U Patrijar{iji je sreo zeta Milorada i njegovog kuma Jevrić Milo{a. Sa njima se konsultovao kako najbolje da stigne do \akovice i izvede suprugu iz grada. Svi Srbi sklonjeni u Patrijar{iji savetovali su mu da ne ide u \akovicu.

 

Dana 19. juna između 10,00 i 11,00 časova, Veljko je ipak krenuo sa Milo{em, Milo{evim automobilom marke opel kadet, beogradske registracije.

 

Milo{ev prijatelj izjavio je FHP-u da je pomenutog dana, oko podne sedeo sa Milo{em na terasi jednog kafića pored reke Bistrice. Svedok ne pominje Veljka, ali kaže da je Milo{ sedeo u dru{tvu sa nekoliko mu{karaca, koji svedoku nisu bili poznati. Njihovom stolu je pri{lo troje nepoznatih ljudi, jedna žena i dvojica mu{karaca. Mu{karci su se predstavili kao strani novinari, a žena kao prevodilac. Ispričali su im da žele da kupe automobil kojim bi mogli da obilaze teren. Milo{ im je rekao da je on automehaničar i da može da im nabavi automobil kakav traže. Počeli su da pregovaraju sa njim i da se dogovaraju o ceni. Svedok je potom napustio kafić, dok je Milo{ sa ostalim mu{karcima ostao da razgovara sa stranim novinarima. Od tada se Veljku i Milo{u gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

\okić Ivan (40), Srbin iz Peći, Brđansko naselje (Bërzhenik), zaposlen u [ećerani, poslednji put je viđen 19. juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

To{ković \orđe (75), Srbin iz Peći, ginekolog u penziji, živeo u naselju Karagač (Karagaq), ulica Ive Lole Ribara br. 46, nestao je 20. juna 1999. godine.

 

Tokom NATO intervencije, \orđe se preselio u centar grada, Trg heroja br. 9, gde je živeo u stanu rođaka koji su napustili Peć. Prema izjavi njegove ćerke datoj FHP-u, 20. juna, u prepodnevnim časovima, on je krenuo da obiđe svoju kuću u naselju Karagač. Poslednji put je viđen na delu puta između kuće i hotela "Metohia".

 

]erka je saznala od nekih ljudi iz Peći da su u \orđev stan, pre njegovog nestanka, dolazili nepoznati Albanci. Raspitivali su se gde je i govorili da hoće "živog da ga oderu".

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ja{ović Aleksandar (63), Srbin iz Peći, ulica Hora [ehamanovića, ekonomista, bio zaposlen kao zamenik direktora "Beobanke", poslednji put je viđen 20. juna 1999. godine.

 

Prema svedočenju rođaka, njegova porodica je 13. juna napustila Peć i izbegla u Srbiju. Aleksandar nije želeo da napusti kuću i odlučio je da ostane. U kući pored njegove, ostala je supruga njegovog brata sa dva sina. Oni su poslednji videli Aleksandra.

 

Rodbini su ispričali da su 18. juna, pripadnici OVK odveli Aleksandra u neku kuću, gde su ga ispitivali i zatim oslobodili. Pretli su mu da mora odmah da napusti Peć, jer će ga ubiti ukoliko ga ponovo uhvate. Nakon ovog događaja Aleksandar je rekao snaji da uprkos ovoj pretnji neće da napusti grad.

 

Dva dana kasnije, 20 juna, krenuo je da obiđe kuće rođaka koji su ranije napustili Peć. Tada su ga snaja i njeni sinovi poslednji put videli. 

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Gojković Rade (63), Srbin, ugostitelj iz Peći, Landovačka (Landovicës) ulica br. 37, nestao je u periodu između 19. i 21. juna 1999. godine. Prema izjavi poznanika, Rade je bio sme{ten u Patrijar{iji. Iza{ao je da obiđe stan i vi{e se nije vratio. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Samardžić Luka, Srbin iz Pe}i, nestao je u periodu od 19. i 21. juna 1999. godine u Peći.

 

Prema izjavi njegovih poznanika, Luka je bio sme{ten u Patrijar{iji. Po{ao je da obiđe svoj stan koji se nalazi u blizini stare bolnice u Peći i vi{e se nije vratio. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dončić Luka, Slobodan i Snežana, Dujačić Mi{a, Milosavljević Vladimir i Novi~ević Milorad (59), Srbi, nestali su 21. juna 1999. godine, u Peći.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Ba{ić Sadat, Musliman iz sela Nabrđe, op{tina Peć, zaposlen kao monter u po{ti, nestao je 21. juna 1999. godine.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dragovi} Predrag (49), Srbin, poslednji put je vi|en 22. juna 1999. godine u Pe}i.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Golubović Zoran (37), Srbin, auto-limar, poslednji put viđen je 25. juna 1999. godine, u blizini rimokatoličke crkve u Peći.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Lazović Petar (58), Srbin, penzioner iz Peći, Gimnazijska ulica br. 29, nestao je posle 27. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovog sina Jugoslava, Petrova supruga i ćerka su napustile Peć 14. juna, dok su Jugoslav i njegov brat napustili grad 27. juna. Petar je odlučio da ne napu{ta kuću. Sinovi su se poslednji put čuli sa njim 27. juna, kada su ga pozvali iz Patrijar{ije pre nego {to }e krenuti u Srbiju. On im je tada rekao da ne brinu za njega, da je razgovarao sa kom{ijom Ferdijem, pripadnikom OVK, koji mu je rekao da je siguran i da nije bilo potrebno ni da njegova porodica napu{ta grad. Od tada se Petru gubi svaki trag.

 

Sin je dolazio sa pravoslavnim sve{tenicima u Peć, razgovarao sa kom{ijama Albancima, ali oni nisu znali da mu kažu {ta se dogodilo sa njegovim ocem. Kada su primetili da vi{e nije u kući, mislili su da je i on oti{ao u Patrijar{iju. Dva meseca kasnije, njihova kuća u Peći je spaljena.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Petrovi} @arko (54), Seni} Vasilije (63) i Jerini} Milivoje (71), Srbi iz Pe}i, poslednji put su vi|eni 28. juna 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Stevi}  Smiljana (70), Srpkinja iz Pe}i, poslednji put je vi|ena 20. jula 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Medenica Branko (57), Crnogorac iz Kola{ina, Drijena, Crna Gora, penzioner, du{evno bolesna osoba, poslednji put je viđen u Pećkoj patrijar{iji krajem avgusta 1999. godine.

 

Prema izjavi Brankove sestre Branke, on je nakon smrti njihove starije sestre 7. jula 1999. godine bio pod velikim emotivnim stresom. Krajem avgusta krenuo je u Peć da poseti braću i strinu koji su tamo živeli. Njegovi rođaci su u međuvremenu napustili Peć i izbegli u Crnu Goru, tako da ih on tamo nije zatekao.

 

Radio amateri iz Patrijar{ije su u septembru 1999. godine javili Branki da su ga videli u Patrijar{iji krajem avgusta 1999. godine, da je razgovarao sa novinarem Slavkom i vladikom Amfilohijem Radovićem.

 

Pripadnici KFOR-a su planirali da prebace Branka u Crnu Goru, ili u neku du{evnu bolnicu zbog njegovog lo{eg zdravstvenog stanja. Branka ne zna da li su ga pripadnici KFOR-a prebacili u neku bolnicu, ili je on sam nekuda oti{ao. Od kraja avgusta, niko od ljudi koji su se nalazili u Patrijar{iji nije video Branka.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dragović Du{an i Milosavka, Srbi iz Peći nestali su tokom leta 1999. godine.

Izvor: Crkveno-narodni odbor

 

2. Otmice

 

Pejčinović Slobodan (19), Srbin iz Peći, Limska ulica br.3, li{en je slobode 26. marta 1999. godine, na putu između Peći i Rožaja, Crna Gora. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Prema navodima Slobodanove majke, on je pomenutog dana u 11,30 časova, krenuo sa svojim drugovima Albancima A.B (18), B.A. (25) i B.K. (17), pe{ice, preko sela Crni Vrh ka Rožajama. Vi{e se nije vratio kući.

 

Njegovi drugovi su, u prisustvu pripadnika KFOR-a kojima je slučaj prijavljen, ispričali Slobodanovoj porodici da su oni do{li do sela Rugova, u kome su ih pripadnici OVK li{ili slobode i odveli u svoj {tab. Jednu noć su proveli zajedno u zatvoru, a zatim su pripadnici OVK odvojili Slobodana od njih. Istog dana, trojica Albanaca su oslobođena, dok je Slobodanova dalja sudbina nepoznata.

Izvor: FHP, Izjava svedoka

 

Petković B. Dragan (39), ugostiteljski tehničar, zaposlen u hotelu "Metohia", i njegov brat Zoran (43), poljoprivredni tehničar, zaposlen u pećkoj pivari, Srbi iz Pe}i, oteti su 13. juna 1999. godine.

 

Draganov i Zoranov rođak rekao je FHP-u, da je pomenutog dana, oko 12,50 časova, njih dvojicu video poslednji put. Rođaku je jedan poznanik ispričao da je on oko 13,00 časova video kako ih nepoznati albanski civili silom uvode u automobil marke jugo 55, svetloplave boje i negde odvoze. Od tada se braći Petković gubi svaki trag.

 

Kuća porodice Petković istog dana je opljačkana. Rođak je ponovo do{ao u Peć 27. jula, da se raspita za Draganovu i Zoranovu sudbinu, ali nije dobio nikakve informacije.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Petru{ić Luka (57), Crnogorac, živeo u Podgorici, Crna Gora, rođen u selu Ljubovo, op{tina Peć, njegovi rođaci Vujačić Slobodan (54), nastavnik u osnovnoj {koli u Pećkoj Banji, i Petru{ić Radmila (54), prosvetni radnik iz Pećke Banje, Crnogorci, oteti su 17. juna 1999. godine u Pećkoj Banji.

 

Lukin sin i Slobodanova supruga ispričali su FHP-u da je Luka sa rođakom, 15. juna, do{ao na Kosovo iz Podgorice, u nameri da prebaci svoje rođake iz Pećke Banje u Crnu Goru. Kada su do{li u Pećku Banju, Slobodan i njegova supruga su ih zamolili da sačekaju jedan dan da bi spakovali sve stvari.

 

Uveče, 17. juna, sve je bilo spakovano. Dogovorili su se da sa~ekaju jutro i krenu traktorom i Lukinim automobilom marke lada niva. U 21,15 časova, Luka je po{ao da prespava kod rođake Rade, čija je kuća bila udaljena oko 500 metara od Slobodanove,  a Slobodan je krenuo da ga isprati. Slobodanova supruga je ostala da sedi na tremu kuće. Ubrzo je čula da neko pali kola i traktor i kreće. Nakon 15 minuta čula je jedan pucanj i za njim dugačak rafal. Kada je svanulo, utvrdila je da nema traktora i kola. Oti{la je kod rođake Rade i videla da je kuća prazna i da su prozori na kući razbijeni. Od tada se Slobodanu, Luki i Radi gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Bogićević Du{an (68), Srbin, penzioner iz sela Dobri Do (Dobërdol), op{tina Peć, otet je 17. juna 1999. godine ispred zgrade Kombinata kože i obuće u Peći. Du{ana su presreli pripadnici OVK kada se sa P.D, Srbinom iz Peći, vraćao kući iz stana njihovih prijatelja, porodice S. iz Peći. P.D. je uspeo da pobegne otmičarima, dok se Du{anu od tada gubi svaki trag. Nakon {to su pomenuta dvojica oti{la, u stan porodice S. upali su pripadnici OVK i izveli na ulicu S.Z, njenog supruga, njihovo dvoje dece i prijatelje T.R. i R.R, Srbe iz Peći. Pretili su da će ih streljati, pretukli T.R. i zatim ih pustili.

 

Prema izjavi Du{anove sestre, Du{an je napustio selo 12. juna i oti{ao kod rođaka u selo Goraždevac (Gorazhdec), op{tina Peć. Dana 17. juna oti{ao je u posetu prijateljima, porodici S. Bio je kod njih do 23,00 časa, kada je sa prijateljem P.D, koji je takođe bio u poseti kod njih,  krenuo u prazan stan svog sina u Peći, gde je nameravao da prespava jer je sin na privremenom radu u [vajcarskoj. Kada je odlazio, rekao im je da će sutradan ujutru doći na kafu. Du{an je i{ao pe{ke, dok je pored njega P.D. i{ao na biciklu. Na putu prema stanu, njih dvojicu su napali nepoznati Albanaci. Du{ana su oteli, dok je P.D. uspeo da pobegne.

 

P.D. je nakon ovog incidenta bio u {oku, tako da nije bio u stanju da Du{anovoj rodbini kaže vi{e o otmici. Odmah nakon toga napustio je Kosovo.

 

Oko ponoći, u stan porodice S. u{li su pripadnici OVK i izveli ispred zgrade sve članove porodice i njihove prijatelje T.R. i R.R. rekav{i im da će ih tu streljati. Pripadnici OVK pretukli su T.R. ispred zgrade. S.Z. je molila da ih oslobode i da ih ne streljaju. Govorila im je da ona nije Srpkinja nego Hrvatica i da njena deca nisu Srbi. Posle kraćeg vremena, pripadnici OVK su ih ipak oslobodili. Svi su se odmah sklonili u Patrijar{iju i vi{e se nisu vraćali u grad.

 

Jedan prijatelj Albanac potvrdio je Du{anovoj sestri da su Du{ana te noći kidnapovali pripadnici OVK dok je prolazio pored Kombinata kože i obuće, a da je P.D. uspeo da pobegne.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jočić Du{ana (24), Crnogorca iz Peći, zaposlenog u Industirji građevinskog materijala i studenta vi{e ekonomske {kole u Peći, Da{ić Dragana (35), Crnogorca iz Peći, kurira u Odeljenju za vojne poslove u op{tini, Bademović Muju (34), Muslimana iz Peći, vodoinstalatera, oteli su 18. juna 1999. godine pripadnici OVK ispred sed{ta KFOR-a u nekada{njoj zgradi Doma vojske JNA u Peći.

 

Prema saznanjima njihovih porodica, Du{an, Dragan i Mujo su, 18. juna, automobilom Draganovog brata, marke mercedes 190, metaliksive boje, pećke registracije, krenuli u sedi{te KFOR-a u biv{oj zgradi Doma JNA u Peći, da se prijave na oglas za zapo{ljavanje radnika-zanatlija.

 

Mladići su stajali pored automobila parkiranog ispred zgrade JNA i čekali da ih pripadnici KFOR-a pozovu na razgovor. Razgovarali su na srpskom jeziku. U tom trenutku, putem su nai{le dve grupe od po pet do {est mu{karaca, u uniformama OVK, naoružani pi{toljima. Uperili su oružje u Du{ana i Dragana i naredili im da uđu u njihov automobil. Mujo je počeo da se raspravlja sa njima i pitao za{to ih vode na informativni razgovor u {tab OVK, ina~e sme{ten u prostorijama {tamparije "Dukađini" ("Dukagjini") u Peći. U automobil su ubacili i Muju i sve ih odvezli.

 

Kada su njihove porodice prijavile slučaj KFOR-u, re~eno im je da nemaju razloga da se brinu, da će pripadnici OVK samo uzeti njihove izjave i da će svu trojicu osloboditi za nekoliko sati. Sudbina otetih je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Lalić Spasoje (40), Crnogorac iz Peći, zaposlen u fabrici duvana, odveden je 18. juna 1999. godine, iz svoje kuće u Peći.

 

Prema izjavi njegove supruge, 18. juna u 7,55 časova, nepoznati Albanci su do{li do kapije njihove kuće i zakucali. Spasoje je iza{ao u pidžami da vidi ko je. Supruga nije videla ko stoji ispred kapije, čula je samo da Spasoje sa tim ljudima razgovara na albanskom. Shvatila je da ne{to nije u redu, pa je i ona iza{la iz kuće. Ispred kapije vi{e nije bilo ni tih ljudi, ni njenog supruga.

 

Ona se potom vratila u kuću, uzela ključeve automobila i oti{la do hotela "Metohia", gde je bio sme{ten KFOR. Prijavila im je {ta se dogodilo i odmah se vratila kući. Kad se približila ulici u kojoj su stanovali, čula je tri pucnja i videla nekoliko ljudi u crnim uniformama kako beže. Upla{ila se i vratila ponovo u sedi{te KFOR-a. Sa njima je ponovo krenula ka svojoj kući. U kući nije bilo nikoga i pripadnici KFOR-a su joj predložili da ne ostaje tu, već da se skloni kod prijatelja. Oti{la je u jednu zgradu u centru Peći, gde su boravili drugi Srbi koji su ostali u gradu.

 

U svoju kuću se vratila 20. juna, da uzme neke stvari. Tada je videla da je kuća opljačkana, dok su stvari koje su ostale bile ispreturane i polomljene. Iza jednog radijatora je prona{la zgužvanu pidžamu koju je Spasoje imao na sebi onog dana kada je otet. Pidžama nije bila krvava niti iscepana.

 

U zgradu u centru Peći, gde je boravila Spasojeva supruga, 22. juna u{li su pripadnici OVK i odveli je sa drugim Srbima koji su tu boravili u podrum zgrade. Rekli su im da će ih streljati. Tada je nai{la patrola KFOR-a. Kada su u{li u zgradu, pripadnici OVK su pobegli kroz sporedni ulaz. Nakon toga KFOR je Srbe prebacio u Patrijar{iju, odakle su kasnije izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Grujić Branka (65), penzionera, i njegovog rođaka Milorada (42), vozača zaposlenog u firmi "Kosovo trans", Crnogorce iz Peći, oteli su pripadnici OVK 18. juna 1999. godine, u Peći.

 

Prema svedočenju Brankove supruge, Milorada su navedenog dana, između 16,00 i 17,00 časova, dvojica pripadnika OVK odvela sa stepeni{ta ispred njegovog stana, koji se nalazi u blizini firme "Kosovo trans" i {kole "Ramiz Sadiku". Silom su ga uvela u automobil marke mercedes i odvezla.

 

Branko je potom oti{ao na punkt OVK, koji se nalazio kod benzinske pumpe "Beopetrol", da se raspita o Miloradu. Odatle su ga pripadnici OVK, u prisustvu supruge i pravoslavog sve{tenika, njegovim automobilom marke fijat 132, registracije PE 36-00, tamnoplave boje, odvezli u policiju OVK, da da izjavu o Miloradovom hap{enju. Od tada se Branku gubi svaki trag.

 

Nakon ovog incidenta, Brankova supruga je izbegla sa Kosova.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

[o{kić Miodraga (44), Crnogorca iz Peći, ulica Vojske Jugoslavije br. 71, zaposlenog u Kombinatu kože i obuće, i Krstić Maksima (45), Srbina, državljanina Rusije, koji je do{ao da izvede sestru iz grada, otela su nepoznata lica 19. juna 1999. godine u Peći. R.D, njihov prijatelj koji je sa njima otet, pu{ten je istog dana, dok se Miodragu i Maksimu od tada gubi svaki trag.[27]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

\uričić Milivoje (62), advokat, Petrović Radonja (64), penzioner iz Peći, i Savić Jovica (40), električar u preduzeću "Baterija", Crnogorci iz Peći, oteti su 19. juna 1999. godine. Poslednji ih je video sve{tenik K.M. u kući jednog pećkog Roma, gde su ih držali pripadnici OVK.

 

Milivojeva supruga je sa ćerkom za vreme NATO intervencije napustila Peć i sklonila se u Crnu Goru. Milivoje je ostao u Peći sa sinom. U junu je Milivoje sastavljao neke ugovore između KFOR-a i zaposlenih u hotelu "Metohia". Posao je već bio pri kraju. Milivojeva supruga ispričala je FHP-u da je ujutru, 19. juna oko 8,00 časova, Milivoje sa sinom krenuo u selo Vitomiricu (Vitomiricë), gde su imali vikendicu. Tamo je ostavio sina i vratio se nazad za Peć, u hotel "Metohia". Kada je stigao u hotel, javio se telefonom supruzi. Razgovarali su kratko i rekao je da će se javiti ponovo oko 16,00 časova.

 

Ljudi zaposleni u hotelu su kasnije ispričali porodici da je oko 13,00 časova, neko pozvao telefonom Milivoja da mu javi da mu je stan obijen. Između 13,00 i 14,00 časova Milivoje je iza{ao iz hotela i po{ao ka svom stanu, koji se nalazi u naselju Kaković (Kakoviq), Ulica Vidaka Markovića br. 90/2, da vidi {ta se dogodilo. Na izlazu iz hotela sreo je svog prijatelja Radonju, ispričao mu da je čuo da mu je stan obijen i da ide to da proveri. Radonja je odlučio da pođe sa njim. Krenuli su automobilom jednog prijatelja, marke jugo, belim. U kolima sa Milivojem i Radonjom bio je i njihov poznanik Jovica.

 

Supruga je preko "Svetigore" (radioamateri) istog dana primila informaciju da je Milivoje otet. Odmah je krenula za Peć. Dana 24. juna oti{la je po sina u vikendicu u selu Vitomirica. Dva dana kasnije saznala je da se u njihov stan u Peći, uselila porodica Husaji. Dvojica braće Husaji bila su dugogodi{nji Milivojevi klijenti. Bili su optuženi za krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti. Poznavali su dobro celu porodicu. Poku{ala je da razgovara sa njima i da ih pita da li znaju ne{to o Milivoju, ali su oni odbili da razgovaraju sa njom.

 

Sve{tenik Pećke patrijar{ije posvedočio je FHP-u da je istog dana kada su Milivoje, Radonja i Jovica, oteti i on li{en slobode i da je odveden u kuću nekog bogatog Roma pored benzinske pumpe. Na terasi ove kuće video je Milovana i Radonju. Na njima su bili vidljivi tragovi batinanja. Sve{tenik je istog dana oslobođen, prema naredbi predsenika op{tina Pe} i komandanta OVK, Etema ^ekua (Ethem Çeku).

Izvor: FHP, izjava svedoka 

 

Karać Milutin (51), Srbin iz Peći, Ulica Vojske Jugoslavije br. 32, zaposlen u Hidrometeorolo{kom zavodu, otet je 21. juna 1999. godine, u Peći.

 

Prema svedočenju njegove ćerke, njihova porodica je napustila Peć nakon povlačenja srpskih snaga sa Kosova. U Peći su ostali njen otac Milutin, koji je boravio u njihovom stanu, i baka Milica, njegova majka, u svojoj kući u ulici 29. novembra br.10.

 

Milutin je svakodnevno obilazio majku. Pomenutog dana iza{ao je iz svoje kuće i krenuo da je, kao i prethodnih dana, obiđe. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Majka je, kasnije istog dana, saznala od kom{ija Goranaca da su Milutina oko 12,00 ~asova, neposredno ispred njene kuće, zaustavili uniformisani pripadnici OVK. Tražili su da im pokaže lična dokumenta. On je imao samo vozačku dozvolu, koju im je pokazao. Nakon toga su ga poveli sa sobom. Majka je potom oti{la do sinovljevog stana. Stan je bio obijen i opljačkan. Ona je nakon ovog incidenta napustila Peć i izbegla u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stanković Miodraga (45), grafičkog radnika-firmopisca, i njegovog kom{iju Martinović Voju (74), penzionera, Srbe iz Pe}i, oteli su pripadnici OVK, 23. juna 1999. godine, u Peći. Njihova dalja sudbina je nepoznata.

 

Miodragova supruga ispričala je FHP-u da je ona 23. juna, oko 15,00 časova, čula nekakvu buku koja je dopirala iz dvori{ta njihove kuće. Iza{la je u dvori{te sa Miodragom i kom{inicom, Savić Roksandom. Dvojica uniformisanih pripadnika OVK su obijali njihovu garažu. Miodrag im je pri{ao i zamolio ih da ne obijaju garažu. Oni su mu na albanskom jeziku rekli da im je hitno potreban akumulator i pod pretnjom oružja, naredili mu da pođe sa njima. Iza{li su na glavnu ulicu gde su ih sačekala jo{ trojica uniformisanih pripadnika OVK. Potom su zajedno u{li u dvori{te jedne kuće gde je bio parkiran neki crveni automobil. Kom{ija Voja, koji je posmatrao incident, oti{ao je za njima u to dvori{te da bi pomogao Miodragu.

 

Miodragova supruga i njena kom{inica Roksanda nisu videle {ta se de{avalo u tom dvori{tu, ali im je jedna žena, koja je iz susedne kuće gledala kroz prozor, ispričala da su pripadnici OVK pretresli Miodraga i oduzeli mu pi{tolj koji je nosio sa sobom. Batinali su ga i zatim ubacili u crveni automobil, koji je bio u dvori{tu te kuće i nekud odvezli. Voja je za to vreme sa dvojicom pripadnika OVK čekao u dvori{tu. Posle desetak minuta, jedan pripadnik OVK se vratio istim crvenim automobilom, i odvezao i njih trojicu nekuda. 

 

Miodragova supruga je sutradan ujutru prijavila slučaj KFOR-u i zatim oti{la u Patrijar{iju, odakle je izbegla u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Čupić Branka (47), Srbina iz Peći, ulica M. Pavličića, zaposlenog kao sekretara u komisiji za polaganje vozačkog ispita, odvela je grupa pripadnika OVK, 23. juna 1999. godine, iz stana njegovog kom{ije. Otmičari su se dva sata kasnije vratili da traže otkup od njegove supruge. Iako im je njegova supruga dala {to su tražili, Branka nisu oslobodili. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

 

Brankova sestra rekla je FHP-u da je Branko, 23. juna, boravio sa suprugom Oliverom, majkom Milijanom i jednim kom{ijom Albancem u stanu svog kom{ije Bjelića, koji se nalazi u zgradi gde je i njegov stan. Kom{ija je ostavio Branku ključeve svog stana kako bi ga Branko čuvao.

 

Pomenutog dana, u 21,30 časova, u Bjelićev stan upala su dvojica uniformisanih i naoružanih pripadnika OVK. Pretresla su stan, odnela sve vrednije predmete iz stana, uključujući 1 300 dinara i Brankov pi{tolj. Naredili su Branku da do sutra u 10,00 časova sa porodicom napusti grad. Potom su oti{la. Oko 23,00 časa, iste večeri, u stan su u{la druga sedmorica pripadnika OVK u crnim uniformama. Izveli su kom{iju Albanca iz stana, pretukli ga u hodniku, a Branka poveli sa sobom, rekav{i da ga vode na informativni razgovor.

 

Nakon sat vremena, ona dvojica pripadnika OVK, koji su u 23,00 časa odveli Branka, vratili su se ponovo u stan. Predali su Brankovoj supruzi cedulju na kojoj je pisalo Brankovim rukopisom: “Olivera, daj sve zlato koje ima{.” I ispod toga dopisano drugim rukopisom: “I marke.” Supruga je skinula sav nakit koji je imala na sebi i dala im. Oni su tražili da im da i nemačke marke, ali je ona od novca imala samo 91 dinar, {to nisu hteli da uzmu. Nakon toga su oti{li iz stana.

 

Supruga je sutradan prijavila slučaj KFOR-u i zatim oti{la kod Brankovog prijatelja Albanca Mahmuta, koji joj je rekao da je saznao da je Branko zatvoren u velikoj sali bioskopa u Peći. Obećao je da će učiniti sve da ga oslobodi.

 

Olivera je nakon toga oti{la u Patrijar{iju gde je provela naredna dva dana. U Peć se vratila 26. juna, i oti{la kod Mahmuta da se raspita za supruga. On joj je rekao da je Branko oslobođen i da se nalazi u stanu. Kada je do{la u stan, tu je zatekla samo kom{iju Albanca, koji je bio sa njima one večeri kada je Branko kidnapovan, i kome je ona ostavila ključeve stana. On joj je rekao da se Branko nije vraćao kući.

 

Olivera se nakon toga vratila u Patrijar{iju i vi{e nije dolazila u Peć.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

\ikanović Jovu, Crnogorca iz Peći, pripadnici OVK odveli su 25. juna 1999. godine, iz njegovog stana u Peći.

Izvor: FHP, izjava svedoka 

 

Radević Bogdan (64), Crnogorac iz Peći, biv{i predsednik op{tine Peć, naselje Božnik (Bozhnik), otet je 26. juna 1999. godine.

 

Prema saznanjima njegove rodbine, navedenog dana oko 9,00 časova u Bogdanovu kuću upala je grupa pripadnika OVK. Vezali su ga, tražili oružje i počeli da batinaju i njega i suprugu Milenu. Kada je Bogdan rekao da ne poseduje nikakvo oružje, naredili su mu da pođe sa njima u {tab. Dvojica pripadnika OVK, koji su ostali sa njegovom suprugom najpre su pretresli kuću, a zatim poku{ali da siluju Milenu. Ona je uspela da pobegne u dvori{te svojih kom{ija, iskočiv{i kroz prozor. Milena je odmah pozvala pripadnike KFOR-a. Kada su stigli, u ku}i nije bilo nikoga.

 

Pripadnici KFOR-a su istog dana prebacili Milenu u Patrijar{iju, odakle je izbegla u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Bećiri Rama (Beqiri Ramë) (25), Roma iz sela Le{ane (Leshanë), op{tina Peć, prema izve{taju Evropskog centra za prava Roma, krajem juna 1999. godine, otela su nepoznata lica na lokalnom putu u Peći, dok je sa porodicom i{ao vozilom sa konjskom zapregom.

Izvor: Roma in the Kosovo conflict [Romi na Kosovu u vreme sukobaą, ERRC ŠEvropski centar za prava Romaą, novembar 1999.

 

Vulević Vlado (65), Srbin iz sela Zahać, op{tina Peć, i NN, Albanac iz sela Zahać, oteti su 2. jula 1999. godine.

 

Prema izjavi svedoka, 2. jula je grupa pripadnika OVK do{la u selo Zahać i Vladu odvela u zatvor OVK. Tome se suprotstavio njegov prijatelj Albanac, kojeg su potom pripadnici OVK takođe poveli sa sobom. Vladin prijatelj oslobođen je sledećeg dana, dok se Vladi od tada gubi svaki trag.

 

Oslobođeni Albanac i njegov otac su nakon toga Vladinu suprugu Koviljku odveli u Patrijar{iju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Radević Milo{ (50), Crnogorac iz sela Vitomirica, op{tina Peć, zaposlen kao ekonomista u Kombinatu kože, otet je tokom jula 1999. godine, iz svog stana u Peći.

 

Prema izjavi njegove ćerke, grupa pripadnika OVK u{la je u Milo{ev stan i odvezla ga njegovim kolima marke lada-samara, registracije PE 502-75.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

Haljilji Muslji (Halili Musli), Roma iz sela Brestovik, op{tina Peć, 16. juna 1999. godine oteli su i zatim ubili pripadnici OVK.

 

Prema izjavi njegovog tasta, 16. juna, petorica pripadnika OVK u{la su u Musljievu kuću i tražila da im preda pu{ku. Nakon {to im je rekao da ne poseduje nikakvo oružje, poveli su ga sa sobom.

 

Musljieva supruga je sutradan, 17. juna, prona{la njegovo telo. Imao je vezan lanac oko vrata kojim je bio zakačen za branik automobila. Na putu su se videli tragovi krvi.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Janković Neboj{a (37), Crnogorac iz Peći, ulica @rtava fa{izma br. 48, otet je 18. juna 1999. godine, u Peći. Njegovo telo prona{li su pripadnici KFOR-a 23. juna 1999. godine u napu{tenoj zgradi zatvora u Peći.

 

Neboj{ina majka ispričala je FHP-u da se ona, nakon povlačenja vojske i policije, sa sinovima Neboj{om i Žarkom preselila u kuću njihovih prijatelja, koja se nalazila u blizini nekada{nje zgrade policije. Neboj{a je pomenutog dana, 18. juna oko 9,00 časova, iza{ao iz kuće da sazna kada će biti održan miting na kome je srpski patrijarh Pavle trebalo da održi govor. Nije iza{ao na glavnu ulicu, već je krenuo sporednom ulicom u pravcu nekada{nje zgrade srpske policije, pored koje se nalazila i napu{tena zgrada zatvora.

 

Po{to se Neboj{a nije vratio, majka je mislila da je miting u međuvremenu počeo i da je on ostao u gradu. Oko 12,00 časova je počela da se raspituje kod kom{ija i prijatelja kada je miting počeo i kada se zavr{ava. Tada je saznala da miting uop{te nije održan. Majka je zatim pozvala Žarka, drugog sina i krenuli su da traže Neboj{u. Kom{inica, Albanka im je ispričala da je videla Neboj{u tog jutra kako razgovara sa jednim italijanskim vojnikom, pripadnikom KFOR-a. Druga kom{inica je rekla da je videla Neboj{u kako razgovara sa nekim pripadnicima OVK ispred napu{tene zgrade zatvora. Majka i brat su odmah prijavili nestanak KFOR-u.

 

Pripadnici KFOR-a su, 23. juna 1999. godine, prona{li Neboj{ino telo u napu{tenoj zgradi zatvora. Imao je prostrelnu ranu na glavi. Istraga je utvrdila da je ubijen istog dana kada je nestao. Neboj{ina porodica je napustila Peć, 24. juna, a njegovo telo je sahranio kom{ija, 26. juna.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Rastoder Sejdo (63), Musliman iz sela Vitomirica, op{tina Peć, taksista po zanimanju, otet je 4. jula 1999. godine, u Peći, i zatim ubijen.

 

Prema izve{taju Helsin{kog odbora za ljudska prava u Sandžaku, Sejdu su 4. jula otela nepoznata lica u Peći i zatim ga ubila.

 

Njegovo telo je nađeno početkom avgusta 1999. godine, u Novom Selu, op{tina Peć.

Izvor: Izve{taj o položaju Muslimana-Bo{njaka na Kosovu nakon dolaska KFOR-a, Helsin{ki odbor za ljudska prava u Sandžaku, oktobar 1999.

 

Begović Hamdiju (68), i njegovu suprugu Ifetu (54), Muslimane iz Peći, u noći između 8/9. jula 1999. godine odveli su pripadnici OVK iz njihove kuće. Pripadnici KFOR-a prona{li su njihova tela, ujutru, 9. jula, pored reke u Peći.

 

Njihova }erka ispričala je FHP-u da su joj kom{ije Albanci iz zgrade u kojoj su živeli njeni roditelji kazali da su u ponoć, 8. juna, pripadnici OVK u{li u njihov stan. Ove kom{ije su poku{ale da spreče pripadnike OVK da ih odvedu, ali nisu uspele. Upla{ili su se da nastave da se raspravljaju sa vojnicima OVK, da ne bi i njih odveli. Odmah su prijavili slučaj KFOR-u.

 

Sutradan ujutru, 9. jula, pripadnici KFOR-a prona{li su njihova tela ispod mosta, kod stare op{tine, u centru Peći. Tela su dopola ležala u vodi, ruke su im napred bile vezane kanapom. Pucano im je u leđa. Pored njih je ležala pu{ka kojom su ubijeni.

 

Pripadnici KFOR-a pozvali su Ifetinu majku, koja je živela u selu Vitomirica, op{tina Peć, da identifikuje i preuzme njihova tela.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Kočan Haćima (55), Muslimana iz sela Zlopek (Qellopek), op{tina Peć, prema izve{taju Helsin{kog odbora za ljudska prava u Sandžaku, sredinom jula 1999. godine odvela su nepoznata lica iz Peći.

 

Delovi njegovog tela, komadi odeće, kao i neka lična dokumenta, pronađeni su krajem jula 1999. godine, u jednoj napu{tenoj poru{enoj kući u selu.

Izvor: Izve{taj o položaju Muslimana-Bo{njaka na Kosovu nakon dolaska KFOR-a, Helsin{ki odbor za ljudska prava u Sandžaku, oktobar 1999.

 

Dragolovčanin [evćet (42), Musliman iz Sjenice, hodža, nestao je 8. avgusta 1999. godine, na putu prema Peći.

 

On je pomenutog dana, oko 13,00 časova, krenuo iz Rožaja, u Crnoj Gori, automobilom marke mercedes 250 D, registracije NP 505-95, od kada mu se gubi svaki trag.

 

Njegovo telo pronađeno je 21. avgusta 1999. godine, u selu Mala Jablanica, op{tina Peć.

Izvor: Izve{taj o položaju Muslimana-Bo{njaka na Kosovu nakon dolaska KFOR-a, Helsin{ki odbor za ljudska prava u Sandžaku, oktobar 1999.

 

Hakanjin Ismeta (33) i Srdanović Dževada (42), Muslimane iz Plava, u Crnoj Gori, li{ili su slobode 20. novembra 1999. godine pripadnici policije OVK na autobuskoj stanici u Peći.

 

Njih dvojica odvedena su potom u zgradu RAJ banke u Peći, gde je bilo sedi{te policije OVK.

 

Pet dana kasnije, 25. novembra, na putu prema Dečanima nađeno je Hakanjinovo telo, sa prostrelnim ranama. Početkom decembra 1999. godine nađeno je i Dževadovo telo,  takođe sa prostrelnim ranama.

 

Prema izjavi [efka Alomerovića, predsednika Helsin{kog komiteta za ljudska prava u Sandžaku, koju prenosi beogradska {tampa, zajednički rođak Hakanjin Ismeta i Etema Čekua, predsednika op{tine Peć i komandanta OVK, Azem Puru{ić razgovarao je sa Etemom Čekuom istog dana kada su Ismet i Dževad nestali. Čeku mu je tom prilikom rekao da je policija OVK ispitala njih dvojicu i da će biti oslobođeni.

 

Alomerović dalje navodi da su, prema njegovim saznanjima, dvadesetak minuta nakon ovog razgovora, pripadnici policije OVK Zeka Besnik i Fetahu Dževat (Xhevat Fetahy), streljali Ismeta i Dževada.

Izvor: Sahranjen Ismet Hakanjin, DANAS, 1. decembar 1999; Dva Muslimana ubijena, jedan kidnapovan, GLAS JAVNOSTI, 6. decembar 1999; Postoje logori za nealbance, GLAS JAVNOSTI, 11. april 2000.

 

Radunović Slavoljub, Crnogorac iz Peći, otet je 17. decembra 1999. godine, na putu između Patrijar{ije, gde je privremeno boravio, i centra Peći.

 

Krenuo je u grad da ne{to kupi i vi{e se nije vratio. Pripadnici Međunarodne policije su 1. januara 2000. godine prona{li njegovo telo u blizini Patrijar{ije.

Izvor: Pronađeno telo nestalog Srbina, DANAS (BETA), 4. januar 2000.

 

Brakočević Radojko (40), Crnogorac iz Berana,  i Mustajba{ić Jasmin (36), Musliman, iz Berana, Crna Gora, nestali su 3. februara 2000. godine, na putu od Berana ka Kosovu. Jasminovo telo pronađeno je 18. februara, a Radojkovo 13. marta 2000. godine.

 

Prema navodima lista Blic, oni su pomenutog dana u 8,00 časova, krenuli iz Berana kamionom koji je bio natovaren drvenom građom. I{li su ka planinskom prevoju Kula, gde je u mestu Savine Vode, op{tina Peć, trebalo da se razdvoje, da Mustajba{ić nastavi da vozi robu do odredi{ta na Kosovu, a Brakočević se vrati u Crnu Goru.

 

Jasminovo telo pronađeno je 18. februara 2000. godine, u selu Junik, kod Peći. Na njegovom telu bili su vidljivi tragovi nasilja. Radojkovo telo pronađeno je 13. marta 2000. godine, dva kilometra od Savinih Voda. Na telu nije bilo vidljevih tragova nasilja, ubijen je vatrenim oružjem.

Izvor: Oteta dvojica žitelja Berana, BLIC, 15. februar 2000; Tijelo je 40 dana prekrivao snijeg, VIJESTI, 15. mart 2000.

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

K.M, pravoslavni sve{tenik iz Peći, li{en je slobode 19. juna 1999. godine, na punktu OVK, preko puta benzinske pumpe ”Beopetrol”, kod stare bolnice. Pu{ten je istog dana, prema naredbi lokalnog komandanta OVK.

 

Trojica pripadnika OVK, u {arenim uniformama, zaustavili su ga, pretresli mu kola, i pod izgovorom da su na{li optužujući materijal – masku (deo od presvlake za sedi{te), nož i motorolu – poveli ga na ispitivanje u dvori{te bele kuće (pored benzinske pumpe), koja pripada nekom bogatom Romu.

 

U dvori{tu je bilo oko 20 vojnika OVK. Na terasi je video Radonju Petrovića i advokata Milivoja \uričića. Radonjin sako je bio pocepan. Na obojici je primetio tragove nasilja.

 

Iz ove kuće sve{tenik je odveden u podrum susedne, neuseljene kuće, koja pripada nekom limaru. U prizemlju se nalazi samoposluga ”Renesansa”. Sve{tenik je čuo kada je neko od vojnika naredio: “Zavr{ite posao”. U podrumu je video pu{ku sa prigu{ivačem. Na jednom zidu i na podu bili su vidljivi tragovi krvi i udubine od metaka. Jedan od trojice vojnika koji su ga doveli u podrum, ne stariji od 20 godina, naredio mu je da stane uza zid, prislonio mu je pu{ku na glavu, govoreći: “Sada će{ da plati{ za sve koje si pobio”. U tom trenutku u podrum je u{ao vojnik koga je sve{tenik prethodnog dana video na punktu. Ovaj vojnik, u kompletnoj vojnoj uniformi, rekao je vojniku da skloni pu{ku i pusti sve{tenika, jer je predsednik op{tina Pe} i komandant OVK, Etem Čeku naredio da ”niko ne sme da ubije sve{tenika”. Odvezao je sve{teniku ruke, izveo ga iz podruma, vratio mu oduzete stvari i ključeve od kola.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

R.D. (40), Crnogorca iz Peći, ulica Vojske Jugoslavije b.b, elektroinženjera, [o{kić Miodraga (44), Crnogorca iz Peći, ulica Vojske Jugoslavije, br. 71, bio zaposlen u Kombinatu kože i obuće, i Krstić Maksima (45), Srbina, državljanina Rusije, koji je do{ao da izvede svoju sestru iz grada, otela su nepoznata lica 19. juna 1999. godine u Peći. R.D. je istog dana pu{ten, dok se ostalima gubi svaki trag.

 

Miodragov brat Vuksan, koji je 13. juna, napustio Peć i izbegao u Crnu Goru, rekao je FHP-u, da je Miodrag živeo sam u kući u Peći, dok je u susednoj kući živela njihova majka. Miodrag je 19. juna oko 9,00 časova oti{ao u grad sa Maksimom i Maksimovim rođakom R.D.

 

Oko 11,00 časova njih trojica krenula su od hotela "Metohia" u centru Peći, automobilom marke jugo 55, pećke registracije, belim, ka Miodragovoj kući. Kada su pre{li gvozdeni most, zaustavila ih je patrola OVK. Tražili su im lične karte i kada su ih pogledali, pustili su ih da nastave put. Nakon kraćeg vremena nai{li su na jo{ jednu patrolu OVK, koja ih je zaustavila. Miodrag nije hteo da zaustavi automobil, ali je R.D. zgrabio volan i skrenuo automobil sa puta da bi se zaustavili. Petorica ili {estorica uniformisanih i naoružanih pripadnika OVK su ih izveli iz automobila. R.D. su uveli u jedan automobil, a Miodraga i Maksima u drugi i odvezli ih nekuda.

 

R.D. sledećim rečima opisuje ono {to se dalje dogodilo: “Odveli su nas u magacin firme Albanca iz Peći Mućaja (Muqaj), koji se nalazi pored Kombinata kože i obuće. Tu su bila dvojica stražara u zelenim uniformama, od kojih nas je jedan ispitivao. Posle kratkog ispitivanja ubacili su nas u hladnjaču u magacinu i počeli da tuku. U hladnjači smo ostali do večeri. Zatim su nas izveli i ubacili u beli automobil marke audi, bez tablica. Prvo su poku{ali da me uguraju u gepek, ali kako sam krupan, nisu uspeli da me tu smeste, pa su me ubacili na zadnje sedi{te. Kada sam već bio u kolima, čuo sam da dolaze druga kola i da u njih ubacuju Miodraga i Maksima. Tada sam ih poslednji put video. Mene su potom odvezli u selo Českovo (Qeskove), udaljeno 30 kilometara od Peći. Tu su me sproveli u obližnju {umu, kod vojnika, koga su svi oslovljavali sa “komandante”. Sa njim su stajala jo{ dvojica pripadnika OVK – jedan od njih, mlađi čovek iz obližnjeg sela Nepolje (Nepolë), ne znam mu ime, ali ga znam iz viđenja. Komandant me je dugo ispitivao, da li imam oružje, da li sam bio mobilisan, da li sam nekoga ubio... Dugo smo se ubeđivali i na kraju mi je rekao: “Ajde da ti oprostimo”. Vratili su me u kola i odvezli u Peć. U kolima su sa mnom sada bila druga dvojica pripadnika OVK, jedan u crnoj, a drugi u zelenoj uniformi. Ovog u zelenoj uniformi takođe znam iz viđenja, zove se Uljar (Ular) i živi negde u dečanskom kraju. Svi su govorili srpski. Ostavili su me u gradu i rekli da sam slobodan.”

 

Miodragov brat je izjavio FHP-u da su, u noći 19/20. juna u 1,00 čas, trojica pripadnika OVK dovezla Miodraga do njegove kuće. Dvojica su u{la sa njim u kuću, dok je jedan stao na ulaz ispred kuće Miodragove majke, tako da ona nije mogla da izađe i dođe do sina. Nisu palili svetla u kući, pa ih majka nije videla. Samo je čula da su od Miodraga tražili oružje. Nekon sat vremena oti{li su i ponovo poveli Miodraga sa sobom.

 

Sutradan ujutru, 20. juna, pripadnici KFOR-a prebacili su preostale Srbe i Crnogorce iz Peći u Patrijar{iju. Sa njima su Peć napustili Miodragova majka i R.D.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jovanovi} Rajka i njegovu suprugu Miru, Srbe, pripadnici OVK li{ili su slobode između 19. i 21. juna 1999. godine, u Peći. [est dana kasnije su pu{teni. Nakon toga su izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Tafa Naser (32), Roma iz sela Čungure (Qungarë), op{tina Peć, sada raseljeno lice u Crnoj Gori, u junu 1999. godine, oteli su pripadnici OVK i držali zatvorenog u prostorijama njihovog {taba nekoliko sati.

 

Naser je ispričao FHP-u da su u njegovu kuću u selu Čungure upala petorica Albanaca. Batinali su ga i tražili da im kaže gde se kriju Srbi iz sela, i gde je u selu sakriveno oružje. Svedok je dalje o ovom incidentu rekao: “Vezali su me i odveli u {tab OVK gde su me tukli nekoliko sati, sve dok nisam izgubio svest. Kada sam se osvestio, rekli su mi da idem kući i da napustim selo i Kosovo, jer inače, ako se vrate i zateknu me u selu, ubiće i mene i sve članove moje porodice.”

 

T.N. je posle toga napustio Kosovo. Saznao je da je tog dana i njegov kom{ija, Krasni}i Osman (Krasniqi Osman) Rom, takođe bio zatvoren, batinan i kasnije oslobođen. I Osmanu su pripadnici OVK zapretili da će ga ubiti ukoliko ne napusti Kosovo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Dedaj Red`ep (Dedaj Rexhep) i njegov brat Ramu{ (Ramush), Romi iz Peći, krajem juna 1999. godine, bili su zatvoreni nekoliko sati u {tabu OVK.

 

Prema Red`epovim navodima, krajem juna 1999. godine pripadnici OVK su primorali njega i njegovog brata da tovare u kamion stvari ukradene iz napu{tenih srpskih kuća. Kada su posle toga krenuli kući, na ulici su ih zaustavili drugi pripadnici OVK i odveli u njihov {tab. Ispitivali su ih da li su ubijali i pljačkali Albance. Batinali su ih i govorili im da imaju dokaze da su ubijali i krali. Posle nekoliko sati su ih oslobodili.

 

Red`ep i njegov brat su sa porodicama napustili Kosovo i izbegli za Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

V.[, Roma iz sela Le{ane, op{tina Peć, oteli su pripadnici OVK, 3. jula 1999. godine, i držali u njihovom {tabu oko 24 časa.

 

Prema svedočenju njegove supruge, u njihovu kuću su, 3. jula, upali pripadnici OVK i odveli njenog supruga u svoj {tab. Sutradan, 4. jula, u poslepodnevnim časovima su ga oslobodili.

 

Supruzi je ispričao da su ga pripadnici OVK batinali i da je zbog toga izgubio svest. Seća se samo da su ga kasnije vratili kući. Istog dana u njihovu kuću su ponovo do{li pripadnici OVK, Brahim Uka i Hajrudin Mustafa i nasilno ih izbacili iz kuće. Nakon toga izbegli su u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.2.2. Pobegli

 

D.Č. (63), Srbina, penzionera iz Peći, oteli su pripadnici OVK, 19. juna 1999. godine. Istog dana on je uspeo da pobegne.

 

Prema njegovom svedočenju, pripadnici OVK su 16. juna do{li u njegovu kuću i tražili da im preda oružje. Dao im je pu{ku i pi{tolj, nakon čega su oni oti{li. Sutradan, 17. juna, do{li su drugi pripadnici OVK i ponovo tražili da im preda oružje. On im je tada rekao da je oružje već predao i da, ako hoće da provere, mogu zajedno da odu do njihovog {taba, i potraže one momke koji su mu juče uzeli oružje. Rekli su da mu veruju i napustili njegovu kuću.

 

Dva dana kasnije, 19. juna oko 17,00 časova, u D.Č-ovu kuću su ponovo do{la trojica pripadnika OVK, koje je on poznavao. Prepoznao ih je kao kom{ije iz ulice Neka Kujtima i jo{ dvojicu mladića, koji su prethodne dve godine bili na privremenom radu u inostranstvu.

 

O incidentu D.Č. kaže: “Bili su naoružani, imali su toki-vokije i stalno su izve{tavali gde se nalaze. Rekli su da će sada nekoga dovesti i da će imati posla. Kujtim mi je pokazao legitimaciju, sa nacrtanim zlatastim grbom “UČK”. Kada su poku{ali da govore na albanskom, rekao sam da ih ne razumem, a oni su nastavili na srpskom psujući me i pitajući za{to ne znam albanski jezik i znam li gde živim. Počeli su sa pretresom, tražeći oružje. Ja jesam imao jo{ oružja, ali sam to sve zakopao u ba{ti. Potom su počeli da me tuku. Kundakom su mi izbili zub. Kujtim je tra`io da zinem, pa mi je stavio cev od pi{tolja u usta. Hteo je da puca, ali se predomislio. Rekao je da bi to bila laka smrt, pa je onda izvadio jedan nož iz opasača, i rekao da me sada vode i da će polako da me ubija. Dodao je da su malopre zaklali jednog čoveka, tu na kraju ulice. Onda su mi tražili ključeve od mojih kola, marke zastava 128, crvene boje, pećke registracije. Dao sam im ključeve, ali sam ih upozorio da nemam benzina. Jedan je seo u kola i upalio ih. Počeli su da viču na mene, i da me psuju za{to lažem da nema benzina, kada su kola upalila. Iza{li smo u dvori{te i naredili su mi da otvorim kapiju. Ja sam krenuo da otvaram kapiju, ali sam od batina izgubio svest, zateturao se i pao. Oni su otvorili kapiju, udariv{i me kapijom u nogu. Podigli su me sa zemlje i ubacili u kola. Jedan je tada primetio sat koji sam imao na ruci i skinuo mi ga. Kada sam shvatio da me ubacuju u kola i vode, počeo sam da se branim. Jednog sam udario. Nisam hteo da me vode, hteo sam da ih isprovociram da me odmah ubiju, da me posle ne bi mučili. Oni su samo nastavili da me jače tuku. Nismo daleko odmakli kada su kola stala. Jedan od njih je rekao, na albanskom, da je nema benzina. Bilo mi je drago {to su shvatili da ih nisam lagao. Dogovarali su se {ta da rade. Onda su u dvori{tu Ilije Fatića videli parkiran njegov zeleni folksvagen. Jedan je ostao da me čuva, dok su dvojica iza{la da izvuku benzin iz ovih kola. Nasuli su oko 3 litra i nastavili smo dalje. U jednom dvori{tu su videli slupana kola. Rekli su da u njima sigurno ima jo{ benzina. Opet su dvojica iza{la da izvuku benzin, dok je jedan ostao da me čuva. Dok su ova dvojica podizala ona slupana kola da bi izvukla benzin, kola su pala na njih i udarila ih. Pozvali su ovog trećeg da im pomogne. On je otrčao do njih. Iskoristio sam ovaj trenutak njihove nepažnje, i ispuzao na drugu stranu i krenuo da bežim kroz dvori{ta okolnih spaljenih albanskih kuća. Nai{ao sam na neku zapu{tenu živu ogradu, zavukao se u nju i tu ostao do duboko u noć. Tek pred jutro, negde oko 3 sata, iza{ao sam. Ne znam {ta mi je tada bilo u glavi i za{to sam to uradio, ali sam se prvo vratio do dvori{ta svoje kuće. Nasuo sam hranu i vodu svinjama i zatim oti{ao. Krenuo sam ka Bijelom Polju. To je bilo srpsko selo, udaljeno svega dva kilometra od Peći. Tamo sam stigao ujutru 20. juna.”

 

D.Č. je u Belom Polju proveo nekoliko dana, nakon čega je sa ostalim stanovnicima sela, u pratnji KFOR-a, napustio Kosovo i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

[.M. (67), Srbin, stolar iz Peći, ulica 1. maja br. 27, otet je 19. juna 1999. godine. Uspeo je da pobegne uz pomoć jednog pripadnika OVK.

 

Porodica [.M.-a je napustila Peć 14. juna. On je odlučio da ostane u gradu. Navedenog dana, 19. juna u 12,00 časova, krenuo je u prodavnicu da kupi hleb. Desetak minuta po{to se vratio kući, do{la su dvojica pripadnika OVK. Razbili su ulazna vrata i u{li u kuću. Bili su naoružani. Pitali su ga gde mu je sin, koji je bio mobilisan tokom bombardovanja. Tražili su da im preda oružje. Jedan od pripadnika OVK je bio [.M.-ov biv{i učenik. Kada ga je prepoznao, prislonio mu je pi{tolj ispod brade i počeo da ga vređa. Kada je drugi vojnik OVK krenuo da pretresa kuću i da traži oružje, mladić je sklonio pi{tolj i rekao mu da beži. [.M. je istrčao iz kuće i oti{ao do kuće jednog kom{ije koji je izbegao u Srbiju, i sakrio se u njegovu {upu, gde je proveo sledeća dva dana. Nakon toga je uspeo da dođe do kom{ijinog telefona i da pozove prijatelja Srbina koji se sa jo{ nekoliko Srba, nalazio u kući u blizini Patrijar{ije. Sa njim se dogovorio kako da dođe do njih, uspeo da dođe do ovih ljudi i da sa njima, sledećeg dana, ode u Patrijar{iju, odakle su svi izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

3. Zadržavanje

 

S.Z, njenog supruga, njihovo dvoje dece i prijatelje T.R. i R.R, Srbe iz Peći, 17. juna 1999. godine, oko ponoći, li{ili su slobode pripadnici OVK koji su upali u stan porodice S. Izveli su ih ispred zgrade, pretili da će ih streljati, batinali T.R. i zatim ih, nakon kraćeg vremena, pustili.[28]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

PODUJEVO (PODUJEVË)

 

1. Nestanci

 

Milačić Miroslav, Srbin iz sela Belovac (Belovëc), op{tina Podujevo, nestao je nakon 14. juna 1999. godine na području op{tine Podujevo.

Izvor: Državljani Albanije stižu u Pri{tinu, BLIC, 24. jun 1999; Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 5. jul 1999.

 

Hiti Marijan, nealbanske nacionalnosti, nestao u selu Rudare, op{tina Podujevo nakon 14. juna 1999. godine.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

Milačić Ljubi{a, Srbin iz Podujeva nestao je posle 14. juna na putu Podujevo-Pri{tina.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

Vojvodić Neboj{a (41), Srbin iz Pri{tine, ulica Ace Marovića br.1, nestao je 25. avgusta 1999. godine.

 

Prema izve{taju Centra za mir i toleranciju, Neboj{a je 25. avgusta krenuo u Srbiju svojim automobilom marke zastava 101, plave boje, pri{tinske registracije. Poslednji put je viđen kod mesta Lužane (Lluzhane), op{tina Podujevo.

Izvor: Veb sajt Centra za mir i toleranciju u Pri{tini

 

2. Otmice

 

Milovanović Smiljko (42), pripadnik rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, Srbin iz Blaca, op{tina Kru{evac, otet je 21. maja 1999. godine u selu Dobri Do, op{tina Podujevo.

 

Smiljkova supruga ispričala je FHP-u da je Smiljko tog dana, oko 17,00 časova, sa jo{ dvojicom rezervista, krenuo automobilom do prodavnice u selu Dobri Do da kupe piće. Na kraju sela presrela ih je grupa pripadnika OVK. Smiljka su odveli, dok su dvojica vojnika uspela da pobegnu. O događaju su potom obavestili komandanta, koji je poslao grupu vojnika na mesto gde se dogodio incident. Nisu prona{li tragove nasilja. Smiljkova dalja sudbina nije poznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

Sarić Mirko (53), Srbin iz Podujeva, zaposlen u Javnom preduzeću "Srbija{ume", nestao je 19. jula 1999. godine, na putu između sela Tačevci (Taqevcë) i susednog sela Metohia (Metohi), op{tina Podujevo, gde je krenuo da kupi naftu i cigarete. Nekoliko dana kasnije njegovo telo je pronađeno u selu Krpimej (Kerpimeh) u op{tini Podujevo.

Izvor: Sahranjen Mirko Sarić, POLITIKA, 28. jul 1999.

 

Mladenović Zoran (30), Srbin iz Lipljana, nestao je 25. novembra 1999. godine na putu od Lipljana ka Srbiji. Policija UNMIK-a je prona{la njegovo telo maja 2000. godine.

 

Zoran je sa prijateljem Č.D. (27), pomenutog dana, u 20,30 časova, svojim automobilom marke reno 18, tamnoplave boje, krenuo u Bor, Srbija.

 

Č.D. je o incidentu FHP-u rekao sledeće: “Oko 1,5 kilometar nakon skretanja za Podujevo, kod drugog mosta, na putu nam se preprečio beli kombi. U trenutku kada je Zoran poku{ao da ga zaobiđe, on nas je udario. Zadobio sam jači udarac u glavu i noga mi je bila polomljena. Zoran je iza{ao iz kola, i počeo da trči. U kombiju koji nas je udario sedela su dvojica mu{karaca u civilu. Jedan mlađi nije izlazio iz kombija, dok je drugi, star oko 45 godina, niži, iza{ao i izvukao me iz automobila. Uneo me je u automobil marke zastava 128 i odvezao u ambulantu u Podujevo. U automobilu me je samo pitao za{to je vozač pobegao, na {ta sam mu odgovorio da ne znam. Ni{ta vi{e nismo razgovarali, jer sam povremeno gubio svest. U ambulanti u Podujevu me je pregledao lekar i rekao da moram da snimim nogu, ali da oni nemaju rendgen-aparat. Potom je ovaj Albanac dovezao veliki beli džip i sa jo{ jednim Albancem me odvezao u pri{tinsku bolnicu. Tu su mi lekari snimili nogu, stavili gips, i pozvali policiju UNMIK-a, koja me je prevezla do Kosova Polja.”

 

Kad je saznala da Zoran nije stigao u Bor,  njegova majka je prijavila slučaj KFOR-u. Sutradan je uz pratnju KFOR-a krenula putem kojim je on i{ao da ga traži. Na putu između Pri{tine i Podujeva prona{la je njegov automobil koji je bio zapaljen i malo ulubljen sa desne strane.

 

Dana 30. maja 2000. godine, policija UNMIK-a je obavestila Zoranove roditelje da je njegovo telo pronađeno u naselju Vranjevac i da se nalazi u pri{tinskoj bolnici, pod brojem 1784. Kada su roditelji do{li u bolnicu da identifikuju telo, zaposleni nisu mogli da ga pronađu. U policiji, roditelji su obave{teni da je nastala zabuna, da je telo sahranjeno kao NN lice, i da će im za 2 – 3 dana omogućiti da preuzmu telo. Nakon toga, 8. juna, policija UNMIK-a je obavestila roditelje da je telo pronađeno i sahranjeno na muslimanskom groblju u Pri{tini.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

PRI[TINA (PRISHTINË)

 

1. Nestanci

 

An|elkovi} Zoran (27), Srbin iz sela Lebane (Lebanë), op{tina Pri{tina, nestao je 28. marta 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Lazić Miodrag (40), iz Ni{a, rezervista Vojske Jugoslavije, brigadni psiholog, mobilisan 8. aprila 1999. godine, i Milićević Milo{ (52), rezervista Vojske Jugoslavije, nestali su 3. maja 1999. godine na putu od Pri{tine prema Medveđi u Srbiji, u blizini sela Kačikol (Kaqekolë), op{tina Pri{tina.

 

Prema podacima koje su porodice prikupile, Milo{ je vozio plavi FAP kamion sa registarskim oznakama Prokuplja. Miodrag je bio sa njim. Prema svedočenju vojnika iz te kolone koji su stigli u Srbiju, Milo{ i Miodrag su poslednji put viđeni kada su kolonu napali naoružani Albanci, u maskirnim uniformama srpske policije. U okr{aju je poginuo Igić Tomislav.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ivezić Neboj{a (25) iz Prokuplja, Srbija, rezervista Vojske Jugoslavije, i Lazić Batica (26) iz sela Pejkovac, op{tina Prokuplje, takođe pripadnik Vojske Jugoslavije, nestali su 18. maja 1999. godine na putu, 4 kilometra od Pri{tine.

 

Neboj{a i Batica su tog dana, sa jo{ 9 vojnika rezervista, krenuli da kupe hleb. Presreli su ih pripadnici OVK između 17,00 i 18,00 časova. Vozač je usmrćen snajperom, četiri vojnika su poginula u borbi, ~etiri su uspela da pobegnu, dok je dalja sudbina Neboj{e i Batice nepoznata. Prema rečima strica nestalog Ivezića, jo{ 40 vojnika rezervista iz Prokuplja vode se kao nestali.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

\orđević Slavko, Srbin iz Pri{tine, poslednji put je viđen u naselju Sunčani breg (Bregu i Diellit) SU 2, lamela 40, posle 14. juna 1999. godine.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 5. jul 1999.

 

Lukić Slobodan, Srbin, iz Pri{tine, naselje Kupusi{te (Lakrishte), blok br.4, stan br.16, nestao je posle 14. juna 1999. godine, u Pri{tini.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

Maksić Radomir, Srbin iz Pri{tine, naselje Praskina vodenica, objekat B, lamela br. 3, nestao je nakon 14. juna 1999. godine, u Pri{tini.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

\ukić Branko (38), Crnogorac iz Pri{tine, naselje Sunčani breg, poljoprivredni tehničar, bio zaposlen kao portir u Studentskom domu Pri{tina, poslednji put je viđen 15. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove sestre Milene, kom{ija Zoran je 15. juna 1999. godine zamolio Branka da, radi preseljenja, svojim automobilom preveze neke stvari iz njegovog stana do kamiona koji je bio parkiran u njihovom naselju, udaljen oko 600 metara od zgrade u kojoj su živeli. Oko 17,00 časova prevezli su stvari i utovarili ih u kamion, nakon čega su se, oko 18,00 časova, rastali.

 

Jedan od kom{ija video je, 15. juna, oko 18,00 časova, Branka kako svojim automobilom marke varburg-karavan, registarskih oznaka PR 168-57, prolazi

kroz raskrsnicu velikom brzinom. Kretao se u pravcu sela Matičane (Matiqanë). Kako je kom{ija ispričao Brankovoj rodbini, u automobilu su se pored Branka nalazila i dvojica mu{karaca koja mu nisu bila poznata.

 

Brat Slavko je čekao Branka do 20,00 časova, nakon čega je prijavio slučaj KFOR-u. Sutradan je Slavko sa pripadnicima KFOR-a oti{ao u selo Matičane, ali nisu uspeli da pronađu Branka.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Petrović Vera, Srpkinja iz Pri{tine, nestala je na putu od svog stana u naselju Ulpijana ka pri{tinskoj bolnici, 15. juna 1999. godine oko 16,00 časova.

Izvor: Teroristi protiv mira, POLITIKA, 17. jun 1999.

 

Topić Zoran, Srbin iz Pri{tine, poslednji put je viđen 15. juna 1999. godine, oko 16,00 časova, u pri{tinskom naselju Vranjevac.

Izvor: Apel rođaka otetih bez rezultata, POLITIKA, 1. jul 1999; Teroristi protiv mira, POLITIKA, 17. jun 1999.

 

Marulović Branko, Srbin iz Pri{tine, naselje Vranjevac, nestao je posle 15. juna 1999. godine, u Pri{tini.

Izvor: Spisak ubijenih i otetih Srba - izve{taj episkopa Artemija za zasedanje Svetog episkopalnog sinoda, DANAS, 10 -11. jul 1999.

 

Milić Milica i Milo{, Srbi iz Pri{tine, naselje Vranjevac, ulica Sitnička (Sitnice) 55, nestali su posle 15. juna 1999. godine.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini BLIC, 6. jul 1999.

 

Grković Jovo, Srbin iz sela Slivovo, op{tina Pri{tina, nestao je nakon 15. juna 1999. godine na području Pri{tine.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Živić Nenad (15), Srbin iz Pri{tine, poslednji put je viđen 16. juna 1999. godine, u Pri{tini.

Izvor: U Obiliću pronađena tela {estoro izbeglica, BLIC, 23. jun 1999.

 

\okić Vladimir (55) i Spasić Veljko (40), Srbi iz Pri{tine, naselje Sunčani breg, zaposleni u Elektroprivredi Srbije, toplana "Obilić", nestali su 18. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi Veljkove supruge Slobodanke, Veljko i Vladimir su poslednji put viđeni 18. juna 1999. godine, u poslepodnevnim časovima, kada su Veljkovim automobilom marke zastava 101, registarskih oznaka PR 113-22, plave boje, krenuli sa posla kući. Veljkova je istog dana slučaj prijavila KFOR-u.

 

Rodbina je naknadno saznala da su Vladimir i Veljko, posle posla, svratili kod porodice \okić, u naselju Kupusi{te, u ulici Bratstva i jedinstva broj 19. Nakon kraćeg zadržavanja, oko 17,00 časova, Veljkovim automobilom krenuli su za Pri{tinu i od tada im se gubi trag.

 

Neposredno posle Veljkovog nestanka, 21. juna, u njihov stan je u{la grupa od pet ili {est naoružanih albanskih civila i izbacila iz stana njegovu suprugu i decu. Pretili su im da će ih ubiti ukoliko se ne isele s Kosova. U prvom trenutku sklonili su se kod kom{ija i 22. juna izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Srdić Stefan (33), Srbin, izbeglica iz Hrvatske, sme{ten u hotelu "Božur" u Pri{tini, nestao je 18. juna 1999. godine.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

Radić Milo{, Srbin iz Pri{tine nestao je 18. juna 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Dimić Dragan, Srbin iz Pri{tine poslednji put je viđen u centru grada pre 20. juna 1999. godine.

Izvor: Veb sajt Centra za mir i toleranciju u Pri{tini

 

Biočanin Ljubisav (49), Srbin iz Pri{tine, Sitnička ulica br. 43, bio zaposlen u stanici srpske policije u Pri{tini kao civilno lice, laborant u kriminalističkoj laboratoriji, nestao je 22. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove supruge Zlate, Ljubisav i ona su od 15. juna 1999. godine privremeno boravili u hotelu "Grand" u Pri{tini. Ljubisav je 22. juna krenuo sa posla ka hotelu u 15,15 časova, {to je potvrdio načelnik SUP-a Petrović. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Njegova supruga je napustila Kosovo 28. juna 1999. godine i izbegla u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stamenković Žarko (39), Srbin iz sela Devet Jugovića (Nente Jugoviq), op{tina Pri{tina, zaposlen kao vozač u pri{tinskoj po{ti, nestao je 22. juna 1999. godine.

 

Prema informacijama kojima raspolaže FHP, Žarko je poslednji put viđen navedenog dana, u blizini sela Miljevac (Milevcë), na putu od centra Pri{tine ka selu Devet Jugovića. Vozio je automobil marke folksvagen-polo, tamnocrvene boje, registarskih oznaka PR 40-27.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Sto{ić Neboj{a, profesor pri{tinskog Univerziteta, Srbin, nestao je 22. juna 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Aktivnosti centra za mir, BLIC, 23. jun 1999.

 

Ta{ević \orđe, Srbin, lekar iz Pri{tine, ulica Lole Ribara, nestao je 23. juna 1999. godine.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999; Jo{ trideset Srba u Uro{evcu, BLIC, 25. jun 1999.

 

Mikić (ime nepoznato), osamnaestogodi{nja devojka, Srpkinja, nestala je 24. juna 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

Milančić Miro, Srbin iz Pri{tine, naselje Ulpijana, nestao je 25. juna 1999. godine.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

Buljević Mile (55), izbeglica iz Hrvatske, živeo u kolektivnom sme{taju u hotelu "Božur" u Pri{tini, nestao je 25. juna 1999. godine.

Izvor: Saop{tenje Centra za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

Sekulić Gorica, njen suprug Milo{ i njihovo četvoro maloletne dece, Srbi, nestali su u noći 25/ 26. juna 1999. godine, u naselju Dardanija u Pri{tini.

Izvor: Orahovčani traže hitnu evakuaciju, BLIC, 26. jun 1999.

 

Arsić Milo{ (84), Srbin iz sela Matičane, op{tina Pri{tina, poslednji put je viđen 26. juna 1999. godine na njivi u blizini kuće.

 

Prema izjavi njegovog sina, Milo{ je 26. juna prepodne, izveo kravu na livadu, udaljenu oko 100 metara od njihove kuće. Te večeri, oko 18,00 časova, krava se sama vratila kući. Prema navodima porodice, zamolili su pripadnike KFOR-a da im pomognu da pretraže selo, ali su oni to odbili. Milo{eva dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Radić Milan (39), izbeglica iz Hrvatske, poslednji put je viđen 26. juna 1999. godine u hotelu "Božur" u Pri{tini.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999; Spisak ubijenih i otetih Srba - izve{taj episkopa Artemija za zasedanje Svetog episkopalnog sinoda, DANAS, 10.-11. jul 1999.

 

Mirić Mladen (50), Srbin, slikar, radio kao dizajner u Fabrici nakita Trepča, živeo u stanu u dvori{tu crkve Bogorodice Ljevi{ke u Prizrenu, nestao je 29. juna 1999. godine na putu između Pri{tine i Gračanice.

 

Prema izjavi njegove supruge Slavice, ona je sa njihovim sinom napustila Prizren 14. juna, a Mladen sledećeg dana, 15. juna. Izbegli su u Srbiju. Sa suprugom se na{la 18. juna u Beogradu. Mladen je hteo da se vrati u Prizren i uzme svoje slike, grafike i druge umetničke radove, kao {to su nakit, narodne no{nje, oslikana uskr{nja jaja, svoju jo{ neobjavljenu knjigu o crkvi Bogorodice Ljevi{ke, zbirku antikviteta i slajdova umetničkih vrednosti na Kosovu.

 

Oti{ao je u Udruženje umetnika Srbije u Beogradu da vidi da li mogu da mu pomognu da svoje radove prebaci u Beograd. Odgovorili su mu da nemaju načina da to urade. Odlučio je da se sam vrati na Kosovo.

 

U Pri{tinu je stigao 19. juna i javio se supruzi. Boravio je u stanu u Pri{tini sa stricem i sestrom od strica. Svakodnevno im je kupovao hranu, jer su se oni pla{ili da izlaze na ulicu. Svake večeri telefonom se javljao supruzi.

 

Dana, 28. juna, oti{ao je u Gračanicu gde se održavala crkvena proslava povodom pravoslavnog praznika Vidovdana. Taj dan je proveo u Gračanici, a sutradan je oko 9,00 časova trebalo da, sa predstavnicima pravoslavne crkve u pratnji KFOR-a, otputuje u Prizren i donese svoje stvari iz stana. U Gračanici je bilo mnogo gostiju, kao i raseljenih lica iz drugih krajeva Kosova, te nije bilo dovoljno mesta za prenoći{te. Mladen se, predveče, vratio u Pri{tinu. Javio se supruzi i ispričao joj {ta planira. Njegovi stric i sestra kažu da je 29. juna ujutru ponovo krenuo za Gračanicu. Tamo nije stigao. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Je{ić Marko, pripadnik Vojske Jugoslavije, poslednji put je viđen u junu 1999. godine, u naselju Vranjevac u Pri{tini.

Izvor: OVK otima, KFOR oslobađa, BLIC, 20. jun 1999.

 

Kostić Momir (42), Srbin iz sela Matičane, op{tina Pri{tina, bio zaposlen kao vozač u firmi "Žitopromet" u Kosovu Polju, nestao je u junu 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovog kom{ije, Momir je 15. juna napustio Matičane sa većinom Srba iz ovog sela i oti{ao u selo Dobrotin (Dobratin), op{tina Lipljan. Nekoliko dana kasnije vratio se u selo Matičane da uzme neke stvari iz svoje kuće, od kada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stefanović Jelena, Srpkinja iz Pri{tine, naselje Akta{ (Aktash) nestala je tokom juna 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Rajković Mirjana, Slavoljub i Violeta, Srbi iz Pri{tine, nestali su u drugoj polovini juna 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 5. jul 1999.

 

Raičević Zoran, Srbin iz Pri{tine, poslednji put je viđen krajem juna 1999. godine u naselju Vranjevac u Pri{tini.

Izvor: U selu Gotiva oteta porodica Jokić, BLIC, 19. jun 1999.

 

Stamenković Nenad, Srbin iz sela Devet Jugovića kod Pri{tine, nestao je krajem juna 1999. godine, na području Pri{tine.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Maksus \ulderan (46), Musliman poslednji put je viđen u Pri{tini, neutvr|enog dana u drugoj polovini juna 1999. godine, pored zgrade parlamenta Kosova.

Izvor: Izve{taj o položaju Muslimana-Bo{njaka na Kosovu nakon dolaska KFOR-a, Helsin{ki odbor za ljudska prava u Sandžaku, oktobar 1999.

 

Buha Mirko (51), Srbin iz Pri{tine, nestao je krajem juna 1999. godine.

Izvor: “News from Kosovo”, KOSOVO DAILY NEWS, 13. decembar 1999.

 

Čanović Jelena (71), Srpkinja, poslednji put je viđena početkom jula 1999. godine, u Pri{tini, u Samačkom hotelu, stan br. 55, u naselju Ulpijana u Pri{tini, gde je živela.

 

Neposredno pre nestanka, Jeleni su nepoznata lica pretila da će je ubiti ukoliko ne napusti grad.

Izvor: Saop{tenje Centra za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6 jul 1999.

 

Ilić Milorad, Srbin iz Pri{tine, naselje Dardanija, nestao je početkom jula 1999. godine, u Pri{tini.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 6. jul 1999.

 

Tomić Časlav (57), Srbin iz Pri{tine, vlasnik privatnog preduzeća "Tom-Kom", poslednji put je viđen 10. jula 1999. godine, između 10,00 i 12,00 časova kada je kamionom, sa stvarima, napu{tao Pri{tinu.

Izvor: PRAVOSLAVLJE PRESS, 11. jul 1999.

 

Marković A. Zoran (38), Srbin iz Pri{tine, sa stanom u Vidovdanskoj ulici, poslednji put je viđen 11. jula 1999. godine oko 17,00 časova, u Pri{tini.

Izvor: Veb sajt Centra za mir i toleranciju u Pri{tini

 

Rakočević Petar (30), Srbin, {ef elektroradionice termoelektrane Kosovo-A, iz sela Devet Jugovića, kod Pri{tine, nestao je 12. jula 1999. godine.

 

Prema informacijama kojima raspolaže FHP, Petar je tog dana bio na poslu, da bi u jednom trenutku krenuo u KFOR, u krugu elektrane, da podigne identifikacionu kartu. Od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Timotijević Vojislav, Srbin iz Novog Brda, nestao je u prvoj polovini jula 1999. godine u Pri{tini.

 

Prema informacijama Crkveno-narodnog odbora, Vojislav se u julu 1999. godine nalazio na lečenju na grudnom odeljenju pri{tinske bolnice. Kada je njegova supruga 14. jula 1999. godine do{la u bolnicu da ga poseti, dobila je obave{tenje da je Vojislav pobegao iz bolnice. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Dimić Svetislav (54), Srbin iz Pri{tine, Vidovdanska ulica, bio zaposlen u termoelektrani Obilić, nestao je 19. jula 1999. godine.

 

Prema navodima njegove prijateljice Vesne, Svetislav je živeo sam u stanu u zgradi prekoputa hotela "Božur". Povremeno je izlazio da kupi hranu, a telefonom su svakodnevno razgovarali. Govorio joj je da te{ko nabavlja hranu i da gladuje. Početkom jula joj je rekao da se u stan pored njegovog uselio jedan pripadnik OVK, da se upoznao sa njim i da mu je ovaj obećao da ga neće dirati.

 

Posle toga, 16. jula, Svetislav joj je ispričao da će uveče njegov kom{ija, pomenuti pripadnik OVK, da dođe sa svojim {urakom kod njega u posetu. Sutradan, 17. jula je poslednji put razgovarala sa njim. Rekao joj je da kom{ija nije mogao da dođe, jer je oti{ao na neku proslavu OVK u Drenici.

 

Sutradan, 18. jula, Svetislav se nije javljao. Kada ga je prijateljica zvala, njegov telefon je bio zauzet. Jedan Svetislavov prijatelj je oti{ao do njegovog stana da vidi za{to se ne javlja. U stanu nije bilo nikoga, na vratima su se videli tragovi ispaljenih hitaca. Od tada se Svetislavu gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Mikić Svetomir (36), Srbin iz sela Su{ica (Sushicë) kod Pri{tine, laborant na Odeljenju za patologiju u Kliničko-bolničkom centru Pri{tina, predsednik opozicione političke partije SPO u Gračanici, nestao je 21. jula 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove sestre Dragane, sa bratom je poslednji put razgovarala 21. jula u 7,45 časova. Svetomir joj je tada ispričao da je njegov kom{ija Milo{, zaposlen kao portir na Medicinskom fakultetu, koji se nalazi u sklopu KBC Pri{tina, sa kojim je svaki dan i{ao zajedno na posao, tog dana oti{ao ranije i da će sada on sam krenuti na posao.

 

Sledećeg dana, 22. jula, oko 13,00 časova, Draganu je telefonom pozvao neki čovek koji se predstavio kao Svetomirov kom{ija Dragan, i pitao da li je Svetomir kod nje. Kada je odgovorila da nije, ovaj čovek je prekinuo vezu. Ne{to kasnije, Draganu je pozvala Svetomirova verenica Valentina. Ispričala joj je da je zvala Svetomira na posao, da joj se javila njegova koleginica doktorka Danica, koja joj je uspaničeno rekla da ne zna ni da li je Svetomir živ i spustila joj slu{alicu.

 

Nakon toga, Dragana je pozvala Svetomirovog kom{iju Milo{a. On joj je potvrdio da je tog dana ranije oti{ao na posao i da Svetomira tokom čitavog dana nije video. Milo{ je čuo od drugih kom{ija iz zgrade da je Svetomir tog jutra oko 8,00 časova krenuo na posao noseći srpske novine u ruci.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jovanović Milorad (67), Srbin, poslednji put je viđen 23. jula 1999. godine u Pri{tini, oko 11,00 časova.

Izvor: Spisak ubijenih i otetih Srba - izve{taj episkopa Artemija za zasedanje Svetog episkopalnog sinoda, DANAS, 10.-11. jul 1999.

 

Adžić Tomislav -To{a (54), Srbin, zamenik direktora "Jugobanke" u Pri{tini i Albanac Jeton Ljilja (Jeton Lila) (46), referent u "Jugobanci", nestali su 24. jula 1999. godine, u Pri{tini.

 

Prema svedočenju Adžićevog rođaka Petra, i Jetonove supruge Violete, Tomislav je sa porodicom napustio Pri{tinu oko 10. jula 1999. godine. Izbegli su u Crnu Goru. Svom prijatelju Albancu Jeton Ljilji ostavio je ključeve od stana u naselju Dardanija, u zgradi "Kičma", ulaz br.1. Jeton je sam čuvao stan dvadesetak dana, a onda je doveo svog rođaka iz Kosovske Mitrovice, Jeton Carabega, koji se sa suprugom, sinom i majkom uselio i nastavio da brine o Adžićevom stanu. U međuvremenu, u zgradu gde se nalazio Adžićev stan, uselili su se pripadnici OVK.

 

Dana 15. jula, OVK je iz Adžićevog stana izbacila Jeton Carabega sa porodicom i uselila Nuhi Ja{anica (Nuhi Jashanica), Albanca koji je imao potvrdu da mu je 1990. godine Radnički savet radne organizacije Belaćevac, dodelio taj stan. Jetonovom rođaku su rekli da mora da napusti stan.

 

Jeton je To{i ispričao {ta se dogodilo i ovaj se 22. jula vratio u Pri{tinu. Prijavio je slučaj KFOR-u i podneo sudsku dokumentaciju o vlasni{tvu nad stanom. U KFOR-u su mu rekli da sačeka da se formira sud, pa da pitanje stana re{i sudskim putem. Uz saglasnost novog stanara, Tomislav je nameravao 24. jula da neke stvari iz stana prebaci kod rođaka. Jeton mu je pomagao da prenese tepihe, slike, garderobu i jo{ neke stvari. Rođak im je savetovao da se ne vraćaju po preostale stvari da im se ne{to ne bi dogodilo. Posle 14,00 časova, To{a i Jeton su ponovo krenuli po stvari. Vi{e se nisu vratili.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stević Slavi{a (37), Srbin iz sela Novi Badovac (Badovëc i Rinj), op{tina Pri{tina, zaposlen u pri{tinskoj biblioteci, član ULUS-a, poslednji put je viđen 1. avgusta 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove majke, Slavi{a je tog dana između 7,00 i 8,00 časova, po{ao prema Gračanici. Sa sobom je imao novčanik, ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu. Vi{e se nije vratio.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Pilipović Rade, Srbin iz Pri{tine, nestao je 4. avgusta 1999. godine. Poslednji put je viđen u centru Pri{tine kod spomenika "Bratstva i jedinstva" dok je čekao kamion za prevoz name{taja u Srbiju.

Izvor: Centar za mir i toleranciju u Pri{tini, POLITIKA, 6. avgust 1999.

 

Perović Miroslav, Srbin, poslednji put je viđen 10. avgusta 1999. godine u Lapljem Selu, op{tina Pri{tina.

Izvor: Kosovo and Metohia Events ŠDoga|aji na Kosovu i Metohiią, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 17. avgust 1999.

 

Stanković Trajko (55), Srbin iz sela Kolovica (Kolovic) kod Pri{tine, nestao je 11. avgusta 1999. godine na području Pri{tine.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Stevanović Dragan (41), hemijski tehničar iz Kosova Polja, i Majstorović Ivan (18), učenik III razreda gimnazije iz Pri{tine, Srbi, nestali su 19. avgusta 1999. godine na putu Pri{tina-Podujevo.

 

Prema saznanju njihovih porodica, Dragan i Ivan, su pomenutog dana oko 10,00 časova krenuli automobilom marke jugo, žute boje, registracije PR 852-16, iz Kosova Polja u Leskovac. Poslednji ih je video njihov poznanik Ilija Banđur kod nadvožnjaka pokraj kasarne "Kosovski junaci" u Pri{tini. Rekli su mu da čekaju Vučinić Voju, predstavnika srpske vlasti na Kosovu, koji je obavljao neki posao u Pri{tini, pa da zajedno nastave put.

 

Majka nestalog Ivana ispričala je FHP-u da su živeli u naselju Dardanija, zgrada Kičma, lamela br. 9, stan br. 1104, u Pri{tini, odakle su ih 3. jula proterali naoružani Albanci. Posle toga, porodica Majstorović se preselila u Kosovo Polje. Ivanova majka i brat izbegli su u Srbiju 15. jula. Ivan je krenuo 19. avgusta u Leskovac, zajedno sa Draganom. Trebalo je da putuju sa predstavnicima srpske vlasti iz Kosova Polja, Vučinić Vojom i Milovanovićem, u pratnji KFOR-a.

 

Supruga nestalog Dragana je dobila obave{tenje od KFOR-a i srpske policije, da na kontrolnom punktu Merdare-Rudare, automobil registarskih oznaka PR 852-16 nije pro{ao.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Popović Predrag (41), Srbin iz sela Donja Brnjica (Bernica e Poshtem), op{tina Pri{tina, zaposlen u zemljoradničkoj zadruzi "Devet Jugovića", nestao je 21. avgusta 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovog ujaka, Predraga je poslednji video njegov kom{ija Momčilo oko 7,00 ~asova na putu kojim je Predrag svakodnevno i{ao na posao. Momčilo se vraćao u selo. Na putu se pozdravio s Predragom. Dok je i{ao prema selu, pored njega je, u Predragovom pravcu, pro{ao autombil marke opel kadet. U nekom trenutku Momčilo se okrenuo za sobom. Nije video Predraga. Pomislio je da su u automobilu bili neki Predragovi poznanici i da su ga povezli do posla. Predrag tog dana nije do{ao na posao i od tada mu se gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stojković Dragan (50), Srbin iz Pri{tine, Mostarska ulica br. 22, arhitekta, poslednji put je viđen u Pri{tini 28. avgusta 1999. godine.

 

Njegova kom{inica izjavila je FHP-u da je Dragan radio za KFOR na izradi plana grada i da je uvek sa sobom nosio vidno istaknutu legitimaciju koju mu je KFOR izdao.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Petković Gradimir, Srbin iz Pri{tine, sportski novinar lista na srpskom jeziku "Jedinstvo" nestao je 29. avgusta 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: List of Serbs Kidnapped in Kosovo and Metohia ŠLista nestalih Srba na Kosovu i Metohiią, KOSOVO.COM, jun-juli 1999.

 

Popović Milorad (43), Srbin iz Pri{tine, naselje Sunčani breg, auto-prevoznik, poslednji put je viđen 31. avgusta 1999. godine, kada je kamionom marke zastava 640, crvene boje sa narandžastom ciradom i zavarenom poveznicom, krenuo iz Pri{tine, vozeći drva, ka Novom brdu.

 

Prema izjavi njegovog poslodavca Milorad je 31. avgusta, oko 6,00 časova, do{ao kod njega da uzme kamion i odatle krenuo u selo Zebince (Zebnice), op{tina Novo brdo, da uzme drva koja će odvesti i prodati u Lapljem selu, u blizini Pri{tine.

 

Vratio su u Pri{tinu oko 10,00 časova i ispričao poslodavcu da su ga na putu, na ulazu u Gračanicu, zaustavila trojica Albanaca u civilu. Jednog od tih Albanaca Milorad je poznavao jer je od njega ranije kupovao drva. Taj Albanac mu je savetovao da plati "objavu za drva", neku vrstu poreza koju je uvela OVK, koja iznosi 5 nemačkih maraka za kubni metar drva. Taj porez je trebalo da plati u mahali Sutjeska u selu Mramor, op{tina Pri{tina. Plaćanje ovog poreza bi mu, prema rečima tog Albanca, omogućilo da ubuduće slobodno prevozi i prodaje drva. Njegov poslodavac savetovao mu je da vi{e ne ide u Novo brdo po drva, niti da plaća taj porez. Milorad je rekao da će ipak otići u Novo brdo po novu količinu drva, jer je nekim ljudima u Lapljem selu obećao da će se odmah vratiti. On je tada krenuo ka Novom brdu i od tada mu se gubi svaki trag. Porodica je dan kasnije, 1. septembra, prijavila nestanak KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

\or|evi} Dragan (49), Srbin iz sela Devet Jugovi}a, op{tina Pri{tina, poslednji put je vi|en 1. septembra 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Nacić Gorica, Srpkinja, nestala je 2. septembra 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Kosovo and Metohia Events ŠDoga|aji na Kosovu i Metohiią, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 7. septembar 1999.

 

Risti} Vi{eslav (56), Srbin iz Pri{tine, poslednji put je vi|en  5. septembra 1999. godine.

Izvor: Persons missing in relation to the events in Kosovo from January 1998 ŠNestale osobe u vezi sa doga|ajima na Kosovu od januara 1998ą, ICRC ŠMKCKą

 

Desani [aban (Destani Shaban) (60), Krueziu Adem (Kryeziu Adem) (47), Ka~i Dervi{ (Kaçi Dervish) (44) i Zenuni Idriz (33), Romi, nestali su posle 7. septembra 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Fire on convoy of Serbs ŠRafal na kolonu Srbaą, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 14. septembar 1999.

 

Serdić Stevo, Srbin iz Pri{tine nestao je tokom leta 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

Petrović Marija (52), Srpkinja iz Pri{tine, naselje Akta{,  nestala je tokom leta 1999. godine, u Pri{tini.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

\orđević Vesna (42), Srpkinja iz Pri{tine, zaposlena u obdani{tu “\urđevak” u Pri{tini,  poslednji put se javila roditeljima 16. decembra 1999. godine preko radio-amatera A.B. Njena dalja sudbina je neizvesna.

Izvor: Crkveno-narodni odbor, Kosovo

 

2. Otmice

 

Jovanović Krunoslav, Srbin iz Pri{tine, prema navodima Crkveno-narodnog odbora, poslednji put je viđen 11. juna 1999. godine.

 

List Blic prenosi informaciju da su ga tog dana neki ljudi odveli iz zgrade JKP "Batlava" u Pri{tini. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: Aktivnosti Centra za mir, BLIC, 23. jun 1999.

 

Marković Branko (38), zaposlen kao vozač u Radio Pri{tini, Dimitrijević Milutin (66), njegov sin Dragan, Srbi iz Pri{tine i zet Rajičić Zoran (31), biv{i pripadnik srpske policije iz Aleksandrovca, Srbija, poslednji put su viđeni na raskrsnici u pri{tinskom naselju Vranjevac 12. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njihove poznanice Miroslave, datoj FHP-u, njih su navedenog dana, na raskrsnici zaustavili pripadnici OVK i odveli u zgradu osnovne {kole “Zejhan Hajdit”, od kada im se gubi svaki trag. Miroslava je to saznala od prijateljice koja je otmicu videla sa prozora svog stana.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ma{ulović Miodrag (38), Srbin iz Pri{tine, naselje Ulpijana D1, ulaz br. 8, stan br.5,  zaposlen kao {ef obezbeđenja u preduzeću Kosmet-Tehna, pripadnik rezervnog sastava srpske policije od 1989. godine, otet je u naselju Vranjevac u Pri{tini 12. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove majke, Miodrag je 12. juna 1999. godine, u 17,00 časova, iz njihovog stana krenuo automobilom marke folksvagen, crvene boje, registarskih oznaka PR 123-19, ka pri{tinskom naselju Vranjevac. Miodrag je planirao da sutradan napusti Pri{tinu i izbegne u Srbiju, pa je i{ao kod svoje devojke, koja je stanovala u Vranjevcu, da se sa njom dogovori oko puta. Nije se vratio kući. Njegovoj majci to nije bilo čudno, jer je verovala da je ostao da prenoći kod devojke. Sutradan ujutru do{ao je Miodragov brat, koji je bio mobilisan u Vojsci Jugoslavije, i ispričao majci da je razgovarao sa Miodragovom devojkom i da mu je ona rekla da Miodrag uop{te nije dolazio kod nje, ali da su pripadnici OVK upadali u kuće u Vranjevcu i izbacivali Srbe koji su tu živeli.

 

Sledećeg dana Miodragovoj majci su se javili poznanici Srbi koji su navodno videli {ta se dogodilo sa njim. Poznanica koja stanuje u blizini {kole “Zenel Hajdini” tvrdi da je videla kada su pripadnici OVK zaustavili Miodragov automobil ispred njene kuće, na raskrsnici. Pored Miodraga je sedeo neki njoj nepoznat mu{karac. Prema njenim rečima pripadnici OVK su odmah ubili ovog nepoznatog čoveka, Miodraga su izveli iz automobila i uveli u {kolu, a automobil su nekuda odvezli.

 

Drugi poznanik Miodragove majke tvrdio je da je lično video Miodragovo telo ispred pomenute {kole i tela jo{ dvojice nepoznatih mu{karaca. Tela je u pri{tinsku bolnicu prebacio KFOR. Miodragovu majku su pozvali da izvr{i identifikaciju. Među telima nije bilo tela njenog sina. Miodragova majka i njegov brat napustili su Kosovo u julu mesecu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Izderić Slavi{a (25), Musliman iz Novog Pazara, muzičar, član vojnog orkestra, stariji vodnik u Vojsci Jugoslavije, živeo u Pri{tini u vojnom samačkom hotelu. Slavi{a je poslednji put viđen 13. juna 1999. godine na putu između Pri{tine i naselja Vranjevac, gde su njega i njegovog prijatelja K.R. napali pripadnici OVK. K.R. je uspeo da pobegne, dok se Slavi{i od tada gubi svaki trag.

 

Prema izjavi Slavi{inog oca Miroslava, 13. juna u 9,30 časova, K.R. je zamolio Slavi{u da mu pomogne da preveze neke stvari iz naselja Vranjevac u centar Pri{tine. Slavi{a je pozajmio od prijatelja Dejana Stankovića automobil marke opel-askona, registarskih oznaka PR 203-21, i sa K.R-om krenuo prema Vranjevcu. K.R. je kasnije ispričao Slavi{inoj porodici da su, na putu do Vranjevca, oko 10,00 časova, na njih počeli da pucaju iz automatskog oružja pripadnici OVK, pri tom ih raniv{i. K.R. je uspeo da se izvuče iz automobila i sakrije u obližnju privatnu kuću. Vlasnica ove kuće I. pomogla je K.R. da se oporavi, {to je kasnije potvrdila i Slavi{inom ocu. Otac navodi da je Slavi{a u trenutku napada nosio uniformu Vojske Jugoslavije i imao službeni pi{tolj.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Milenković Momira (42), Srbina iz Pri{tine, ulica Miladina Popovića br. 96, zaposlenog kao vozač u firmi "Izolacija", oteli su pripadnici OVK 14. juna 1999. godine, uz pomoć njegove kom{inice.

 

Prema izjavi koju je njegov brat dao FHP-u, u njihovu porodičnu kuću su navedenog dana, 14. juna, oko 16,00 časova, u{li kom{inica Albanka Vranići Bela (Vraniçi Bella) i dvojica naoružanih pripadnika OVK u crnim uniformama. Ovi pripadnici OVK nisu bili poznati porodici Milenković. Bela im je rekla da su do{li da vide da li u njihovoj kući ima ukradenih stvari iz albanskih kuća. Momir joj je rekao da može slobodno da pretrese celu kuću i da ga ubije ukoliko nađe bilo koju ukradenu stvar, ali da ukoliko ne pronađu ni{ta, ona zaslužuje batine. Pripadnici OVK i kom{inica su pretresli kuću. Kada su zaključili da nema ukradenih stvari koje su tražili, Bela je rekla Momiru da je bio u pravu, nakon čega su iza{li iz kuće.

 

Desetak minuta kasnije, u 16,30 časova, Bela se vratila do ulaza kuće Milenkovića i rekla snaji Divni, koja se u tom trenutku nalazila u dvori{tu, da pozove Momira. Ispred kapije je bio parkiran luksuzni crni automobil bez registarskih oznaka. Oko automobila su stajala četvorica pripadnika OVK, dvojica koja su bila u kući Milenkovića i vr{ila pretres, i jo{ dvojica, svi u crnim uniformama. Kada je Momir iza{ao iz kuće, ovi pripadnici OVK su ga zgrabili, uvukli u njihov automobil i velikom brzinom odvezli u pravcu pri{tinskog izleti{ta Grmlje. Bela je ostala i vratila se u svoju kuću. Momiru se od tada gubi svaki trag.

 

Njegova porodica je sutradan ujutru, 15. juna, prijavila slučaj KFOR-u, nakon čega su napustili Pri{tinu i izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Visoka [abana (Visoka Shaban) (50), i njegovog sina Samija (18), Rome iz Pri{tine, prema navodima Centra za mir i toleranciju, nepoznata lica su odvela 19. juna 1999. godine, iz kuće njihovog prijatelja u Jablaničkoj ulici u Pri{tini. U kuću su u{li oko 23,00 časa, pretukli [abana i Samija Visoka i odveli ih sa sobom. Od tada im se gubi svaki trag.

Izvor: Veb sajt Centra za mir i toleranciju u Pri{tini

 

Kemalji Ismailj (Kemali Ismail) (32), iz Pri{tine, Rom, ulica Ace Mrdakovića 55/a, otet je 20. juna 1999. godine.

 

Prema navodima Centra za mir i toleranciju, Ismailjija su nepoznata lica nasilno odvela iz njegove kuće 20. juna oko 15,00 časova.

Izvor: Veb sajt Centra za mir i toleranciju u Pri{tini

 

Babić (ime nepoznato), inženjer, Srbin, otet je 22. juna 1999. godine.

 

Centar za mir i toleranciju navodi u svom saop{tenju, koje je preneo beogradski dnevni list Blic, da su Babića nepoznata lica odvela iz njegovog stana u pri{tinskom naselju Sunčani breg.

Izvor: Saop{tenje Centra za mir i toleranciju u Pri{tini, BLIC, 5. jul 1999.

 

Ivanović Mileta i njegova ćerka Jelena, Srbi, oteti su 22. juna 1999. godine u Pri{tini.

Prema navodima dnevnog lista Blic, njih su nepoznata lica odvela iz stana u Pri{tini 22. juna u jutarnjim časovima.

Izvor: Aktivnosti centra za mir, BLIC, 23. jun 1999.

 

Kovačević Neboj{a (17) Srbin iz Pri{tine, otet je 22. juna 1999. godine.

 

Beogradski dnevni list Blic, prenosi izjavu Neboj{ine majke, datu Centru za mir i toleranciju u Pri{tini, da je tog dana grupa Albanaca nasilno u{la u njihov stan, pretila im da se isele i odvela maloletnog Neboj{u. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: Aktivnosti centra za mir, BLIC, 23. jun 1999.

 

Jovanović Nikola Srbin iz sela Čarapić, op{tina Ljubovija, Srbija, i Capakić Cepo nepoznate nacionalnosti, takođe iz Ljubovije, oteti su 23. juna 1999. godine, iz hotela “Božur” u Pri{tini, koji je bio pretvoren u sme{taj za izbeglice. Prema listu Blic, nepoznata lica su ih navedenog dana, uveče, odvela iz hotela. Njihova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: Petorica ubijenih u Pri{tini, BLIC, 25. jun 1999.

 

Mikić Leposava (55), njen suprug Milo{ (61), Crnogorci, penzioneri iz Pri{tine, naselje Vranjevac, Sitnička ulica br. 55 i njihov rođak Tasev Tome (45), Makedonac, sa stanom u naselju Ulpijana u Pri{tini, zaposlen kao ma{inovođa u Kosovu Polju, oteti su 23. juna 1999. godine.

 

Prema svedočenju sina otetih Mikića, Milomira, i Tometove supruge Brankice, Tome je 23. juna u 13,00 časova krenuo ka kući porodice Mikić da im pomogne pri preseljenju u Kosovo Polje. Tome je stigao u njihovu kuću oko 14,00 časova. Tu je sreo njihovu ćerku Ljiljanu i zeta Du{ana koji su poneli neke stvari iz kuće i oti{li svojim automobilom, dok su Leposava i Milo{ nameravali da se iz Pri{tine prebace Tometovim automobilom marke zastava 128 sivomaslinaste boje, registarskih oznaka PR 827-33.

 

Ispred ulazne kapije Tome je sreo i kom{iju Albanca Hakifa Bregaja, sa kojim se pozdravio. Bregaja je kasnije ispričao rodbini da su ubrzo nakon {to je sreo Tometa u njegovu kuću u{li nepoznati Albanci i naredlili mu da ne izlazi iz kuće do 20,00 časova. Zatim su u{li u kuću porodice Mikić. Bregaja ne zna {ta se nakon toga dogodilo. Dalja sudbina Tasev Tome, Mikić Leposave i Milo{a je nepoznata.

 

Milomir Mikić i Tasev Brankica su oti{li sutradan, 24. juna, do kuće Mikića. Kuća je bila opljačkana i stvari ispreturane. Nestanak su prijavili KFOR-u i Međunarodnoj policiji.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Marković Tomislav (64), zaposlen kao blagajnik u Zemljoradničkoj zadruzi i R.J. (60), Srbi iz sela Devet Jugovića, op{tina Pri{tina, oteti su 24. juna 2000. godine na putu između Čaglavic (Cagllavicë) i sela Devet Jugovića. R.J. je kasnije vezana ostavljena pored puta, dok se Tomislavu gubi svaki trag.

 

Prema izjavi Tomislavove ćerke Snežane, datoj FHP, on je bio u poseti rodbini u Prokuplju u Srbiji. Navedenog dana, 24. juna 2000. godine, vraćao se svojim automobilom marke zastava 101, plave boje, u selo. Sa Tomislavom je putovala i njegova kom{inica R.J. Na administrativnoj granici sa Kosovom trebalo je da sačekaju KFOR koji bi im obezbedio pratnju do sela. Tomislav i R.J. nisu stigli na granicu u dogovoreno vreme, pa su pripadnici KFOR-a oti{li. Kada su stigli na Kosovo, priključili su se koloni vozila ispred koje je i{ao d`ip KFOR-a. Kada je kolona do{la do Podujeva, nepoznati albanski civili zaustavili su Tomislavov automobil, izvukli njega i R.J. i odveli ih sa sobom. Otmičari su bili u kombiju i putničkom vozilu, bez registarskih tablica. Jedan od otmičara je odvezao Tomislavov automobil.

 

Kasnije, istog dana, otmičari su ostavili R.J. vezanu pored puta, gde su je prona{li neki ljudi koji su je odvezli u selo. Tomislavova porodica nije uspela da razgovara sa R.J. koja se sada nalazi u selu Devet Jugovića.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Tomanović Andrija (63), Crnogorac, lekar, upravnik hiru{ke klinike Kliničko-bolničkog centra Pri{tina, profesor Medicinskog fakulteta Pri{tinskog univerziteta, otet je 24. juna 1999. godine prilikom odlaska sa radnog mesta. Porodici se poslednji put javio oko 13,00 časova, rekav{i da polazi kući i da će ga prijatelj povesti kolima.

 

Svedok, medicinska sestra, na hirurgiji izjavila je FHP da je dr Tomanović krenuo pe{ke prema glavnoj kapiji bolnice, gde su pripadnici KFOR-a vr{ili kontrolu ulaska u bolnički krug.

 

Drugi svedok, takođe medicinska sestra na hirurgiji, srela je dr Tomanovića u krugu bolnice i i{la je sa njim dok nije nai{ao njen suprug s kojim je oti{la kući. Prema njenoj izjavi, datoj porodici, on je ostao da sačeka prijatelja koji je trebalo da ga odveze do kuće.

 

Treci svedok izjavio je FHP da je, 24. juna 1999. godine između 15,00 i 16,00 časova, kroz prozor bolnice, videla dvojicu nepoznatih mu{karaca kako vode doktora Tomanovića. Videla je da doktor vuče noge i da ga ovi ljudi drže sa strane. Svedok kaže da je, videv{i doktora kako vuče noge, pomislila da mu nije dobro, te je istrčala iz bolnice i sa ulaznih vrata mu se obratila: "Doktore Tomanoviću, da li vam je dobro?" Doktor joj je odgovorio pitanjem: "Za{to misli{ da mi je dobro?" Nakon tih reči, NN mu{karci su naredili doktoru, na srpskom jeziku, da sagne glavu. Na poziv koleginice iz bolnice vratila se u zgradu i s prozora je videla da NN mu{karci uvode doktora u automobil bež boje, marke reno. Koleginica koja je takođe gledala s prozora rekla joj je da poznaje jednog od otmičara hirurga Ibi{a (Ibish), koji je ranije bio zaposlen u ovoj bolnici.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Todorovski Aleksandar (29), Srbin iz Pri{tine, student stomatolo{kog fakulteta, zaposlen kao zubni tehničar u zubnoj ambulanti pri{tinske Hitne pomoći, sin načelnika Hitne pomoći u Pri{tini primarijusa dr Milivoja Todorovskog, otet je 25. juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove majke, Aleksandar je bio dežuran u zubnoj ambulanti u noći 24/25. juna. Ujutru 25. juna između 8,00 i 9,00 časova Aleksandar je vozilom Hitne pomoći, marke pežo, sa vozačem \ata Suljejmanom (Xhata Sulejman), krenuo nekuda. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Aleksandrov otac se obratio i vozaču i dr Beci Suljejmanu (Baci Sulejman), koji je 1991. godine izbegao u Albaniju, a vratio se na Kosovo nakon dolaska KFOR-a. Vozač Hitne pomoći \ata Suljejman odbio je da bilo {ta kaže Aleksandrovom ocu. Dr Beca je rekao da ne zna ni{ta o otmici. Međutim, Aleksandrov otac veruje da dr Beca zna ko je oteo njegovog sina, jer ga je pitao “{ta je Aleksandar, sa beogradskom ličnom kartom, tražio na Kosovu”. 

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

[aranović Stanko (46), Srbin, radnik "Beopetrola", otet je 27. juna 1999. godine u Pri{tini.

 

Prema izjavi njegovog prijatelja Dragana, Stanko i on su 27. juna odlučili da prebace stvari iz njihovih stanova u Pri{tini u obližnje selo Donja Konju{a (Konjushë e Ulët). Nakon {to su spakovali stvari, oko 13,00 časova Dragan je odvezao stvari u Donju Konju{u, dok je Stanko ostao u Draganovom stanu u ulici Karađorđa Petrovića sa njegovim kom{ijom Albancem R.R. Kada se Dragan vratio, oko 19,00 časova, u stanu nije zatekao nikoga. Vrata nisu bila obijena, ali su sve stvari bile ispreturane. Dragan je potom pozvao Stankovog brata, koji mu je ispričao da mu je R.R. javio da su između 16,00 i 17,00 časova u Draganov stan u{la četvorica nepoznatih Albanaca u civilu. Rekla su Stanku da u roku od 15 minuta mora da napusti stan. Kada im je Stanko objasnio da stan nije njegov i da čeka prijatelja, u{li su unutra i počeli da preturaju. Kada su videli R.R, pretukli su ga i gurnuli niz stepenice u podrum zgrade i tu ga ostavili. Stanka su poveli sa sobom i odvezli ga nekuda njihovim automobilom. Dragan je pozvao telefonom R.R, ali mu je on rekao da se pla{i da priča o tome {ta se dogodilo. Dragan je napustio stan oko 22,00 časa istog dana. Ispred zgrade je video parkiran automobil marke opel kadet, sive boje, bez tablice, u kome su sedela četiri mu{karca. Dragan je iza{ao iz zgrade ne paleći svetlo u hodniku da ga ti ljudi ne bi primetili. Odmah je prijavio slučaj KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

\osić Zoran (56), Srbin, zaposlen u Slu`bi za platni promet, otet je 28. juna 1999. godine u Pri{tini.[29]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Barač \uro (35) i Prusac Nenad (30), Srbi, oteti su 28. juna 1999. godine u Pri{tini.

 

Barač i Prusac su izbegli iz Hrvatske 1995. godine. Živeli su u kolektivnom sme{taju u Tehničkoj {koli u Pri{tini. Otac Barač \ure, u izjavi datoj FHP-u, navodi da je grupa kosovskih Albanaca 28. juna upala u Tehničku {kolu i isterala izbeglice. KFOR i UNHCR su ih, nakon toga, smestili u hotel "Božur", takođe u Pri{tini, gde su ih Albanci ponovo maltretirali. Barač i Prusač su se dogovorili s prevoznikom iz Kur{umlije da 28. juna dođe u Pri{tinu i preveze ih u Srbiju. Oko 8,00 časova su iza{li iz hotela da pronađu telefonsku govornicu i saznaju da li je prevoznik krenuo za Pri{tinu. U međuvremenu, otac \ure Barača, koji je čekao sina u hotelu, čuo je od nekih Albanaca da su njegovog sina i Nenada, u 8,30 časova, kod semafora na raskrsnici između muzeja i džamije, zaustavili neki Albanci, ugurali u automobil i odvezli. Dalja sudbina ovih izbeglica je nepoznata. Istog dana, 28. juna uveče, neki Albanci su u{li u hotel kroz prozor i preostalim izbeglicama ukrali lične stvari i humanitarnu pomoć.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Spasić Dragan i Bakić Azra, Romi iz Pri{tine, naselje Lapska džamija (Xhamija e Llapit), Ibarska ulica br. 10, oteti su tokom juna 1999. godine.

 

Prema svedočenju Draganove ćerke, njenog oca i maćehu Azru odvela je grupa od oko 20 Albanaca koji su nasilno u{li u njihovu kluću u Pri{tini u junu 1999. godine. Neki od ovih Albanaca su nosili uniforme OVK. Među napadačima prepoznala je Fajika, Albanca iz naselja Draga{ (Dragash) u Pri{tini. Devojka tvrdi da su ih tukli, tražeći da im kažu ko je ubijao i pljačkao Albance u Pri{tini. Ona je od batina izgubila svest. Probudila se u kući svog kom{ije. On ju je tamo preneo kada su napadači napustili kuću Spasića, odvodeći Dragana i Azru. Od tada se Spasić Draganu i Bakić Azri gubi svaki trag. Nakon ovog događaja ćerka Spasić Dragana je izbegla u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Čubanović \orđe (59), Srbin iz Pri{tine, naselje Dardanija, Svetosavska ulica br. 34, zaposlen u preduzeću "Elektrokosovo", poslednji put je viđen 1. jula 1999. godine.

 

Prema svedočenju njegovog brata \orđe je imao radnu obavezu da iz zgrade Pokrajinskog izvr{nog veća iznese dokumentaciju i preda predstavnicima biv{e srpske vlasti. Nameravao je da napusti Pri{tinu kada zavr{i posao. Dana 1. jula, \orđe se spremao da ode u Srbiju. Prijatelj Vasić Ljubi{a mu je pomagao oko pakovanja stvari i uno{enja u automobil, koji je bio parkiran ispred zgrade. U tom trenutku su ih napala trojica albanskih civila. \orđev prijatelj je uspeo da pobegne i odmah se uputio u zgradu biv{eg Pokrajinskog izvr{nog veća. Vratio se sa obezbeđenjem u trenutku kada su otmičari ulazili u obližnju prodavnicu, spu{tajući na vrata metalne roletne. \orđa nisu videli. Oti{li su u KFOR i prijavili {ta se dogodilo. KFOR je blokirao ceo kvart, ali otmičare nisu na{li. Od tada se \orđu gubi svaki trag. \orđeva porodica je posredno čula da su njegove kom{ije Albanci videli otmičare kako vode \orđa i da su ih molili da ga puste, ali da njihove molbe nisu vredele.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Fazljija Gafo (Fazlija Gafo) (23) i Čelović Ismet (52), Romi iz sela Preoce (Preoc), op{tina Pri{tina, poslednji put su viđeni 3. jula 1999. godine, kada su se u dru{tvu Gafovog brata F.G. i prijatelja Č.A. vraćali iz Pri{tine u Preoce. U blizini autobuske stanice u naselju Ulpijana presrela ih je grupa albanskih mladića sa dva automobila. Upla{ili su se i počeli da beže, a mladići iz automobila su iza{li i počeli da trče za njima. F.G. i ^.A. su uspeli da pobegnu, dok se Gafou i Ismetu od tada gubi svaki trag.

 

Braću Fazljija Gafa i F.G, Čelović Ismeta i Č.A. angažovao je, 3. jula 1999. godine, privatni preduzetnik Slavko Zdravković, da istovare stvari iz stana jedne starije srpkinje iz Pri{tine, naselje Kičma (Kurriz), zelena zgrada, ulaz br. 11, VII sprat. Prema svedočenju F.G. i Č.A., Zdravković je 3. jula u 9,40 časova do{ao svojim automobilom po njih četvoricu u Preoce i odvezao ih u zgradu u Pri{tini iz koje je trebalo da iznesu stvari. Kada su u{li u zgradu, lift se pokvario, tako da su bili prinuđeni da stvari iznose pe{ke sa VII sprata. Na stepeni{tu ispred zgrade su se okupili neki Albanci koji su počeli da ih vređaju i da im prete. Zdravković, koji je bio u stanu i pakovao stvari, pozvao je KFOR. Desetak minuta kasnije do{li su pripadnici KFOR-a i rasterali okupljene Albance. Nakon toga, nastavili su da iznose stvari iz stana i utovaruju ih u kamion koji je bio parkiran ispred zgrade. Pola sata kasnije, ponovo su se ispred zgrade okupili isti Albanci i nastavili da ih vređaju i da im govore da su stvari koje iznose iz stana njihove a da ih je ta Srpkinja ukrala od njih. Žena čije su stvari istovarali pozvala je KFOR koji je jo{ jednom rasterao okupljene Albance.

 

U 15,30 časova sve stvari su bile utovarene u kamion. Zdravković im je tada rekao da neće moći da ih preveze nazad u selo kao {to im je obećao kada su krenuli. Uputili su se prema autobuskoj stanici koja se nalazi pored male pijace u naselju Ulpijana. Na putu ka stanici primetili su da ih četvorica mladića prate. Trojica su bili mlađa, oko 23-24 godine, dok je četvrti bio ne{to stariji, oko 30 godina. Stariji mladić je bio krupan, visok, proćelav. Trojica mladića su bili ne{to niži i mr{aviji od starijeg mladića, dvojica su imala {atiranu, a treći kovrdžavu kosu. Svedoci su ove mladiće ranije videli u grupi Albanaca koji su se okupljali ispred zgrade dok su oni iznosili stvari. Kada su do{li do Po{te 1, videli su da su se ovi mladići razdvojili i prestali da idu za njima. Dvojica su skrenula kod male pijace levo, dok su druga dvojica oti{la na suprotnu stranu.

 

Kada su se približili autobuskoj stanici, ispred njih se zaustavio beli automobil marke zastava 101. U automobilu su se nalazila četvorica mu{karaca. Jedan od njih je bio mladić kovrdžave kose koji ih je prethodno pratio. Za njim je do{ao drugi automobil marke lada, plave boje, u kome su bila ostala trojica mladića koji su ih pratili. Tada su počeli da beže, F.G. i Č.A. su potrčali prema maloj pijaci, dok su Fazljija Gafo i Čelović Ismet potrčali niz Vidovdansku ulicu prema kružnom toku. Dvojica mladića su iza{la iz bele zastave i počela da trče za F.G. i ^.A.  Kada su do{la do restorana "Kontra", okrenuli su se i zaključili da ih vi{e niko ne prati. Krenuli su da potraže Gafoa i Ismeta, ali ni njih ni automobila koji su se zaustavili pored njih vi{e nije bilo. Sreli su patrolu KFOR-a i poku{ali da im prijave incident. Sa patrolom KFOR-a je bila jedna albanska devojka, prevodilac. Objasnili su joj {ta se dogodilo. Ona je prvo odbila da prevede, a zatim ne{to ipak ispričala pripadnicima KFOR-a. Svedoci veruju da ona nije prevela ono {to su ispričali, jer su im pripadnici KFOR-a samo pružili papir sa brojem telefona na koji mogu da im se obrate ukoliko im je potrebna pratnja. Ova devojka im je jo{ rekla da mogu slobodno da idu i da ih niko neće dirati.

 

F.G. i ^.A. su tada oti{li u Mikronaselje (Mikronasel) gde su seli na jednu klupu. Tu su im pri{le dve devojke koje su čule kad su razgovarali o onome {to im se desilo. Rekle su im da su Srpkinje i da mogu da ih odvedu kod jednog njihovog prijatelja koji govori engleski jezik i koji će im pomoći da incident prijave KFOR-u. Oni su to prihvatili i nakon {to su oti{li po tog mladića koji je govorio engleski jezik, oti{li su zajedno kod KFOR-a da prijave incident. Pripadnici KFOR-a su ih saslu{ali, ali su im rekli da ne smeju da napu{taju svoje pozorno mesto i ostavili im adresu sedi{ta KFOR-a u Pri{tini i broj telefona na koji mogu da prijave incident. Pla{ili su se da idu do zgrade Doma armije kod hotela "Grand" gde je bilo sedi{te KFOR-a, pa su iz stana ovog mladića poku{ali da ih pozovu telefonom, ali je taj broj bio stalno zauzet.

 

Kom{ija mladića u čijem su stanu bili, Srbin, ponudio im je da ih odveze u selo. Za to su mu platili 10 nemačkih maraka. U selo Preoce vratili su se u 20,30 časova. Nisu uspeli da saznaju {ta se dogodilo sa Fazljija Gafom i Čelović Ismetom.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Marković D. Novica (40), Srbin iz Pri{tine, Gole{ka (Goleshit) ulica br. 7/6, zaposlen kao ma{inski tehničar u Elektrodistribuciji Pri{tina, otet je 4. jula 1999. godine iz putničkog autobusa na putu između Pri{tine i sela Devet Jugovića.

 

Prema svedočenju Novi~inog rođaka Zvonka, Novi~ina supruga je sa decom napustila Pri{tinu krajem juna i izbegla u Srbiju, dok je Novica ostao da živi u Pri{tini. Povremeno je posećivao oca koji je živeo u porodičnoj kući u selu Devet Jugovića. Novi~ina rodbina je saznala od Albanaca iz Pri{tine da je on 4. jula oko 12,00 časova, na autobuskoj stanici "Lapska džamija", na izlazu iz Pri{tine, u{ao u putnički autobus privatnog auto-prevoznika i krenuo ka selu Devet Jugovića.

 

Kada je autobus stigao na stanicu u selu Devet Jugovića gde je Novica trebalo da izađe, neki nepoznati Albanci su pri{li vozaču i naredili mu da ne zaustavlja autobus.Vozač je nastavio da vozi, ne zaustavljajući se, do sela Lužane, kada su mu ovi Albanci naredili da zaustavi autobus. Izveli su Novicu i poveli ga nekud. Marković Novici se od tada gubi svaki trag.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jak{ić Svetislav (71), Srbin iz Pri{tine, ulica Lenjinova br. 30/a, penzioner, otet je 5. jula 1999. godine na raskrsnici, na putu od svog stana ka naselju Ulpijana. Njegova dalja sudbina je nepoznata.

 

Njegova ćerka Suzana živela je sa porodicom u pri{tinskom naselju Ulpijana i napustila grad i izbegla u Srbiju 5. jula 1999. godine. Prema izjavi koju je Suzana dala FHP-u, 4. jula, dan pre njenog odlaska, u večernjim časovima, trojica nepoznatih Albanaca poku{ali su da uđu u Svetislavov stan. U tom trenutku je pored njegove zgrade prolazila patrola KFOR-a. Primetili su napadače i priveli ih. Svetislav je nakon ovog incidenta oti{ao u Ulpijanu i prenoćio u ćerkinom stanu.

 

Sutradan, 5. jula, nakon {to je ispratio ćerku, Svetislav se vratio u svoj stan. Istog dana oko 17,00 časova krenuo je ponovo ka ćerkinom stanu gde je nameravao da prenoći. Na izlazu iz zgrade fizički je nasrnuo na njega i počeo da ga batina nekada{nji čuvar u firmi "Granit", Albanac, ali ga je odbranio kom{ija iz zgrade, takođe Albanac. Nakon toga, Svetislav je u{ao u svoj automobil marke zastava 101, registarskih oznaka PR 193-84, i krenuo glavnim putem ka naselju Ulpijana. Kada se zaustavio na semaforu, dvojica naoružanih Albanaca su mu pri{la, pucala u njegov automobil i naredila mu da izađe. Tada im se pridružila veća grupa ljudi koji su im pomogli da Svetislava izvuku iz kola i obore ga na zemlju. Uvukli su ga na zadnje sedi{te automobila i odvezli.

 

U trenutku otmice, raskrsnicom su prolazila dvojica Svetislavovih rođaka, Budo i Dragan, koji su videli {ta se dogodilo, ali su se pla{ili da izađu iz svog automobila i da mu pomognu. O tome su obavestili rodbinu i slučaj prijavili KFOR-u.

 

Poznanici iz Pri{tine ispričali su rodbini da su Svetislavov automobil videli nedelju dana nakon otmice u Vidovdanskoj ulici u Pri{tini ispred kafane "Tri {e{ira", bez registarskih tablica i da je bio ulubljen sa desne strane kod branika.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Pavlović Nata{a, Srpkinja iz Pri{tine, ulica Meto Bajraktari br. 19, oteta je 5. jula 1999. godine.

 

Prema navodima Centra za mir i toleranciju, Nata{u su 5. jula oko 14,00 časova, iz njenog dvori{ta, odveli jedna devojka i dvojica mladića koji su nosili uniforme ali bez oznaka. Majka nestale Nata{e sumnja da je u otmici njene ćerke učestvovala njihova kom{inica Albanka.

Izvor: Veb sajt Centra za mir i toleranciju u Pri{tini

 

Gordić Milo{ (36), izbeglica iz Mostara, BH, i Ostojić Veljko (24), medicinski tehničar, izbeglica iz Dvora na Uni, BiH, Srbi, odvedeni su 12. jula 1999. godine iz hotela “Božur”, soba br. 301, gde su bili sme{teni sa drugim izbeglicama iz Bosne i Hrvatske.

 

Prema izve{taju beogradskog lista Blic, pomenute izbeglice su otela petorica ili {estorica Albanaca koji su nasilno u{li u njihovu sobu. Njihova dalja sudbina je nepoznata.

Izvor: Oslobođen direktor Gradinga, BLIC (BETA), 15. jul 1999.

 

Ristić Bratislav (47), Srbin, bankarski službenik u "Jugobanci" u Pri{tini, odveden je iz stana u Beogradskoj ulici br. 36 u naselju Dardanija, 12. jula 1999. godine.

 

Majka otetog Bratislava je ispričala FHP da je od sinovljeve supruge saznala da su tog dana u 21,30 časova trojica naoružanih Albanaca do{la u njihov stan i Bratislava odveli na ispitivanje u {tab OVK. U stanu su ostale supruga i ćerka. Rekli su im da će pustiti Bratislava za15 minuta. Odvezli su ga njihovim kolima. Majci je 15. jula nepoznata osoba do{la u stan i uručila papir na kome je pisalo “Va{ sin je u zatvoru, u Kosovskoj Mitrovici, dobro je i neće mu se ni{ta desiti ako platite. U nastavku je rukopisom Ristić Bratislava pisalo: "Traže mi 10.000 DEM da me puste. Ako možete naći pare, sutra-prekosutra će me pustiti ili ubiti”. Ispod teksta se nalazio njegov potpis. Čovek koji je doneo poruku nije dobro govorio srpski jezik. Pozajmili su novac od prijatelja da bi platili otkup. Taj čovek ih je pozvao telefonom poslepodne istog dana, i dogovorili su se da mu predaju polovinu novca odmah, a drugu polovinu kada oslobode Bratislava. Novac je trebalo da mu predaju na dogovorenom mestu u 19,30 časova, ali se u dogovoreno vreme niko nije pojavio. Ovaj čovek se vi{e nije javljao. Supruga i ćerka su posle njegove otmice napustile Kosovo i iselile se u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ivanović Momčilo (33), Srbin iz Pri{tine, zaposlen kao železnički tehničar u Železničkom preduzeću u Kosovu Polju, nestao je 17. jula 1999. godine u Pri{tini.

 

Majka nestalog izjavila je FHP da je njen sin iza{ao iz stana oko 10,00 časova i da se vi{e nije vratio. Ne zna kuda je nameravao da ide. Istog dana, oko 12,00 časova, posetila su je tri nepoznata albanska civila, koji su joj rekli da ih je poslao Momčilo. Pretresli su njegovu sobu i ceo stan, nisu uzeli ni{ta, a na pitanje gde joj se nalazi sin, odgovorili su: "nećete vi{e da ga vidite". Prema majčinim rečima, ovi Albanci razgovarali su sa njom na albanskom i srpskom jeziku. Prilikom odlaska rekli su joj da zatvori vrata i nikoga ne pu{ta unutra. Nakon ovog događaja, nekoliko dana za redom, na vrata su dolazili nepoznati Albanci koji su joj govorili da joj je sin ubijen i da će i ona biti ubijena ukoliko ne napusti stan. Detaljno su opisivali izgled njenog sina, navike i način na koji je ubijen. Iza zaključanih vrata svojih stanova, kom{ije Srbi su čuli pretnje Momčilovoj majci, ali se nisu usudili da izađu.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Vasić Dragoljub, penzioner iz Pri{tine, Srbin, odveden je u noći 17/18. jula 1999. godine iz svog stana u ulici Roberta Gajdija 27. Rođak Miomir \ukić, koji je sledećeg jutra do{ao da poseti Vasića, zatekao je prazan stan. Prema izgledu stana, Miomir veruje da je Vasić spavao kada su otmičari u{li u stan.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Ristić Milorada, Srbina, sina službenika biv{eg Privremenog izvr{nog veća Kosova, Bore Ristića, prema navodima dnevnog lista Politika oteli su pripadnici OVK 18. jula 1999. godine u Vidovdanskoj ulici u Pri{tini.

Izvor: Novo stradanje srpskog stanovni{tva, POLITIKA, 19. jul 1999.

 

Nikolić Dejan, Srbin iz Pri{tine, odveden je iz svog stana 26. jula 1999. godine oko 19,30 časova. U stan, u naselju Sunčani breg u Pri{tini, u{la je grupa naoružanih Albanaca. Prema izve{taju lista Blic, istom prilikom silovali su njegovu verenicu, a Nikolića su vezali i odveli sa sobom.

Izvor: Oteli supruga, ženu silovali, BLIC, 28. jul 1999.

 

Petković Neboj{a (40), Srbin, doktor stomatologije, specijalista oralne hirurgije, zaposlen u Hitnoj pomoći u Pri{tini, sa stanom u naselju Ulpijana, ulica [arla Tranijea br. 15, stan br. 5, nestao je 30. jula 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove supruge Gospave, ona je napustila grad sredinom juna, odmah po povlačenju srpskih snaga, dok je Neboj{a odlučio da ostane u Pri{tini i da dalje obavlja svoj posao. Supruga je poslednji put razgovarala sa njim telefonom 25. jula. Tom prilikom joj je rekao da su mu tog dana na poslu nepoznati Albanci u uniformama pretili da će stradati ukoliko ne napusti Pri{tinu. Neboj{in otac, koji je takođe ostao u Pri{tini, javio joj je 5. avgusta da je Neboj{a nestao. Iza{ao je sa posla oko 17,00 časova.

 

Prema saznanjima Neboj{inog oca, pripadnici OVK su presreli Neboj{u ispred zgrade "Devet Jugovića" u takozvanom Mikronaselju, i odveli ga u nepoznatom pravcu. Neboj{in otac je takođe saznao da su pripadnici OVK, pre toga u zgradi Hitne pomoći, dva puta poku{ali da odvedu njegovog sina, ali su ih u tome sprečili albanski lekari.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Milenković Svetomir (37), profesor iz Obilića, Srbin, odveden je 3. avgusta 1999. godine oko 22,00 časa iz porodi~ne ku}e u Dalmatinskoj ulici br.183 u Pri{tini. Tom prilikom njegov otac Momčilo Milenković je ubijen.

 

Prema svedočenju Svetomirove sestre Jorgovanke, 3. avgusta u 21,30 časova u njihovu kuću su u{li pripadnici OVK. U kući su se tada nalazili Momčilo, Svetomir, ona i njena ćerka Valentina stara 9 godina. U kuću su u{la četvorica pripadnika OVK. Jedan, o~igledno nadre|en ostalima, bio je smeđ, nizak, gojazan, na desnoj {aci je imao gips, na desnoj nadlaktici tetovažu {iroku oko 10 cm, plave boje, slika brodića i albanske zastave, star oko 30 godina, visok oko1,65 m. Drugi pripadnik OVK imao je tamnu kratku kosu, podignutu želatinom ("kao jež"), visok oko 1,75-1,80, ne{to mlađi, oko 25 godina, sa aknama po licu, imao je crne patike, crne farmerke i sivu majcu sa nekom okruglastom slikom. Treći napadač je bio visok, izrazito mr{av i mi{ićav, imao je duga~ku kosu pozadi provučenu kroz crni kačket, crne farmerke, kai{ kafene boje, crnu ko{ulju, bele "Nike" patike. Četvrti pripadnik OVK je bio srednje visine, smeđ, imao je kraću kosu zače{ljanu na stranu, crne farmerke, crnu majcu i bele "Nike" patike. Samo on je govorio i albanski i srpski, dok su ostali napada~i govorili samo albanski jezik. Jorogovanka sledećim rečima opisuje {ta su njoj i njenoj porodici učinili ljudi koji su tada u{li u kuću:

 

“Tata je otključao vrata. Do{li su do terase gde smo svi sedeli i počeli da nas guraju prema kući. Tatu su zadržali u dnevnoj sobi, mene i Valentinu su uveli u moju sobu. Nisam videla gde su odveli Svetu. Rekli su da traže oružje, ali i zlato i novac. Sve su preturali, vi{e su tražili novac i zlato. U sobi sa mnom i Valentinom bio je onaj sa duga~kom kosom. Počeo je da me tuče. Stavio je metalni obruč preko pesnice i time me udarao po glavi. Zatim je izvadio iz džepa neke tanke žice, obmotao mi oko vrata i počeo da me davi. Žice su me sve vi{e sekle, krv mi se slivala niz vrat, a on mi je udarao glavu o vitrinu i o zid, naizmenično. Nakratko sam izgubila svest. Posle sam videla da ulaze u sobu i izlaze iz nje iznose}i sve vrednije stvari. Nastavili su da me tuku, pitali su gde je novac i zlato. Rekla sam da ću im reći kada prestanu da me biju. Oni su prestali i ja sam im dala kutiju sa zlatnim nakitom i ne{to novca. Tada su iza{li iz sobe i Valentinu i mene zaključali. Čula sam kako tuku tatu u dnevnoj sobi, on je jako vikao od bola. Zagrlila sam Valentinu i počela da plačem. Nakon 15-20 minuta, udarci i jauci su prestali. Zatim sam čula njihove glasove u dvori{tu i ~ula kako pale kola i odlaze. Sačekala sam jo{ 5 minuta da se uverim da su oti{li. Onda sam izbacila čar{af kroz prozor i spustila se u dvori{te. Kada sam videla da nema nikoga, pomogla sam Valentini da siđe, pa smo zajedno iz dvori{ta u{le u dnevnu sobu. U dnevnoj sobi, na trosedu je sedeo tata. Oko vrata mu je bio stegnut tanki heklani stolnjak. Kada nas je video, ustao je i krenuo prema nama da nas zagrli. Pokazivao mi je rukom na vrat, da mu skinem stonjak. Zagrlio me je i naslonio se na mene. Poku{avala sam da odvežem stolnjak, ali je bio jako stegnut. Ispod stolnjaka je bila stegnuta i žica, bio je sav isečen. Pored njega je bio neki deo od pu{ke, krvav. Sveta je bio na vojnoj vežbi, ostala mu je pu{ka, mi smo je bacili, ali je taj deo ostao. Tatu su tukli tim delom pu{ke, glava mu je bila razbijena. Kada sam uspela da odvežem stonjak, na usta i nos je počela da mu teče krv. Pao je na mene i umro. Bila sam potpuno mokra od krvi. Počela sam da dozivam Svetu. Iza{la sam u dvori{te i videla da je u staroj kući upaljeno svetlo. U{la sam unutra, sve je bilo ispreturano, ali Svete nigde nije bilo.

 

Oti{la sam kod kom{ija Srba Nikolajević Žarka i Lole. Tražila sam pomoć od njih. Pozvali smo KFOR. Do{li su za 5 minuta. Sve sam im ispričala. Prevodilac je bila neka žena. Dali su mi lek za smirenje. Odvela sam ih u na{u kuću. Izvr{ili su uviđaj. Pozvali su lekara da pogleda tatu. On je brzo do{ao, pogledao ga i kada je iza{ao, izjavio mi je sauče{će. Stavili su njegovo telo u neku kesu i odvezli ga. Zamolila sam ih da, po{to ja ne mogu, njegovo telo sahrane u grobnici pored moje majke koja je umrla pre tri godine. Objasnila sam im gde se nalazi i oni su ga posle tamo sahranili. Valentina i ja smo ostale kod kom{ija. KFOR nas je posećivao i donosio nam hranu. Nakon 10 dana su nas pozvali i odveli u Peć da identifikujemo ~oveka koga su uhapsili veruju}i da je on bio jedan od onih {to su nas napali. Bio je to onaj debeli, Valentina ga je odmah prepoznala. Ne znam {ta je posle bilo sa njim, niko nam ni{ta nije rekao. Bratu se od tada gubi svaki trag. Ni{ta ne znam o njemu.”

 

Jorgovanka je sa ćerkom, krajem avgusta 1999. godine, napustila Kosovo i izbegla u Srbiju. Od posledica batinanja Jorgovanka je izgubila vid.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Vasić Nada (95), Srpkinja, odvedena je iz svog stana, u Lenjinovoj ulici u Pri{tini, 8. avgusta 1999. godine.

 

Unuka Sun~ica ju je poslednji put videla 7. avgusta, između 10,00 i 12,00 časova, kada je do{la da je obiđe. Nadina prijateljica, koja joj je svakog jutra donosila hleb, 8. avgusta ujutru zatekla je u stanu nepoznate Albance kako menjaju bravu na ulaznim vratima. Kada su je videli, poku{ali su da je uvuku u stan. Uspela je da pobegne, oti{la je kod Sunčice, pa su zajedno slučaj prijavile KFOR-u. Mladići koji su bili u stanu odmah su uhap{eni – tvrdili su da je stan bio prazan kada su oni do{li. Sun~ica je ispričala da su sredinom jula dva pripadnika OVK nasilno u{la u stan njene bake. Pretresli su stan, tražili su novac i oružje. Pitali su je gde joj se nalazi sin, na {ta im je ona odgovorila da nema sina već samo ćerku. Kada su odlazili, zapretili su joj da će je zaklati ako ne napusti stan.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Živković Ilija (56), Srbin iz Pri{tine, Vidovdanska ulica br.135, ulaz I, stan 15, naselje Ulpijana, zaposlen u preduzeću "Jugoinspekt", otet je 14. avgusta 1999. godine na putu između sela Rudare i Pri{tine.

 

Prema svedočenju njegove ćerke, koja je napustila Pri{tinu i živi u Beogradu, Ilija je u Pri{tinu krenuo iz Beograda, sa jednim Albancem takođe iz Beograda, radi zamene stana. Putovali su automobilom Ilijinog prijatelja, registracije PR 107-906. Na administrativnoj granici sa Kosovom, na kotrolnom punktu u selu Rudare, srpska policija je registrovala da je njihov automobil pro{ao oko 5,00 časova i oti{ao prema Podujevu.

 

Jedan Ilijin prijatelj je izjavio FHP-u da je razgovarao sa Albancem koji je putovao sa Ilijom i da mu je ovaj ispričao da su njih dvojica pre{la administrativnu granicu sa Kosovom oko 6,00 časova. U selu Livadica, kod Podujeva, presreli su ih uniformisani, naoružani pripadnici OVK sa maskama na licima. Izveli su Iliju iz automobila, a Albancu naredili da nastavi put. Dalja sudbina Živković Ilije nije poznata.

 

Automobil kojim su putovali pronađen je u Podujevu. ]erka nestalog Ilije je deset dana kasnije saznala da se Albanac, s kojim je putovao njen otac, nalazi u pri{tinskoj bolnici i da su ga prilikom napada otmičari onesvestili, tako da se ne seća događaja.

 

Ilijina ćerka veruje da se incident dogodio na deonici puta između kafane "Bosanka" i obližnje {ume. Neki albanski poznanici su joj rekli da su njenog oca oteli pripadnici OVK iz sela Gornja i Donja Repa.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Nedeljković Zoran (46), Srbin, sa stanom u Pri{tini, ulica Tomislava Sekulića br. 8, otet je 18. avgusta 1999. godine, između 11,00 i 14,00 časova, na pijaci u blizini centra "Boro i Ramiz".

 

Govorio je odlično albanski jezik. Pomagao je kom{ijama Srbima koji su se pla{ili da izlaze iz stanova i snabdevao ih hranom. Svedok, Zoranov kom{ija, ispričao je FHP-u da je 16. avgusta Zorana zamolio da mu pomogne da iz stana iznese oružje i preda ga Centru za mir i toleranciju. Dok su kroz zgradu nosili oružje u papirnim kesama, nai{ao je kom{ija Albanac koji je video cevi pu{aka. Svedok veruje da je to mogao biti razlog Zoranove otmice. Dva dana kasnije, 18. avgusta, Zoran je oti{ao na pijacu da kupi kom{ijama paradajz i vi{e se nije vratio.

 

U vreme kada je Zoran otet, njegova supruga je bila na poslu. Kada se vratila i shvatila da Zorana nema, obavestila je KFOR. Od kom{ija Albanaca je saznala da su Zorana na ulici napala četvorica uniformisanih pripadnika OVK, uvukla ga u automobil i odvezla.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Simović Aleksandar (31), Srbin iz Pri{tine, naselje Dardanija, ulica Patrijarha Danila br. 5, ulaz 13, stan br. 7, prevodilac u "Media Action International", otet je 21. avgusta 1999. godine u kafiću "Pikaso" u Pri{tini.

 

Aleksandar je živeo u Pri{tini sa roditeljima i braćom. Jedan brat je napustio Pri{tinu 10. jula 1999. godine, drugi je izbegao u Srbiju jo{ tokom NATO intervencije, dok je majka napustila grad krajem jula 1999. godine. U stanu su ostali samo Aleksandar i njegov otac Stevan. Prema izjavi koju je Aleksandrov brat Slavi{a dao FHP-u, Aleksandar je 21. avgusta iza{ao iz stana oko 9,00 časova i vi{e se nije vratio. Porodica je kasnije saznala od Aleksandrovih prijatelja da je on tog dana obi{ao dva kafića u Pri{tini. Prvo je oti{ao u kafić "Kukri", a odatle u kafić "Pikaso". Bio je u dru{tvu prijatelja Albanca, ali ime tog mladića nije poznato porodici. Vlasnik kafića "Pikaso", Aleksandrov prijatelj Albanac Du{i Agron (Dushi Agron), ispričao je porodici da je Aleksandar sedeo tog dana u kafiću sa pomenutim Albancem i da su oko 12,00 časova u kafić u{la dvojica uniformisanih i naoružanih pripadnika OVK, koji su odveli sa sobom Aleksandra i njegovog prijatelja. Agron je ispričao porodici da ne poznaje Aleksandrovog druga, ali da ga je nakon otmice video u gradu i da je od nekih prijatelja saznao da su ga pripadnici OVK držali zatvorenog 24 časa, a zatim oslobodili, dok su Aleksandra zadržali. Dalja sudbina Simović Aleksandra je nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Jović Tihomir (47), Srbin, otet je početkom septembra 1999. godine u Pri{tini. Tihomira su nepoznata lica odvela iz pri{tinske bolnice nakon {to se zaposlenima u bolnici obratio za pomoć na srpskom jeziku.

Izvor: Fire on convoy of Serbs ŠRafal na kolonu Srbaą, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 14. septembar 1999.

 

[kripac Vera (70) Srpkinja iz Pri{tine, sa stanom u naselju Dardanija SU 6/6, ulica Vladimira Stefanovića br. 43/1, oteta je 11. septembra 1999. godine.

 

Prema izjavi njenog sina Slobodana, koji je napustio Pri{tinu 12. juna 1999. godine i izbegao u Srbiju, Vera je živela sama u Pri{tini. Slobodanova supruga je bila kod nje u poseti u julu 1999. godine. Provela je nekoliko dana u Pri{tini i nakon toga se vratila u Srbiju. U to vreme niko nije uznemiravao Veru.

 

Krajem avgusta 1999. godine, nepoznati Albanci, civili, su u vi{e navrata dolazili u njen stan i pretili joj da će je ubiti ukoliko ne napusti grad. Sin je tada zamolio svog prijatelja, albanskog advokata Krasnići Bedria (Krasniqi Bedri) da proda stan njegove majke, a nju prebaci u Srbiju. Od tada je Krasnići skoro svakodnevno boravio u Verinom stanu. Dana, 11. septembra 1999. godine, oko 22,00 časa, u stan su ponovo do{li ljudi koji su i ranije pretili Veri. U stanu se nalazio i advokat Krasnići. Od kom{ije iz zgrade sin je saznao da su ovi ljudi izveli iz stana Veru i Krasnićia. Kom{ija je čuo kako se advokat raspravlja u hodniku sa otmičarima i zatim video kako ih ubacuju odvojeno, u dva automobila, koji su bili parkirani ispred zgrade i odvoze nekud.

 

Tri dana nakon otmice, Slobodan je telefonom razgovarao sa Krasnićiem. Krasnići mu je ispričao da su ga otmičari pretukli i odmah oslobodili, ali da ne zna gde su odveli Veru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.1. Ubijeni

 

Čelić Ivan (37), Srbin iz Pri{tine, naselje Sunčani breg 2. zgrada br.22/22, inženjer, zaposlen u firmi "Elektroprivreda Srbije", radio na ugljenokopu "Belaćevac", nestao je 14. juna 1999. godine, u Pri{tini.

 

Prema navodima njegove supruge Vesne, direktor "Elektroprivrede Srbije" Krnetić, pozvao je Ivana, 14. juna oko 13,00 časova, da se sastanu i razgovaraju o daljoj sudbini njihove firme. Sastanak je bio dogovoren za 14,00 časova, u hotelu “Grand”. Supruga je poslednji put videla Ivana kada je krenuo da se sastane sa Krnetićem. Ivan je oti{ao svojim automobilom marke golf, crnim, registarskih oznaka PR 998-08. Rekao joj je da će u povratku kupiti hleb.

 

Po{to se Ivan nije vratio kući, njegova supruga je uveče pozvala direktora Krnetića i saznala da se on nije video sa njenim mužem, jer su mu iskrsle neke obaveze. Od poznanika je čula da je Ivan bio u hotelu "Grand", čekao direktora i da je, nakon {to on nije do{ao u dogovoreno vreme, po{ao kući. Od tada mu se gubi svaki trag.

 

Ivanov brat je izjavio FHP-u da su njegovi roditelji, nakon {to su saznali za sinovljev nestanak, oti{li do Dubrovačke ulice gde je živeo portparol OVK Demaći Adem (Demaqi Adem), verujući da je on povezan sa otmicom, jer je Ivan na putu do hotela uvek prolazio kroz tu ulicu. Od njega nisu uspeli da dobiju nikakve informacije o sinu.

 

Prijavili su nestanak KFOR-u, Međunarodnom crvenom krstu, razgovarali su sa generalom Majklom Džeksonom (Michael Jackson), brat je razdelio po celom gradu letak sa Ivanovom fotografijom na engleskom jeziku.

 

Čelićeva supruga je ostala u Pri{tini do 24. juna 1999. godine. Nije izlazila iz stana, kom{ije Albanci su joj donosili hranu. Od njih je čula da su se pripadnici OVK raspitivali ko joj donosi hranu. Iz straha, 24. juna, iselila se sa decom u Srbiju.

 

Krajem septembra 2000. godine, ICRC i OSCE, u saradnji sa policijom UNMIK-a, organizovali su u Gra~anici i Zve~anu preliminarnu identifikaciju oko 250 tela na|enih na teritoriji Kosova u poslednjih godinu dana. Identifikaciju su ~lanovi porodica vr{ili na osnovu fotografija ode}e i li~nih predmeta. Ivanova supruga prepoznala je njegov kai{. 

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Bojanić Milo, Crnogorac, nestao je u drugoj polovini juna 1999. godine u Pri{tini. Njegovo telo je pronađeno početkom avgusta 1999. godine u Pri{tini.

Izvor: Kosovo and Metohia Events ŠDoga|aji na Kosovu i Metohiią, KOSOVO DAILY NEWS ŠKosovske dnevne vestią, 17. avgust 1999.

 

Piljević Petrija (57), Srpkinja iz Pri{tine, naselje Dardanija, ulaz br.2, stan br.37, i njen sused \osić Zoran (56), Srbin, zaposlen u Slu`bi za platni promet, oteti su 28. juna 1999. godine, oko 16,00 časova.

 

Sin Petrije Piljević Dragan tvrdi da su za otmicu odgovorne njene kom{inice Adeljina (Adelina) i Ismailji Mona (Ismaili Mona) iz stana br.8 i \onbaljaj Ljuljeta (Gjonobalaj Luleta) iz stana br.35 u istoj zgradi. KFOR-u su otmicu prijavile supruga Zorana \osića i kom{inica Srpkinja S.J. Kom{inica S.J. je videla tri pripadnika OVK i Adeljinu Ismailji ispred vrata Petrijinog stana. Zoranova supruga je videla ukupno {est osoba kako ulaze u stan. Zoran \osić je poku{ao da pruži pomoć Piljević Petriji, ali je i on tada odveden. Sin otete Petrije misli da su njegova majka i Zoran prvo odvedeni u stan br. 25, odakle su se čuli jauci i pozivi u pomoć. Posle toga su prebačeni u stan br. 8. odakle su oko 22,00 časa odvedeni u nepoznatom pravcu. U razgovoru sa novinarima Gardijana (Guardian), Adeljina Ismailji je izjavila da je po povratku iz Makedonije zatekla opljačkan stan i u njemu fotografiju Petrijinog sina sa bebom. Pomenutom novinaru kom{inica Hosnija Ja{ić svedočila je da je Piljević Petrija pomagala u pljačkanju albanskih stanova i da je gitara njenog sina pronađena u Petrijinom stanu. Drugi kom{ija Turčin ispričao je novinaru da su albanske stanove pljačkali ljudi koje je doveo Petrijin sin. Nasuprot ovim izjavama kom{ija datim Gardijanu, sin Petrije Piljević tvrdi da njegova majka i on nisu pljačkali imovinu svojih kom{ija. [to se njegove fotografije sa bebom tiče, on tvrdi da je tu fotografiju Adeline uzela iz njegovog mantila kada je u{la u njihov stan. Dragan takođe tvrdi da nisu tačne kom{ijske tvrdnje da su on i njegov brat bili pripadnici srpske policije. Za brata kaže da je bio zaposlen u obezbeđenju zgrade po{te i zgrade "Panorama".

 

Krajem septembra 2000. godine, ICRC i OSCE u saradnji sa policijom UNMIK-a, organizovali su u Gra~anici i Zve~anu preliminarnu identifikaciju oko 250 tela na|enih na teritoriji Kosova u poslednjih godinu dana. Identifikaciju su ~lanovi porodica vr{ili na osnovu fotografija ode}e i li~nih predmeta. Petrijin sin prepoznao je njenu ode}u. Do danas, o Zoranu \osi}u nema nikakvih informacija.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

[abić Dimitrije (62) Srbin iz Pri{tine, naselje Sunčani breg 2, zgrada Solidarnosti br. 41, ulaz br.1, stan br. 2, zaposlen u Kliničko-bolničkom centru Pri{tina kao rendgenski tehničar, nestao je 15. jula 1999. godine u Pri{tini.

 

Prema svedočenju supruge i ćerke nestalog, one su Dimitrija poslednji put videle 15. jula u 6,30 časova kada je iza{ao iz stana i krenuo u grad.

 

Supruga se seća da su Dimitrija njegove kolege Albanci upozoravali da je opasno da dolazi na posao, jer su bolnicu zauzeli pripadnici OVK. Jednom prilikom je pripadnik OVK fizički nasrnuo na Dimitrija, ali ga je kolega Albanac za{titio. Pripadnik OVK je ostavio Dimitrija i pretukao njegovog kolegu.

 

Havoli Rudžija (Havolli Ruxhaj), drugi kolega Albanac iz bolnice je prema svedočenju Dimitrijeve supruge rekao Dimitriju 14. jula da ga je prijavio policiji OVK zbog krađe automobila. Rudžija je za vreme NATO intervencije poverio svoj automobil Dimitriju da ga sačuva, ali su taj automobil oduzeli pripadnici srpskih snaga, za {ta je Rudžija smatrao Dimitrija odgovornim. Rekao mu je da mora u roku od dva dana da vrati automobil, inače će ga uhapsiti policija OVK. Nakon Dimitrijevog nestanaka, supruga i ćerka su uspele da pronađu Rudžijev automobil 18. jula 1999. godine. Kada su vratile automobil, tražile su od Rudžija da im pomogne da oslobode Dimitrija iz logora. On ih je odveo do {taba OVK, koji se nalazio preko puta osnovne {kole "Hasan Pri{tina", ("Hasan Prishtina") i rekao im da same odu u {tab i da pitaju za Dimitrija, a da im on ni{ta vi{e ne može pomoći. Supruga i ćerka nisu smele da uđu u {tab OVK, pa su slučaj prijavile KFOR-u i Međunarodnom crvenom krstu.

 

Krajem septembra 2000. godine, ICRC i OSCE, u saradnji sa policijom UNMIK-a, organizovali su u Gra~anici i Zve~anu preliminarnu identifikaciju oko 250 tela na|enih na teritoriji Kosova u poslednjih godinu dana. Identifikaciju su ~lanovi porodica vr{ili na osnovu fotografija ode}e i li~nih predmeta. Supruga je prepoznala njegovu ode}u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Popović Milovan (22), Srbin, otet je 28. jula 1999. godine u selu Donja Brnjica kod Pri{tine. Njegovo telo pronađeno je 13. avgusta 1999. godine na području Pri{tine.

Izvor: PRAVOSLAVLJE PRESS, 13. avgust 1999; KFOR-u podvaljuju i prevodioci Albanci, POLITIKA, 15. avgust 1999.

 

Budimir Rade (59), Srbin iz Pri{tine, I stambeni blok br. 10/11, ekonomista, {ef predstavni{tva agencije "Putnik" u Pri{tini, nestao je 2. avgusta 1999. godine, u Pri{tini.

 

Prema izjavi njegove supruge Olivere, oni su nakon povlačenja srpskih snaga iz Pri{tine, sredinom juna 1999. godine, napustili svoj stan i preselili se u stan Radetove majke, koji se takođe nalazi u Pri{tini u Kragujevačkoj ulici br.11. Olivera je napustila Pri{tinu 29. juna i oti{la kod rodbine u Blace (Bllace), op{tina Suva Reka, a Rade je ostao da živi u stanu svoje majke sa Oliverinim bratom.

 

Radetov brat Du{an, u izjavi datoj FHP-u, navodi da je brata poslednji put video 1. avgusta, oko 10,00 časova, kada su zajedno oti{li da isprate strica i strinu koji su se selili u Srbiju. Kada su stric i strina otputovali, Du{an i Rade su se rastali, svako je oti{ao svojoj kući. Brat se seća da mu je Rade rekao da sutradan (2. avgusta) treba da se sastane sa nekim mladićem koji radi za OEBS, da bi pogledali stan u naselju Sunčani breg, koji je ovaj mladić hteo da iznajmi. Radetov brat je razgovarao s ovim mladićem, i on mu je potvrdio da je trebalo da se vidi sa Radetom 2. avgusta, ali da mu se ovaj nije javio.

 

Oliverin brat je 30. juna oti{ao u Blace da poseti sestru i jo{ neke rođake, gde je proveo vikend. U nedelju 1. avgusta, u 23,30 časova, Rade je telefonom pozvao suprugu i tada su poslednji put razgovarali. Oliverin brat se vratio u Pri{tinu u ponedeljak 2. avgusta. U stan je stigao u 18,30 časova. Vrata stana su bila zaključana. Rade nije bio u stanu, a vrata na svim ormarima u stanu su bila otvorena. Kom{inica iz zgrade je rekla Oliverinom bratu da je nedavno razgovarala sa Radetom, i da misli da je on oti{ao u Srbiju, na Kopaonik, sa suprugom, {to su oni zaista i planirali.

 

Oliverin brat je sutradan, 3. avgusta, pozvao sestru da proveri da li je Rade oti{ao ranije na Kopaonik. Ona je pozvala "Putnik", ali njima nije bilo poznato da je Rade negde otputovao. Oliverin brat je proveo jo{ jednu noć u stanu u Pri{tini i 4. avgusta otputovao nekim poslom u Kosovo Polje.

 

Olivera je zamolila brata da se 5. avgusta vrati u Pri{tinu i uzme novac koji je ostao u stanu. U stanu je zatekao četvoricu mladih Albanaca koji su mu objasnili da su vrata stana bila otvorena, da su oni studenti i da su se tu uselili jer nisu imali gde da žive. Rekli su da će napustiti stan ukoliko im on dokaže da je to zaista njegov stan. Oliverin brat je tražio da mu pokažu stari cilindar brave koju su promenili. U cilindru koji su ovi mladići doneli, stajao je Radetov ključ. Oliverin brat im je rekao da će doneti dokumentaciju koja dokazuju da je stan njegov, nakon čega su ovi mladići oti{li. Dogovorili su se da će u 19,00 časova doći da vide dokumentaciju. U stanu ni{ta vidljivo nije nedostajalo, ali nije bilo novca koji je njegova sestra tražila. Oliverin brat je potom pozvao Radetovog brata Du{ana, koji je prijavio slučaj KFOR-u. Oliverin brat, Radetov brat i pripadnici KFOR-a, zajedno su čekali Albance. Oni su do{li u dogovoreno vreme i pripadnici KFOR-a su ih priveli. Ispitivali su ih do ponoći kada su ih oslobodili. Pripadnici KFOR-a su zatim, tragajući za Radetom, oti{li u njegov stan u Pri{tini koji su on i Olivera napustili. U stanu su zatekli njihovog kom{iju Albanca, kome su Rade i Olivera ostavili ključeve stana kada su ga napustili. Kom{ija je čuvao stan do 15. jula kada je vratio ključeve Radetu rekav{i da pripadnici OVK stalno dolaze u zgradu i da vi{e ne sme da im čuva stan. Nakon nekoliko dana, stan je opljačkan, a kom{ija se, nakon Radetovog nestanka, uselio u njihov stan.

 

Krajem septembra 2000. godine, ICRC i OSCE, u saradnji sa policijom UNMIK-a, organizovali su u Gra~anici i Zve~anu preliminarnu identifikaciju oko 250 tela na|enih na teritoriji Kosova u poslednjih godinu dana. Identifikaciju su ~lanovi porodica vr{ili na osnovu fotografija ode}e i li~nih predmeta. Olivera je prepoznala Radetovu ode}u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stevi} Miodrag, Srbin, iz Lapljeg Sela, o{tina Pri{tina, otet je 24. avgusta 1999. godine. Sutradan su ga pretu~enog prona{li pripadnici KFOR-a i prebacili u pri{tinsku bolnicu. Umro je od zadobijenih povreda nakon mesec dana koje je proveo u komi.[30]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Micić Branislav (24), Srbin iz Pri{tine. Prema izve{taju Centra za mir i toleranciju, Branislav je nestao u noći 3/4. septembra u Pri{tini. Njegovo telo je pronađeno 6. septembra 1999. godine u naselju Ulpijana A6 u Pri{tini.

Izvor: Veb sajt Centra za mir i toleranciju u Pri{tini

 

Cvijanović \orđe (57), Srbin, automehaničar zaposlen u preduzeću "Ibar-Lepenac", nestao je 6. oktobra 1999. godine oko 8,00 časova u Pri{tini. Major KFOR- a, izvesni [tajner, pozvao je 25. oktobra 1999. godine Cvijanovi}evu suprugu i ćerku da dođu u Pri{tinu. Sastali su se 2. novembra 1999. godine u Merdaru, na granici Srbije sa Kosovom. Tom prilikom major [tajner je obavestio suprugu da su telo njenog muža na{li 6. oktobra oko 17,00 časova, na putu od Pri{tine prema Glogovcu. Ubijen je sa 5 hitaca iz vatrenog oružja. KFOR ga je sahranio na pravoslavnom groblju u naselju Dragodan u Pri{tini, pod brojem 1161.

 

Prema izjavi Anke Cvijanović, datoj FHP-u, početkom avgusta pripadnici specijalne policije OVK su do{li u njihov stan i zatražili od \orđa da napusti stan u roku od jednog dana. U to vreme, ona je već bila izbegla u Srbiju, dok je \orđe ostao da obavi poslove oko zamene stana. Njega lično niko vi{e nije uznemiravao, ali se Albanac s kojim je bio u pregovorima oko zamene stana žalio da mu OVK preti zbog toga {to na legalan način uzima srpski stan.

 

Četvrtog oktobra 1999. godine \orđe Cvijanović je s pomenutim Albancem potpisao ugovor o zameni stana za Beograd. Preseljenje stvari je bilo zakazano za 6. oktobar u 8,00 časova, uz obezbeđenje KFOR-a. U 7,30 časova \orđe je telefonom pozvao suprugu, rekao joj da KFOR jo{ nije stigao, ali da on ide da sačeka autoprevoznika kod kružnog toka, u blizini biv{eg Kliničko-bolničkog centra, s tim da će prethodno svratiti kod njenih roditelja, koji stanuju u blizini mesta gde je trebalo da sačeka autoprevoznika. Vozač kamiona se javio Anki oko 8,30 časova, rekav{i joj da ga \orđe nije sačekao. Porodica je odmah prijavila nestanak KFOR-u.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Perić Miodrag (59) Srbin iz Gračanice, Pri{tina, zaposlen kao nastavnik u srednjoj ma{inskoj {koli, nestao je 20. oktobra 1999. godine. Poslednji put je viđen kada je oko 20,00 časova, automobilom marke zastava 128 registracije PR 152-01, bež boje, iz gračaničke kafane "Kod Jugeta" krenuo ka svojoj kući. Njegovo telo prona{la je policija UNMIK-a 30. oktobra 1999. godine.

 

Prema izjavi njegove supruge Angeline, Miodrag je 20. oktobra u 7,30 časova ujutru iza{ao iz kuće. Oti{ao je na posao gde je primio platu i odlučio da pozove nekoliko svojih prijatelja u gra~aničku kafanu "Kod Jugeta" da se počaste. Ovi prijatelji su ispričali Angelini da su se u kafani zadržali do 20,00 časova uveče i da su svi bili pijani. Miodrag je u{ao u svoj automobil i krenuo prema raskrsnici i od tada mu se gubi svaki trag.

 

Policija UNMIK-a je 30. oktobra 1999. godine obavestila suprugu da je Miodragovo telo pronađeno u ataru obližnjeg albanskog sela Ajvalija, između trafo-stanice i brda Veternik, na livadi udaljenoj oko 2 kilometra od puta. Imao je prostrelnu ranu na desnoj strani glave. Telo je prebačeno u pri{tinsku bolnicu. Njegov prijatelj Zoran je istog dana u pratnji KFOR-a krenuo da identifikuje telo. U bolnici nisu mogli da ga pronađu, ali je na putu, u selu Ajvalija, pored kafane "Oda" video Zoranov automobil. Policija UNMIK-a je pregledala automobil. U njemu nisu bili vidljivi tragovi nasilja, samo su bile ukradene presvlake sa sedi{ta i radio. Na sedi{tu automobila su pronađene vlasi duga~ke crne kose koje nisu odgovarale Miodragovoj kosi. Zoran je ponovo oti{ao u pri{tinsku bolnicu 5. novembra 1999. godine, kada je identifikovao Miodragovo telo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

2.2. Na slobodi

 

2.2.1. Pu{teni

 

B.S. (21), Rom iz Velike Slatine, op{tina Kosovo Polje, li{en je slobode 20. juna 1999. godine i proveo je deset dana u zatvoru OVK na nepoznatoj lokaciji. Nakon toga je pu{ten.

 

Prema njegovom svedočenju, on je pomenutog dana bio u Pri{tini gde je sa jo{ jednim Romom pomagao nekoj Srpkinji da utovari stvari u kamion, zbog selidbe u Lipljan. Dok su utovarali stvari, B.S. je primetio da ih sa prozora stana u istoj zgradi posmatra mladic u uniformi OVK. Taj vojnik je si{ao i obratio se B.S. rečima: “Ti, mora{ da pođe{ sa mnom, vidim da si dobar radnik, samo da uzmem od tebe neke informacije”. B.S. je odbio. Vojnik se udaljio i nakon izvesnog vremena vratio se sa automatom. U istom trenutku pored njih su stala blindirana kola, 16 pripadnika OVK je opkolilio B.S. i primorali su ga da krene sa njima. Prema svedokovim rečima, nakon jednočasovne vožnje zaustavili su se ispred zgrade koja je bila označena brojem 25. Uveli su ga u stan broj 3. U tom stanu je zadržan oko pet minuta. Pripadnik OVK, četrdesetih godina, pitao ga je da li je nosio uniformu srpske vojske. B.S. je rekao da je kao civil kopao rovove za srpsku vojsku. Nakon toga su ga izveli iz tog stana, stavili mu vreću na glavu, uveli u automobil i ponovo poveli nekuda. Prema svedokovom sećanju u kolima je bilo 7 pripadnika OVK. Vozili su se dugo.

 

"Kada su me izveli iz kola, video sam da se nalazimo ispred neke zgrade, kao neka napu{tena kasarna Vojske Jugoslavije. Sačekale su nas dve žene, stare oko 30 godina u uniformama OVK. Uveli su me u neku sobu i počeli da me tuku. Bilo ih je desetoro. Jedan me je udario pesnicom u leđa, drugi su me {utirali, udarali rukama. Dan i noć su me tukli. Oni su se stalno smenjivali, a ja sam bio sam u sobi. Uvek ih je bilo otprilike desetoro. Iz te sobe nisam izlazio. Ne sećam se ni da li sam spavao, ni da li sam ne{to jeo. Devet dana je tako pro{lo u svakodnevnim batinama. Desetog dana su u sobu uveli jednog Srbina, starog oko 30 godina. Bio je krvav od batina, ruke i noge su mu bile vezane, a preko usta je imao debelu traku selotejpa. Odveli su nas obojicu u podrum zgrade. Tu se nalazila pekarska peć. Ovog čoveka vezanog ubacuju u peć i dok on vri{ti uključuju je. Osam Albanaca i ja smo čekali dok on izgori, tu pred nama. Dugo se čulo njegovo vri{tanje. Dva sata je goreo. Mene su ponovo odveli gore, na sprat gde me je sačekala jedna žena u uniformi OVK. Prepoznao sam je, zvala se Aferdita (Afërdita), iz Drenice. Sa njom su bile jo{ dve žene. Svukle su me i stavile golog na neki pokretni krevet, zalepile su mi na telo nekakve žice i prekrile me nekim staklenim poklopcem. Onda su uključile struju. Od udara struje sam nekoliko puta odskočio od kreveta, i posle toga sam izgubio svest. Kada sam se probudio, Aferdita me je obukla i rekla mi: “Idemo kod KFOR-a.” Kolima su me odvezli do njih."

 

Prema svedokovim rečima, pre nego {to ga je ostavila ispred zgrade KFOR-a, Aferdita mu je zapretila da će ga ubiti ako ga ponovo vidi i da mora da napusti Kosovo. KFOR-u je ispričao {ta mu se dogodilo. Nakon davanja izjave vojnici su ga odvezli u srpsko naselje u blizini Pri{tine, Čaglavicu. Svedok ne zna gde je predat KFOR-u. Seća se samo, da je bilo oko 6,00 časova kada je doveden u Čaglavicu.

 

B.K, Srbin iz Gračanice, koji je angažovao B.S. i T.S. (21), Roma iz Gračanice, FHP-u je o otmici rekao sledeće:

 

“Dana, 20. juna 1999. godine u 7,00 časova imali smo zakazano iseljenje jedne Srpkinje za Bujanovac. Dok smo utovarali stvari, jedan Albanac, koji je iza{ao iz susedne vi{espratne zgrade, žute boje, koja se nalazi pored “Zeta-transa” i knjižare, pri{ao je S.B. Povukao ga je u stranu da ne bismo čuli {ta pričaju. Razgovarali su tiho, na albanskom jeziku, ali sam čuo kada ga je Albanac pitao za ime oca i gde je tačno živeo. Ovaj Albanac ga je poznavao jo{ iz Velike Slatine. Posle nekog vremena on je ponovo u{ao u istu zgradu. Kada smo zavr{ili sa utovarom, u 9,30 časova, nameravali smo da svi zajedno pođemo za Bujanovac. Tada je isti Albanac ponovo iza{ao iz zgrade, sa jo{ 6 ili 7 Albanaca. Svi su nosili crna odela. Albanac koji je ranije pričao sa S.B. naredio mu je da pođe sa njima da bi im odgovorio na neka pitanja. Potom se obratio meni i rekao da su Romi u Velikoj Slatini izvr{ili mnoge zločine nad Albancima i da mora da proveri da li je i S.B. bio u to ume{an. Rekao sam mu da je S.B. moj radnik i da mi svi zajedno treba da krenemo, jer sam ja odgovoran za njega. On je odgovorio da ćemo onda svi zajedno krenuti sa njima. Ostali Albanci nisu ni{ta govorili. Potom je S.B. iza{ao iz kamiona, a mi smo krenuli. Njih dvojica su ostala da stoje na ulici i razgovaraju, tako da nisam mogao da vidim u kom pravcu je S.B. odveden. Kada sam stigao u Gračanicu, odmah sam obavestio njegove roditelje o incidentu. Sutradan sam oti{ao da prijavim incident KFOR-u. Posle nekoliko dana u moju prodavnicu u Gračanici je do{ao otac S.B. i rekao da je on pu{ten i da je dobro.”

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Z.P. (19), Rom iz Kosova Polja, li{en je slobode 21. juna 1999. godine u Pri{tini i pu{ten u večernjim časovima istog dana.

 

Do{ao je u Pri{tinu da obiđe kuću svog rođaka koja je bila o{tećena. Ispred kuće ga je zarobila grupa Albanaca. Automobilom marke opel astra odvezli su ga na romsko groblje. Tu su ga batinali i pretili da će ga ubiti. Posle toga su ga odveli u {tab OVK sme{ten u nekoj privatnoj kući. Tu su ga držali oko sedam sati. Batinali su ga i zahtevali da identifikuje Srbe koji su vr{ili zločine nad Albancima. Krajem dana su ga pustili i zapretili da će ga ubiti ako ih prijavi KFOR -u.

Izvor: Roma from Kosovo Testify ŠSvedo~enja kosovskih Romaą, ERRC ŠEvropski centar za prava Romaą, 2. avgust 1999.

 

[.K, Roma iz Pri{tine, Kolubarska ulica br.15, oteli su pripadnici OVK u noći 20/21. juna 1999. godine. Pu{ten je istog dana nakon {to je njegova porodica platila traženi otkup.

 

Prema svedočenju njegovog ujaka, u njihovu kuću su u{la četvorica pripadnika OVK. Batinala su [.K. i zatim ga odvela u {tab OVK. Zahtevali su od njegove porodice da plati 500 nemačkih maraka da bi ga oslobodili. Dali su im traženi novac, a pripadnici OVK su istog dana pustili [.K. Me|utim, nakon toga su im zapalili kuću i rekli da za 5 minuta napuste Pri{tinu. Napustil su grad i izbegli u Crnu Goru.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

F.F. (23), Rom, li{en je slobode 21. juna 1999. godine u Pri{tini i nakon nekoliko sati pu{ten.

 

Pripadnici OVK su ga zaustavili na ulici, u blizini njegove kuće i silom odveli u svoju bazu u naselju Dragodan. Tu je bio zlostavljan. Ispitivali su ga i zahtevali da identifikuje počinioce zločina nad Albancima. Kasnije istog dana su ga oslobodili.

Izvor: Abuses against Serbs and Roma in the New Kosovo ŠZlostavljanje Srba i Roma na novom Kosovuą, HRW, avgust 1999.

 

P.D, radnik iz Pri{tine, Srbin, star oko 60 godina, bio je od 22. do 26. juna 1999. godine u zatvoru OVK u selu Zlatare (Zllatare) kod Pri{tine.

 

Prema svedočenju njegovog rođaka, P.D. su nepoznati pripadnici OVK presreli ispred ulaza u zgradu u kojoj je stanovao. Stavili su mu nekakvu krpu na glavu i ugurali ga u svoj automobil. Odveli su ga u obližnje selo Zlatare gde su ga uveli u neku zgradu. Zatvorili su ga u sobu sa jo{ četvoricom Srba, ali svedoku nije poznat njihov identitet. Ležali su na starim vojničkim vrećama. Pripadnici OVK su ih svakih 20 minuta odvodili na saslu{anja prilikom kojih su ih batinali. Poslednjeg dana njegovog boravka u ovom zatvoru, među pripadnicima OVK koji su ih ispitivali pojavio se i njegov prijatelj Albanac koji mu je rekao da može da ga oslobodi, ali da ubuduće neće moći da ga {titi i da mora odmah sa porodicom da napusti grad. P.D je zatim pu{ten iz zatvora. Sutradan je sa porodicom napustio Pri{tinu i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

R.J. (60), Srpkinja iz sela Devet Jugovi}a, op{tina Pri{tina, oteta je 24. juna 1999. godine na putu izme|u ^aglavice i sela Devet Jugovi}a. Kasnije istog dana ostavljena je vezana pored puta.[31]

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Lj.D. (65), penzioner iz Pri{tine, Srbin, bio je u zatvoru OVK u periodu od 28. juna do 16. jula 1999. godine.

 

Prema njegovoj izjavi, 28. juna oko 12,00 časova i{ao je ulicom kada su ga zaustavila četvorica Albanaca u civilnim odelima. Pitala su ga na srpskom jeziku da im pokaže put do neke ulice. Kada je krenuo da im obja{njava, zgrabili su ga, uvukli u automobil koji je bio parkiran u blizini, vezali mu oči i odveli u zgradu osnovne {kole "Meto Barjaktari":

 

"Uveli su me u neku sobu i počeli da tuku tvrdim predmetima po glavi. Tuklo me je vi{e lica. Tražili su da priznam gde je oružje, navodno su na{li neko oružje u zgradi gde ja živim. Posle batinanja su me odveli u samicu. Dole je bio beton. Sutradan su me ponovo tukli. Zahtevali su da im kažem ko je pljačkao i palio albanske kuće, ko je ubijao i gde se nalaze moji sinovi. Pretili su da će mi ubiti suprugu. U početku su me jednom do dva puta dnevno tukli, kasnije su zaboravili na mene. Ostao sam 18 dana u samici. Dobijao sam neku praznu čorbu za jelo. Čuo sam kako dovode stalno nova lica, ~uo batinanje, zapomaganje."

 

Svedok tvrdi da su ga otmičari 16. jula izveli iz zgrade i predali KFOR-u, koji ga je prebacio u Kosovo Polje. Nekoliko dana kasnije, sa jo{ 20 Srba, napustio je Kosovo. Do granice sa Srbijom pratio ih je KFOR.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

B.A. (33) i M.R, Romi iz Pri{ine, oteti su u junu 1999. godine i nakon nekoliko sati su pu{teni.

 

Prema svedočenju B.A, dvojica nepoznatih Albanaca pri{la su im na ulici i silom ih odvela u privatnu kuću u naselju Dragodan. U toj kući je bio jo{ jedan Albanac koji ih je ispitivao: "Pitao nas je da li smo Cigani ili Albanci. Odgovorili smo da smo Albanci, da nas ne bi ubili. Terali su nas da priznamo da smo Cigani. Tukli su nas bejzbol palicama i {utirali. Nismo ni{ta priznali. Uzeli su nam lične karte i rekli da po{to smo Albanci, sutra moramo da idemo sa njima da ubijamo Srbe i Cigane. Pretili su nam da će nam poubijati porodice i spaliti kuće ako bilo {ta kažemo KFOR-u. Posle toga su nas odvezli kući." Sutradan su u 13,00 časova ovi Albanci do{li kod B.A. On ih je video i pre njihovog ulaska u stan pobegao je kroz prozor. Nakon ovog događaja sa porodicom je napustio Kosovo i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka   

 

Faik (prezime nepoznato), Rom iz Pri{tine. Prema navodima nekih Srba koji su ga poznavali, Faika je u junu 1999. godine nekoliko Albanki primoralo da krene sa njima u selo Matičane, u okolini Pri{tine. Tu su ga navodno tukle i ispitivale. Nekoliko dana kasnije su ga pustile.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Stojanovi} Milo{ (51), Srbina iz Pri{tine, su, prema izve{taju dnevnog lista Politika, nepoznata lica odvela 10. jula 1999. godine, oko 21,00 čas, iz njegove kuće u ulici Miladina Popovića broj 63. Milo{ je pu{ten 13. jula 1999. godine.

Izvor: Albanski ekstremisti oslobodili Milo{a Stojanovi}a, POLITIKA, 14. jul 1999.

 

Dabi`ljevi} Radun (65), vojni penzioner iz Pri{tine, i dvojica vozača (identitet nepoznat) kamiona kru{evačke registracije oteti su 13. jula 1999. godine ispred Radunovog stana u ulici Cara Du{ana dok su utovarivali stvari u kamion. Radun je pu{ten 16. jula, kamion sa stvarima je ostao zaplenjen, dok je sudbina dvojice vozača nepoznata.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Č.P. (63), profesor Građevinskog fakulteta u Pri{tini i direktor građevinskog preduzeća "Grading", i njegov rođak [.J. (57), penzionisani vozač, Srbi, oteti su 14. jula 1999. godine i nakon 11 sati ispitivanja pu{teni. Njih su pripadnici OVK li{ili slobode i držali zatvorene u prostorijama {taba policije OVK u naselju Dragodan u Pri{tini.

 

Jedan od njih, u izjavi datoj FHP-u, rekao je da je 14. jula 1999. godine oko 12,30 časova oti{ao u prodavnicu, preko puta svoje kuće, da kupi cigarete:

 

“Dok sam uzimao cigarete, u{la su tri meni nepoznata čoveka iz OVK garde. Jedan od njih je zatvorio vrata prodavnice i naredio mi da uđem u magacin. Bili su u civilu. Jedan je bio obučen u crno. Nisu vadili pi{tolje. Tu su me pretresli i poveli do moje kuće.”

 

Kada su u{li u svedokov stan, nai{ao je njegov rođak. Pripadnici OVK su obojicu izveli iz stana, prinudili da uđu u njihov automobil i odvezli ih u naselje Dragodan, u privatnu kuću gde je bio sme{ten {tab policije OVK. Tu su ih ispitivali da li znaju ko je odgovoran za paljenje kuća i druge vidove uni{tavanja imovine kosovskih Albanaca. Svedok kaže:

 

“Odveli su nas u potkrovlje i naredili da sednemo leđima okrenuti prema zidu, nasuprot prozora. Dvojica su nas non-stop čuvala. Kada smo tražili da idemo u toalet, morali smo da držimo otvorena vrata. Nisu nas vezali.”

 

Svedok tvrdi da su pripadnici OVK bili korektni, da ih nisu zlostavljali i da su ih 11 sati kasnije pustili. Vratili su im dokumenta koja su im oduzeli, ali im oduzeti novac nisu vratili. Rekli su im da mogu sutra da dođu po novac. Odvezli su ih do kuće. Posle otmice, obojica su izbegla u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

Tanaskovi} Ljubi{a (53), Srbin, istoričar umetnosti i slikar, zaposlen kao direktor Galerije moderne umetnosti u Pri{tini, li{en je slobode 6. avgusta 1999. godine i nakon {to su ga pripadnici OVK ispitali, kasnije istog dana je pu{ten na slobodu.

 

Prema njegovim navodima, pre toga, 2. avgusta, u prodavnici, dok je kupovao sa suprugom, jedan albanski civil je poku{ao silom da ga odvede u podrum prodavnice, ali je on uspeo da mu se otme i pobegne na ulicu. U međuvremenu, njegova supruga je istrčala na ulicu, pozvala patrolu KFOR-a, ali je napadač uspeo da pobegne.

 

[estog avgusta, Ljubi{u su li{ili slobode pripadnici OVK, u civilu. Trojica su ga zaustavila u Gole{koj ulici, nakon {to se rastao sa predstavnicima Ministarstva kulture Republike Srbije, direktorom Galerije moderne umetnosti u Beogradu i jednom ženom iz Etnografskog muzeja u Beogradu. Pripadnici OVK su ga odveli u podrum kafane “Beograd”, koja se nalazi na sredini Gole{ke ulice. U izjavi FHP-u, svedok navodi kako je proteklo ispitivanje i {ta se dalje događalo:

 

“Naredili su mi da sednem. Jedan je počeo da me ispituje, dok je drugi stajao sa “motorolom” u ruci i, kako sam shvatio, razgovarao sa nekim o meni. Treći je stajao kod vrata. Ovaj {to je razgovarao sa mnom je bio uljudan, dok mi je onaj sa “motorolom” stalno pretio, govoreći da me treba likvidirati. Raspitivali su se da li znam neke hirurge Srbe u Pri{tini. Pomenuo sam Tomanovića i Sekulića. Raspitivali su se za druge. Pitao sam {ta se desilo sa Tomanovićem, ali mi nisu odgovorili. Na moje pitanje {ta će im hirurg, jedan od njih mi je odgovorio da nemaju kadrove i da je pre nekoliko dana jedan mladić koji je bio ranjen u nogu, ostao bez noge po{to hirurg nije znao da izvede operaciju kako treba. Naredili su mi da izvadim sve iz džepova i iz kese koju sam držao u ruci. Zadržali su sve, moj adresar, očev ugovor o stanu i neke papire iz moje kancelarije. Među tim papirima je bilo i pismo Helsin{kog odbora Kosova, koje sam dobio kao potvrdu da sam za vreme rata jednom od članova ovog odbora za{titio imovinu. Reč je o tome da sam na Računski centar, u vlasni{tvu sina jednog od članova Helsin{kog odbora, stavio tablu galerije, kako bi se sprečilo da na{a vojska i policija opljačkaju kompjutere. Pitali su me o nekim Albancima, mojim prijateljima, čija sam imena imao u imeniku. Mislim da im je to bilo čudno, jer su se neki od njih visoko kotirali u hijerarhiji OVK. Stalno su mi govorili da treba da napustim Pri{tinu. Posle dva sata ispitivanja dvojica su iza{la iz podruma i rekla da će se brzo vratiti, dok je treći ostao sa mnom. Kada su iza{li, on je uzeo 10 dolara koje sam ostavio na sto, kada su mi naredili da ispraznim džepove. Rekao je da će mi dati priznanicu za to. Kada su se druga dvojica vratila rekli su mu da vrati novac. Kada mi je novac vraćen, rekli su mi da mogu da idem, ali da moram da se selim iz Pri{tine. Ponudili su mi da zamenim stan sa nekim Albancima iz Merdara ili Bujanovca. Pitao sam ih da mi vrate dokumenta i adresar. Obećali su da će mi sutra vratiti. Dogovorili smo se da se nađemo sutra u podne, ispred iste kafane".

 

Ljubi{a je sledećeg dana, 7. avgusta, do{ao u dogovoreno vreme. Ispred kafane ga je sačekao jedan od pripadnika OVK. U vezi sa ličnim stvarima rekao mu je da jo{ proveravaju dokumenta i adresar i da njihova služba to radi sporo. Dogovorili su se da se sastanu sledećeg dana u 14,00 časova. Sutradan su do{la sva trojica otmičara. Rekli su mu da su prona{li neke Albance iz Lebana i Merdara koji hoće da menjaju stan za njegov stan u Pri{tini. Ljubi{a je odbio ovu ponudu. Rekli su mu da će mu oduzete stvari doneti kasnije popodne. Ljubi{a im je rekao da je popodne opasno kretati se po gradu i da je bolje da oni dođu kod njega u stan. Oni su to prihvatili, ali nisu do{li. Ljubi{a je 18. avgusta, sa porodicom, napustio Pri{tinu i izbegao u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka 

 

2.2.2. Pobegli

 

K.B. (27) iz sela Kojlovica, op{tina Pri{tina, zaposlen u telegrafskoj službi kompanije "Telekom", njegov brat K.S. (31), radnik na ugljenokopu u selu Dobri Do, i D.(ili P) S. (42), električar u SUP Pri{tina, Srbi, oteti su 14. juna 1999. godine, a nakon tri dana su pobegli.

 

Prema svedočenju K.B, 14. juna su Srbi iz Kojlovice napu{tali selo, jer su im kom{ije Albanci, koji su se vraćali iz izbegli{tva, pretili da će ih ubiti ukoliko ne odu. Njegova porodica je krenula sa dva traktora. U prvom traktoru su bili K.B, njegova majka i stric. Drugi traktor je vozio negov brat K.S. Na putu između Kojlovice i Pri{tine zaustavila ih je grupa pripadnika OVK. Nisu imali uniforme, samo su oko rukava nosili crvene trake sa natpisom "UČK". Svedok je neke od njih prepoznao, bili su stanovnici sela Nove Kojlovice, ali mu njihova imena nisu poznata. Naredili su braći da pođu sa njima.

 

Svedok FHP-a K.B. kaže: “Kada su nas sklonili sa puta, odmah su navalili da nas tuku. Udarali su nas lopatama, pesnicama i {utirali nogama. Posle toga su nas odveli jo{ 500 metara prema naselju Taslidže (Taslixhe). Po nas su do{la jedna kola. Bio je to stari tip mercedesa 200, metalikplave boje. Iz kola su iza{li neki ljudi. Vezali su nam ruke kanapom, a oči maramom. Mene su ugurali na zadnje sedi{te, sedeo sam između dvojice. Brata su, iako je krupniji, naterali da uđe u gepek kola. Zaustavili su se ispred neke kuće, izveli nas iz kola i uveli u dvori{te jedne kuće u naselju Taslidže. Kuća se nalazila iznad učiteljske {kole, sa leve strane, bila to je poslednja kuća na brdu. Skinuli su nam povez sa očiju. Jedna devojka od možda 23 godine pokazala je rukom da nas odvedu u podrum. Meni je rukom pre{la preko grla kao da je htela da pokaže da ću biti zaklan. Brat je bio krvav od batina.”

 

U podrumu su zatekli jednog zatvorenika, Srbina D.(ili P).S, koji je takođe bio vezan. Iz tog podruma su ih pojedinačno, vezanih očiju, odvodili u neku drugu kuću gde su ih ispitivali i batinali. Najče{će su tražili da im otkriju imena ljudi iz njihovog mesta koji su učestvovali u zlo~inima protiv albanskog stanovni{tva. Svedok dalje navodi:

 

“Kada su nas sve ispitali, premestili su nas u drugu kuću. Naredili su nam da se skinemo do gaćica. Tako, gotovo gole, vezali su nas svakog posebno, a zatim sve zajedno, u krug nekim debelim kanapom. Sedeli smo leđima okrenuti jedan drugom. Bili smo prinuđeni da satima sedimo pravo, da ne spu{tamo glavu i da se ne naslanjamo jedan na drugog. Tu su nas najvi{e tukli. Udarali su nas pesnicama i {utirali nogama. Kada bi se umorili, uzimali su plastično crevo ili metalnu cev od usisivača i sa tim nas tukli. Nisu birali gde nas udaraju, po glavi, telu, gde god su stigli. Psovali su nas, vređali i pljuvali. Jednog momenta sam podivljao od batina i počeo da urlam. Vikao sam da dođe njihov pretpostavljeni. Uleteli su unutra i stavili mi cev pi{tolja u usta. Mislio sam da će me ubiti. Skinuli su mi povez sa očiju, pa sam video da je jedan od njih Pajaziti ]amilj (Pajaziti Qamil) iz Nove Kojlovice (Kolovicë e Re). Dobro ga poznajem iz sela, {ezdeseto je godi{te. On me je najvi{e tukao. Sa njim je bio jedan momak od najvi{e 19 godina koji nas je branio. Možda bi me i ubio da nije bilo ovog mladića. Čamil me je pitao ko je zapalio njegovu kuću. Kažem mu da ne znam. Pitao sam ga gde je on bio za to vreme. Kaže da je bio u izbegli{tvu. Pitao sam ga da li ga je neko zaustavljao i maltretirao kad je odlazio – odgovorio je da nije. Pitao sam ga za{to onda nama ovo radi, na {ta je on odgovorio, nastavljajući da me udara, da je do{lo njegovo vreme. Oko 03,00 časa su nas polili hladnom vodom i tako ostavili. Jedan od njih je kasnije u{ao i prebacio ćebe preko nas. Mislim da je to bio onaj mladić.”

 

Trojica zatvorenika su sutradan, 15. juna, prona{la na zemlji komad stakla razbijenih  naočara kojim su presekli kanape kojima su bili vezani. Iskoristili su trenutak kada je pored kuće prolazio kamion KFOR-a da pobegnu.

 

“Vrata nisu bila zaključana, valjda su bili sigurni da su nas tako čvrsto vezali da ne možemo da se oslobodimo. Na ulici, na 500 metara od kuće, patrolirao je vojnik KFOR-a. Rekao sam bratu da istrči iz kuće i uputi se ka vojniku. Za njim je istrčao električar, pa na kraju ja.”

 

Dok su razgovarali sa vojnicima KFOR-a, oko njih su se okupili me{tani Albanci koji su ih vređali i pretili im. Vojnici KFOR-a su ih odvezli u svoju komandu gde su dali izjavu o otmici. Prevodilac je bio Albanac koji je odbio da prevodi sve {to su oni govorili i rekao im: “Ovo je rat, to se desilo i nama. Neću to da prevedem.”

 

Braća K.B. i K.S. su 17. juna izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

S.M. (47), Srbin iz Pri{tine, zaposlen kao finansijski direktor Javnog preduzeća "Komunalac". Prema njegovom svedočenju, 19. juna 1999. godine pripadnici OVK su ga odveli dok je izlazio iz zgrade svog preduzeća. Nakon nekog vremena uspeo je da pobegne:

 

“Video sam kada su sedmorica nepoznatih ljudi u{la u zgradu. Četvorica su se popela na međusprat. Pozvao me je neko od zaposlenih radnika Albanaca da izađem da me ne{to pita. Kada sam krenuo ka izlazu, ova četvorica su ostala iza mene. Dok sam silazio stepenicama, krenuli su za mnom i zgrabili me. Izveli su me napolje. Trojica su bila u civilu, a samo jedan u uniformi OVK. Stigla su dvoja kola. Preuzeli su me neki drugi ljudi i ubacili na zadnje sedi{te. Sa obe strane je sedeo po jedan od njih. Jedan mi je pokazao pi{tolj sa prigu{ivačem. Krenuli smo u pravcu centra Pri{tine. Stavili su mi kapuljaču na glavu.”

 

Odvezli su ga do neke kuće u selu Zlatare. Držali su ga u podrumu, batinali i ispitivali. Tražili su da im kaže imena Srba koji su učestvovali u zločinima protiv albanskog stanovni{tva. O samom ispitivanju, svedok kaže: "Udarali su me pesnicama u glavu i stomak. Tukli su me i obra}ali mi se re~ima: “Mafijo srpska, koliko si Albanaca ubio, koliko si žena silovao?” Skinuo mi je kapuljaču, pa me udarao nogom u grudi tako jako da sam padao sa stolice. Posle siđe glavni koji mi kaže: ”Izvini {to smo te izmaltretirali, sreća tvoja da si kod mene, nas samo istina zanima, priznaj s kim si od vojske i policije sarađivao?”"

 

Povremeno su ga po dva vojnika odvodila u obližnju {umu, gde su mu pretila da će ga ubiti, vezivala ga za drvo i batinala:

 

“Hodali smo jedno dvadeset minuta. Vezali su me za drvo i pitali da li hoću da me vode nazad kod glavnog da pričam, ili da me ubiju. Kada sam ponovio da ni{ta ne znam, jedan od njih mi je prislonio cev automata na potiljak, pritisnuo okidač, ali je automat bio bez municije. Posle iste priče pri{ao mi je drugi i prislonio pi{tolj na slepoočnicu i {kljocnuo. I pi{tolj je bio prazan. Jedan sat su me tako mučili, a posle toga vratili nazad i opet udarali gde su stigli.”

 

U podrumu su ga držali vezanog za stolicu. Predveče su mu doneli vodu i parče pite. Odbio je da jede i pije jer mu nisu dozvoljavali da ide u WC. Pitu su mu stavili u kesu i ostavili na prozoru. Dalje, svedok kaže:

 

“Nisam mogao ni oka da sklopim. Dobio sam grčeve u nogama. Pacovi su cijukali i otimali se oko onog parčeta pite. Prelazili su preko kese koja je {u{tala. Pla{io sam se da ne skoče na mene. Ujutru oko 10,00 časova su opet u{li u podrum, skinuli mi traku sa usta i pitali me da li sam se predomislio. Tukli su me i na silu mi ugurali ono parče pite u usta. Opet su me poveli u {umu.”

 

Vezali su ga za drvo, stavili mu kapuljaču na glavu i započeli međusobni razgovor o tome da li da ga ostave ili povedu na neko drugo mesto. Ostavili su ga. Kada su se vojnici udaljili, S.M. je uspeo da se oslobodi kanapa i da pobegne. Stigao je do kuće u kojoj su živeli roditelji njegove supruge. Zvao je telefonom porodicu i rekao im da odmah napuste stan i odu u Kosovo Polje kod njegove majke. Prijavio je KFOR-u {ta mu se dogodilo, nakon čega su ga rođaci odvezli u Kosovo Polje. Odatle je posle dva dana sa porodicom izbegao u Srbiju. Posle je saznao da su istog dana kada je pobegao, pripadnici OVK do{li u zgradu u kojoj se nalazio njihov stan u naselju Sunčani breg u Pri{tini i da su se raspitivali kod stanara gde su on i njegova porodica.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

C.S. (55), Srbina iz Pri{tine, penzionisanog pripadnika srpske policije, koji je nakon penzionisanja radio kao vozač u Narodnoj banci, filijala Pri{tina, oteli su pripadnici OVK 20. juna 1999. godine. Odveli su ga u Srbicu gde su ga držali zatvorenog u stražarnici mlina naredna četiri dana. Uspeo je da pobegne 23. juna 1999. godine.

 

Prema svedočenju C.S, on je 20. juna u 15,00 časova krenuo sa posla kući:

 

"Kada sam u{ao u svoju zgradu, bilo je 15,30 časova. Živim na četvrtom spratu, ali po{to je lift bio pokvaren i zaglavljivao se na četvrtom spratu, uvek sam i{ao do petog sprata. Kada sam stigao na peti sprat, u lift su u{la trojica pripadnika OVK, koja mi nisu dozvolila da izađem, samo su me ugurala nazad i spustila lift u prizemlje. Imali su na sebi crne prsluke, govorili su albanski. Jedan mi je stavio nož pod grlo, dvojica su uperila pi{tolje u mene. Uzeli su mi novčanik, sat, skinuli cipele i uzeli ključeve mog automobila BMW 318, metaliksive boje, PR 193-14 i službenog automobila opel-vektra 1 600, metaliksive boje, beogradske registracije. Stavili su mi lisice na ruke i izveli iz zgrade. Uveli su me u njihov automobil opel-askona, sive boje. Pitali su me gde su parkirana kola. Rekao sam im da su na parkingu trezora Narodne banke. Oti{li smo tamo, obilazili smo, neko vreme, oko zgrade, ali nismo mogli da uđemo na parking. Tu je jo{ stajala na{a straža, neki penzioneri. Onda su me odvezli u Srbicu. Kada smo stigli, uveli su me u jednu privatnu kuću. Tamo me je sačekao njihov komandir, zalizan, mr{av. Pitao me je na albanskom: 'Kako ste putovali?' Rekao sam da nije lo{e. Tukli su me kako koji prođe. Pitali su me za{to nisam pobegao i {ta jo{ tražim tu. Posle toga su me uveli u neku ladu-žiguli i uveli u stražarnicu mlina u Srbici. Tu su me preko dana čuvala trojica, a uveče bi oni odlazili i dolazio samo jedan. Taj momak {to me je uveče čuvao je bio iz Srbice. Bio je mnogo bolji od ovih ostalih. Tu negde u blizini imao je kuću, jednom mi je doneo lep vruć hleb, samo {to ga je njegova žena ispekla, i komad sira. Nisam mogao da jedem. Davao mi je i cigarete. Vodu su mi davali redovno. Preko dana su mi tražili da napi{em na papiru koga sam sve od Albanaca ubio, koga silovao, opljačkao,...Jedan je jednom doneo neku papirnu kesu i pitao me {ta mislim koliko može da stane u tu kesu. Ja sam rekao jedno 20-25 kilograma. On mi je odgovorio da ću ja stati u tu kesu kada me ubiju. Jedan me je naterao da tri puta poljubim amblem-zastavu na njegovoj uniformi. Onda mi je rekao da odgovorim na jedno pitanje, a ako ne odgovorim kako treba, ubiće me. Pitao me je koga bih izabrao za predsednika Kosova, Ibrahima Rugovu ili Ha{ima Tačija (Hashim Thaqi)? Ja sam rekao da Rugova voli da vrda, a da Tači uradi ono {to kaže, pa bih ja na njihovom mestu birao Tačija. On je rekao da je to tačan odgovor.

 

Posle tri dana, 23, juna, oko 20,30 časova rekao sam stražaru, onom momku iz Srbice, da moram u toalet. Bile su mi odvezane ruke, skinuli su mi lisice jer su mi {ake veoma oticale. Tada sam se iskrao i pobegao kroz {umu. Bežao sam do poljane gde su bile Gurke iz KFOR-a koje su čistile minsko polje. Do{ao sam do njih, ispričao im {ta mi se dogodilo; oni su mi ponudili hranu i piće. Prenoćio sam kod njih, zapisali su izjavu koju sam im dao, na osam strana, i onda su me odvezli u Pri{tinu."

 

Kada je do{ao kući, saznao je da je njegova supruga već napustila Pri{tinu i oti{la u selo Čaglavicu kod sestre. C.S. se sklonio kod jednog prijatelja u Pri{tini gde je prenoćio i sutradan oti{ao kod supruge. Nakon nedelju dana su zajedno napustili Kosovo i izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

M.M. (34), pripadnik srpske policije iz Pri{tine, li{en je slobode u noći 25/26. juna 1999. godine. Pripadnici OVK držali su ga 4 dana u zatvoru u naselju Sunčani breg, u Pri{tini.

 

M.M. je ostao u Pri{tini u stanu sa majkom, dok su njegova supruga i deca izbegli u Srbiju neposredno nakon povlačenja srpskih snaga. Jednom prilikom, pre 25. juna, kom{ija Albanac mu je rekao da su se u obližnjem selu Mu{uti{te pripadnici OVK raspitivali za njega.

 

U noći 25/26. juna, oko 5,00 časova, u njegovu zgradu su u{la trojica naoružanih pripadnika OVK. On ih je video kroz prozor jer su majka i on naizmenično stražarili:

 

"Probudio sam majku, spakovao oružje u transportnu vreću i popeo se sa njom na krov zgrade. Sa krova smo se spustili na drugu stranu i u{li u suprotni ulaz. Tu sam video otvorena vrata nekog opljačkanog stana, ne znam ko ga je opljačkao, svi su pljačkali. Tu sam sakrio majku i ostavio vreću sa oružjem. Dao sam joj i moj pi{tolj, repetirao ga i rekao da ako joj neko priđe, odmah puca. Iza{ao sam iz zgrade i počeo da trčim u pravcu tržnog centra u izgradnji, tu u blizini, prema zgradi Filozofskog fakulteta. Pripadnici OVK su me videli i počeli da trče za mnom. Posle nekih 300 metara su me sustigli, udarili kundakom u glavu i vezali. Majka je to videla i istrčala na ulicu. Trčala je za nama i vikala: "Ostavite ga, on nije ni{ta kriv!". Oni su je udarili kundakom u glavu, ona je pala, udarili su je jo{ nekoliko puta i ostavili na ulici. Mene su odvezli u naselje Sunčani breg. Tamo su me uveli u neku privatnu kuću i ubacili u podrum. Iz podruma su izveli dvojicu vezanih ljudi i odveli ih nekud. Ne znam ko su ti ljudi, čuo sam samo kada su ovi pripadnici OVK rekli jedan drugom na albanskom "Vodi ove '{kije' i ubaci ovog novog." Odvezali su me i počeli da batinaju. Batinali su me svakodnevno. Pitali su me u kojoj sam jedinici bio i {ta sam radio, koga sam ubijao i gde držim oružje. Udarali su me bejzbol palicom, najvi{e po tabanima i dlanovima. Rekao sam im da sam ostao jer sam čist, jer nikoga nisam ubio niti opljačkao. Oni su samo nastavili da me biju. Jednog su zvali Ljuljzim (Lulzim), tamnoput čovek, smeđe kose, visok oko 190 cm, star oko 30 godina, drugog su zvali Gazmend, izrazito crnomanjast čovek sa brkovima, star oko 40 godina. Treći je ređe dolazio. Davali su mi vodu u malim plastičnim koka-kola bocama. Tek drugog dana su mi dali četvrtinu hleba da pojedem. Bilo mi je zlo od batina i nisam mogao da jedem. Četvrtog dana, 29. juna pre podne, izveli su me iz zgrade da me nekud odvedu. Nisam bio vezan, sva trojica su bila sa mnom. Kada smo iza{li, rekli su mi na albanskom: 'Aljde, beži!' Mislio sam da će me ubiti, ali sam ipak počeo da trčim. Pucali su za mnom. Ne znam kako me nisu pogodili, verovatno su mi pucali iznad glave, izgleda nisu hteli da me ubiju. Ne znam za{to su to uradili."

 

M.M i njegova majka su istog dana napustili Kosovo i izbegli u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

J.V. (26), student iz Pri{tine, Srbin, otet je 28. juna 1999. godine. Pripadnici OVK su ga zatvorili u neku privatnu kuću, odakle je, u trenutku njihove nepažnje, uspeo da pobegne istog dana.

 

Navedenog dana, 28. juna, bio je sam u stanu. Majka sa kojom je živeo bila je odsutna. Grupa naoružanih Albanaca je u{la u zgradu, gde je bilo jo{ Srba. Najpre su opljačkali kom{iju Božidara. Zatim su jednog kom{iju, Srbina, pod pretnjom da će ga ubiti, naterali da zvoni kod J.V. Mladić je otvorio vrata i video povređenog kom{iju i naoružane Albance. J.V.-u su naredili da pođe sa njima. Automobilom su ga odvezli u pravcu Lebana. Zatvorili su ga u privatnu kuću, u blizini stočne pijace kod medrese. Ispitivali su ga o nekom ubistvu i fizički maltretirali. U trenutku njihove nepa`nje pobegao je kroz prozor. Nakon ovog događaja J.V. i njegova majka izbegli su u Srbiju.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

S.B. (62), Srbin iz sela Gornja Brnjica (Bernica e Epërme) kod Pri{tine, li{en je slobode krajem juna 1999. godine.

 

Prema izjavi njegovog rođaka, S.B.-a su li{ili slobode pripadnici OVK i odveli negde van sela gde su ga zatvorili. On je uspeo da im pobegne i vrati se u selo.

Izvor: FHP, izjava svedoka

 

A.D. (54), Srbin iz Pri{tine, visokokvalifikovani monter, zaposlen u Elektroprivredi Srbije, kop Dobri do, Obilić, li{en je slobode 8. jula 1999. godine i proveo je četiri dana u zatvoru OVK.

 

A.D. je ispričao FHP-u da je dan pre nego {to je li{en slobode, 7. jula, krenuo na posao sa dvojicom svojih kolega. Oti{ao je na autobusku stanicu, koja je udaljena 200 metara od njegove zgrade. Čekali su autobus svoje firme koji je prevozio zaposlene. Dok su stajali na stanici, nai{ao je jedan beli automobil marke jugo, bez registarskih tablica, u kome su se nalazila trojica mladića, starih između 20 i 25 godina u uniformama OVK. Kada su pro{li pored njih, jedan mladić je otvorio prozor automobila i iz automatskog pi{tolja ispalio rafal ispred njihovih nogu. Automobil se nije zaustavljao, već je velikom brzinom nastavio dalje.

 

Sutradan, 8. jula, dvojica njegovih kolega iz straha nisu želela da pođu na posao. A.D. je odlučio da krene sam. Iza{ao je iz stana u 5,45 časova. Ispred njegove zgr