Ovaj izveštaj o preprekama i perspektivama povratka izbeglica iz Srbije u Hrvatsku ima za cilj da sagleda kako je tekao proces repatrijacije u 2005. godini, ukaže na pozitivne pomake i preostale probleme koje bi trebalo rešiti kako bi se proces dalje unapredio.

Rešavanje izbegličke krize nastale nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina 20-og veka započelo je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. U BiH proces repatrijacije napredovao je znatno brže, delom i zbog stalnog prisustva međunarodne zajednice, dok je u Hrvatskoj taj proces tekao mnogo sporije, te se ozbiljnije počeo rešavati tek 2000. godine.

U toku devedesetih godina iz Hrvatske je izbeglo i zbog rata je napustilo oko 400.000 njenih predratnih stanovnika, uglavnom etničkih Srba.[1] Najveći broj je utočište potražio u Srbiji, i to u nekoiliko talasa. Manji broj, nekoliko desetina hiljada, otišao je u BiH i Crnu Goru.

Prema podacima hrvatske vlade, iz Srbije se u Hrvatsku vratilo oko 120.000 izbeglica[2], dok podaci nevladinih organizacija koje se bave povratkom u Hrvatsku, te UNHCR-a govore o broju od oko 70.000 odnosno 80.000 povratnika.[3] Prema najnovijem popisu, u Srbiji ima 141.680 izbeglica, pri čemu je obradom podataka status je priznat za njih 106.931. Većinu izbeglica u Srbiji čine osobe poreklom iz Hrvatske. [4]

Povratak u Hrvatsku se mahom odvija u ruralnim sredinama, gde povratnici imaju osnovne mogućnosti za egzistenciju. Povratak u gradove, pak, zavisi od mnogo drugih važnih faktora, od kojih su na prvom mestu stanovanje i zapošljavanje.

Uzroke problema vezanih za repatrijaciju izbeglica u Hrvatsku pre svega treba tražiti u političkoj sferi, a posebno u nedovoljnoj političkoj volji da se ti problemi razreše, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji. Neretko smo svedoci raznovrsnih političkih manipulacija izbeglicama, opstrukcije povratka ili naprosto nečinjenja od strane ustanova nadležnih za zaštitu izbeglica u zemlji utočišta, te povratnika u zemlji porekla.

Najširi međunarodni pravni okvir predstavljaju relevantne konvencije o ljudskim pravima, pre svega Univerzalna deklaracija UN te Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i Okvirna konvencija za zaštitu prava nacionalnih manjina koje je usvojio Savet Evrope. Na regionalnom nivou za ovo pitanje najvažniji su Dejtonski sporazum i set međunarodnih ugovora koje su države članice bileteralno sklopile i ratifikovale. Važan akt takođe predstavlja Ugovor o sukcesiji, Aneks G, koji su države naslednice bivše SFRJ sklopile u Beču 2001. godine i koji je ratifikovan 2004.[5] Nadalje, tu je unutrašnje zakonodavstvo država u regionu koje je prilagođeno međunarodnim standardima, kao i akti poput programa Vlade Hrvatske o povratku izbeglica, te programa o stambenom zbrinjavanju bivših nosilaca stanarskoga prava.

Najnoviji akt kojim su se države u regionu obavezale da rade na definitivnom rešavanju izbegličke krize jeste Sarajevska deklaracija, potpisana od strane vlada SCG, Hrvatske i BiH, 31. januara 2005. godine.[6] Na osnovu tog akta, Vlada Republike Hrvatske je donela program rešavanja pitanja povratnika pod imenom «Putokazi».[7]

Normativno, dakle, ne postoje prepreke da se repatrijacija odvija na zadovoljavajući i prihvatljiv način. U stvarnosti, međutim, ima mnogo problema koji koče taj proces. Među najuočljivije probleme spada i to što taj program ne prate neophodne političke, administrativne i budžetske mere.

Premda su tokom 2005. godine doista poboljšani opšti uslovi za povratak izbeglica iz Srbije u Hrvatsku, a određen broj prepreka za povratak, uključujući kršenja ljudskih prava, otklonjeno u potpunosti ili u značajnoj meri, ostaje nekoliko ključnih oblasti u kojima treba postići dalji napredak: imovinska pitanja (povrat imovine, stanarska prava, stambeno zbrinjavanje), stečena prava (konvalidacija radnog staža, isplata zaostalih penzija), državljanstvo (uključivo lična dokumenta), zapošljavanje, bezbednost povratnika, kao i obezbeđivanje nediskriminacije kroz dosledno sprovođenje Zakona o pravima manjina.[8] Incidenti usmereni prema povratnicima, pripadnicima manjinske srpske zajednice u Hrvatskoj, iako ne tako brojni, ipak imaju teške posledice; naročito zabrinjava to što njihovi počinioci u najvećem broju slučajeva ostaju neotkriveni.

Povrh toga, u Hrvatskoj za sada ne postoje projekti ni jasna strategija ekonomskog razvoja i ekonomske revitalizacije povratničkih krajeva, a kapaciteti lokalnih samouprava neadekvatni su za kvalitetan prihvat povratnika. S druge strane, nadležne institucije u Srbiji ne ulažu odgovarajuće napore da se potencijalnim povratnicima približe projekti repatrijacije i mogućnosti koje iz tih projekata proističu, da se taj proces podrži i ohrabri, te nije primećeno nastojanje da se u koordinaciji sa Vladom Hrvatske taj proces unapređuje.

Stoga treba nastaviti ubrzan rad među svim zainteresovanim stranama na uklanjanju preostalih prepreka za povratak u Hrvatsku: ubrzanjem obnove porušenih kuća, efikasnijim rešavanjem nerešenih zahteva za obnovu i brzim rešavanjem žalbi u drugostepenom postupku u predmetima obnove, te kroz opšte unapređenje u radu sudova.

Takođe treba organizovati sastanak nadležnih resornih organa Vlade Srbije i Vlade Hrvatske kako bi u dogovoru, koordiniranim merama, unapredili proces repatrijacije i tako doprineli realizaciji usvojenih ciljeva iz Sarajevske deklaracije; to podrazumeva i što hitnije usaglašavanje zajedničke matrice pojedinačnih „Mapa puta“ i rešavanje preostalih problema navedenih u zaključcima. Istovremeno u «Putokazima» Vlade Hrvatske o strategiji repatrijacije treba dopuniti nedostajuće elemente i to pre svega u smislu efikasnog administrativnog i budžetskog praćenja potreba nastalih repatrijacijom.

Evropska komisija, OEBS i UNHCR treba da održavaju stalni dijalog sa Vladama potpisnicima Sarajevske deklaracije u smislu ispunjavanja obaveza predviđenih tim aktom; osim toga, neophodno je aktivnije učešće nevladinog sektora u praćenju napretka pri sprovođenju ovih dogovora. Neprestani dijalog, partnerstvo i zajednički projekti NVO sektora u Hrvatskoj i Srbiji takođe su veoma značajni kako bi se dao poticaj i na odgovarajući način podržao proces repatrijacije na svim nivoima društva.

Uvod

Cilj ovoga izveštaja je da sagleda proces repatrijacije izbeglica iz Srbije u Hrvatsku tokom 2005. godine, opiše ukupan kontekst toga procesa, njegove rezultate, neke karakteristične momente koji ga obeležavaju, te da ukaže na prepreke koje se u tom procesu pojavljuju i predloži načine njihovog uklanjanja.

Izveštaj će posebno obraditi aspekte Sarajevske deklaracije poptpisane 31. januara 2005. godine od strane SCG, BIH i Hrvatske, kao političkog okvira kroz koji bi problem izbeglica i prognanika trebalo pravedno i trajno rešiti do početka 2007. godine.

S obzirom da će se ovaj izveštaj najviše baviti povratkom izbeglica iz Srbije u Hrvatsku, posebno ćemo se osvrnuti na dokument Vlade Hrvatske pod nazivom «Putokazi» koji je daljnja razrada Sarajevske deklaracije i u kome je sadržana strategija repatrijacije u Hrvatsku.

Isto tako, u izveštaju će jasno biti identifikovane prepreke u tom procesu, kao i preporuke za njihovo uklanjanje.

I Kratak istorijat, osnovni podaci, glavni problemi i kontekst dešavanja

Prostor bivše SFRJ je tokom devedesetih godina dvadesetog veka bio izložen ratovima i etničkim sukobima velikih razmera, tokom kojih je oko četiri miliona ljudi bilo prisiljeno na različite prisilne migracije.

To se odnosilo prvenstveno na BIH, Hrvatsku a kasnije krajem devedesetih i na Kosovo.

Karakteristika tih prisilnih migracija i etničkog čišćenja bila je da su stradavale manjine, odnosno da su se manjine pokretale prema prostorima gde u većini žive njihovi sunarodnici; najpre u okviru iste države, a potom i preko granica država.

Sve zaraćene strane primenjivale su istovetan koncept «etničkog čišćenja» i tzv. «humane razmene stanovništva».

Najpre su išle medijske kampanje i jezik mržnje, potom pretnje i zastrašivanja. Ukoliko to ne bi bilo dovoljno, prelazilo se na ubistva, zatvaranje, pljačke, paljevine i čitav arsenal najgrubljih ugrožavanja ljudskih prava, sve do oružanih sukoba većih razmera. Kao posledica svega ovoga neminovno je usledilo pokretanje čitavih etničkih zajednica koje su napuštale svoja dotadašnja boravišta. Posledice humanitarne katastrofe nastale usled ovih kretanja stanovništva traju i do danas.

Rešavanje izbegličke krize, sa svim elementima koje je ona sobom nosila, započelo je nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u novembru 1995. godine, u čijem je Aneksu 7. regulisan povratak izbeglica svojim kućama i obaveze koje s tim u vezi imaju države potpisnice.[9] Isto tako, bila je predviđena finansijska i materijalna pomoć međunarodne zajednice na stabilizovanju izbegličke krize u regionu.

Dejtonski sporazum je najefikasnije primenjen u BiH, a implementirala ga je direktrno međunarodna administracija preko specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN, koji je na terenu imao odgovarajuće instrumente za sprovođenje Aneksa 7. Bosna i Hercegovina je bezmalo do kraja dovela proces repatrijacije, bar kad su zemlje regiona u pitanju.

U Republici Hrvatskoj nije takav slučaj. Tamo je implementacija bila u rukama lokalnih organa vlasti i proces repatrijacije izbeglih Srba iz Hrvatske započeo je ozbiljnije tek nakon 2000. godine. Kroz sav taj period Hrvatska je imala monitoring od strane misije OEBS-a i iz njihovih izveštaja se može videti koliko je repatrijacija bila mučan proces.

U poslednjih pet godina stanje se postepeno popravljalo, ali je ono i danas opterećeno problemima, iako je povratak Srba u Hrvatsku bio i ostaje važan uslov da Hrvatska pristupi evroatlanskim integracijama. To je doprinelo da bude postignut izvestan napredak u poštovanja ljudskih prava.

Napredak se ogleda pre svega u poboljšanoj slobodi kretanja, boljem pristupu ličnim dokumentima za izbeglice i povećanoj bezbednosti povratnika; mnogo je učinjeno na povratku imovine, a započeta je i obnova stambenih jedinica i infrastrukture. Međutim, uprkos ovim pozitivnim promenama, još postoje nerešena pitanja, od čijeg ishoda umnogome zavisi pronalaženje održivih rešenja za izbeglice iz Hrvatske koje se žele vratiti u mesto porekla.

U toku devedesetih godina iz Hrvatske je izbeglo i zbog rata je napustilo oko 400.000 njenih predratnih stanovnika, uglavnom etničkih Srba. Najveći broj je utočište potražio u Srbiji, i to u nekoiliko talasa. Manji broj, nekoliko desetina hiljada, otišao je u BiH i Crnu Goru.

Prvi talas izbeglica nastao je početkom oružanih sukoba 1991. godine, a drugi, ujedno i najveći, u avgustu 1995. kada je za samo nekoliko dana u Srbiju pristiglo oko 200.000 ljudi. Prema prvom popisu izbeglica koji su organizovali Komesarijat za izbeglice republike Srbije (KIRS) i UNHCR 1996.[10] u Srbiji se na vrhuncu krize nalazilo 537.937 izbeglica, a 28.338 njih utočište je potražilo u Crnoj Gori. Ovaj broj uključuje kako one sa statusom izbeglice ili prognanika, tako i one koji su u to vreme bili bez statusa.

Izbeglice su u Srbiji živele u vrlo teškim socijalnim uslovima, koji za velik broj njih i dalje traju. Po nezvaničnim podacima kojima raspolažemo, u zapadne zemlje (Kanada, SAD, Australija, neke zemlje EU), iselilo se njih oko 50.000.

Prema podacima hrvatske vlade, iz Srbije se u Hrvatsku vratilo oko 120.000 izbeglica.[11] Ovaj podatak je zasnovan na državnim evidencijama, ali se u praksi može dovesti u pitanje.

Podaci SDF Zagreb i nevladinih organizacija koje se bave povratkom u Hrvatsku govore da nema više od 70.000 povratnika.[12] Ova odstupanja tumačimo kao suštinsku razliku između državnih evidencija i stanja na terenu.

Najnoviji popis je pokazao da u Srbiji ima 141.680 izbeglica, a obradom podataka status je priznat za njih 106.931, uglavnom iz Hrvatske[13].

To je broj izbeglih ljudi koji u međuvremenu nisu uzeli državljanstvo SCG niti su u Hrvatskoj ishodovali dokumenta. Njih 4.000 još živi u 90-tak kolektivnih centara u Srbiji.[14]

Registrovani povratak u Hrvatsku uglavnom se tiče seoskih sredina, gde ljudi nalaze mogućnost za egzistenciju baveći se poljoprivredom. Hrvatska vlada, ima izvesne projekte poticanja poljoprivrede, pa te pogodnosti koriste i povratnici. Međutim, osim poljoprivrede i nekih zanatskih usluga gotovo da nema drugih oblasti zapošljavanja povratnika.

Mladi radno sposobni ljudi, zbog te nemogućnosti zaposlenja i odsustva ekonomske perspektive, još se nalaze u izbeglištvu, gde imaju neki posao i izvor zarade, iako su formalno registrovani kroz povratničke spiskove u Republici Hrvatskoj.

Ilustrativan je primer prostora od tzv.«posebne državne skrbi», tj. oblasti Krajine, gde do danas nema slučajeva da pripadnici srpske nacionalne zajednice rade u javnim službama i državnim institucijama. Poznat je i slučaj advokata Ninka Mirića koji godinama konkuriše za sudiju opštinskog suda ali je njegov izbor uvek izostajao iz razloga koji nisu propisani Zakonom. Ista diskriminatorna praksa preovlađuje u školstvu, zdravstvu i drugim javnim službama.

Stoga je neophodno, a za proces repatrijacije blagotvorno, promeniti takvo stanje, odnosno započeti praktičnu primenu Ustavnog Zakona o nacionalnim manjinama na tom prostoru Hrvatske, uz jasne i merljive pokazatelje uspeha.

II Uzroci problema vezanih za repatrijaciju

Uzroke problema vezanih za repatrijaciju izbeglica u Hrvatsku pre svega treba tražiti u političkoj sferi, a posebno u nedovoljnoj političkoj volji da se ti problemi razreše. To se odnosi na sve strane od kojih zavisi rešavanje pitanja izbeglica, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji; neretko smo svedoci raznovrsnih političkih manipulacija izbeglicama, opstrukcije povratka ili naprosto nečinjenja od strane ustanova nadležnih za zaštitu izbeglica u zemlji utočišta i povratnika u zemlji porekla.

S druge strane, sećanje na rat je još sveže, međuetnička distanca i dalje veoma izražena, a u mnogim sredinama istrajava politika etničkog inženjeringa.

Ovaj trend se ponajbolje uočava na prostoru od «posebne državne skrbi», uključujući primere gde se pasivnošću i nečinjenjem državnih organa direktno suprostavljaju povratnici srpske i doseljenici hrvatske nacionalnosti.

Jedan od takvih primera nedavno je zabeležen u Kistanjama, u zaseoku Bezbradice, gde je hrvatski doseljenik sa Kosova doveo u lokalnu seosku školu veliko stado koza i tu ih drži. Povratnici zbog toga negoduju, jer zbog takvog neprimerenog postupka, koji predstavlja i zdravstvenu pretnju, ne mogu koristiti školsku zgradu; s druge strane, vlasnik koza preti povratnicima i na njih huška pse. Vlast ne reaguje, a takvo nečinjenje samo pospešuje potencijal za sukob.

Još jedan od važnih uzroka problema povratka jeste i spora obnova stambenih jedinica i infrastrukture. Iako je taj proces uznapredovao, i dalje se neprimereno dugo čeka na rešavanje žalbi uloženih na rešenja o obnovi, a sporo se odvijaju i predmeti gde je tražena dopuna postupka. Takvih predmeta ima nekoliko hiljada.

Povratak u gradove je posebno problematičan, a razloge za to treba tražiti u poznatim problemima oko sporog sprovođenja programa stambenog zbrinjavanja; naime, ograničavajućim odredbama u pogledu vlasništva nad nekretninama bezmalo je sasvim zaustavljeno stambeno zbrinjavanje za mnoge povratnike. Osim toga, još postoje nerešeni problemi oko vraćanja privatne imovine.

Veliki problem predstavlja i priznavanje radnog staža u periodu od 1991 – 1995. godine na prostoru Krajine. Premda je to regulisano Zakonom o konvalidacijama, tu postoji značajan problem vezan za rokove, ali vezan i za sporosti u postupku i otezanje da se to pitanje reši čak i za one koji su rokove ispoštovali u bezmalo nemogućim uslovima.

Rok za prijavu konvalidacije radnog staža istekao je 31. marta 1999. godine i njega bi svakako trebalo ponovo otvoriti.

Skoro da ne postoje primeri da je konvalidiran staž baš u onim filijalama penzionog osiguranja gde je najveći broj tih osiguranika (izbeglica srpske nacionalnosti), poput filijala u Šibeniku, Zadru, Gospiću, Sisku i Karlovcu.

III Institucionalni i pravni okvir

Najširi pravni okvir su relevantne konvecije o ljudskim pravima, pre svega Univerzalna deklaracija UN te Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i Okvirna konvencija za zaštitu prava nacionalnih manjina koje je usvojio Savet Evrope. Od međudržavnih sporazuma i ugovora važan je Dejtonski sporazum i set međunarodnih ugovora koje su države članice sklopile bileteralno i koji su ratifikovani u njihovim parlamentima. Važan akt takođe predstavlja Ugovor o sukcesiji, Aneks G, koji su države naslednice bivše SFRJ sklopile u Beču 2001. godine i koji je ratifikovan 2004. godine (poslednja ga je ratifikovala Republika Hrvatska).

Nadalje, tu je unutrašnje zakonodavstvo država u regionu koje je prilagođeno međunarodnim standardima, kao i akti poput programa Vlade Hrvatske o povratku izbeglica, te programa o stambenom zbrinjavanju bivših nosilaca stanarskoga prava.

Najnoviji akt kojim su se države u regionu obavezale da rade na definitivnom rešavanju izbegličke krize jeste Sarajevska deklaracija, potpisana od strane vlada SCG, Hrvatske i BiH, 31. januara 2005. godine. Na osnovu tog akta, Vlada Republike Hrvatske je donela program rešavanja pitanja povratnika pod imenom «Putokazi».

Normativno, ne postoje prepreke da se repatrijacija odvija na zadovoljavajući i prihvatljiv način; u stvarnosti, međutim, ima mnogo problema koji koče taj proces. Među najuočljivije probleme spada i to što taj program ne prate neophodne političke, administrativne i budžetske mere.

Na primer, za stambeno zbrinjavanje u 2006. godini predviđeno je 1000 korisnika, iako je broj zahteva bar pet puta veći. Osim toga, ne postoje obezbeđena sredstva za realizaciju infrastrukturnih i razvojnih programa niti vremenski plan za njihovo rešavanje.

To se tiče velikog broja sela gde je neophodno završiti proces elektrifikacije i vodosnabdevanja, a kojih je, prema podacima sa kraja 2005. godine, bilo najmanje 140.

Program stambenog zbrinjavanja za bivše nosioce stanarskih prava je naročito problematičan. Postavljen je veoma restriktivno i u nekim elementima diskriminatorno: prema sasvim realnim računicama, tek će oko 5 procenata bivših nosilaca stanarskog prava moći računati na ovakvu mogućnost, i to ne na celoj teritoriji Republike Hrvatske nego samo na „području od posebne državne skrbi“.

Problem u stambenom zbrinjavanju je i propisano vremensko ograničenje, koje je predviđalo mogućnost podnošenja zahteva do kraja 2005. godine. Kako povratak ne može biti svršeno vreme i jednom zauvek svršen proces, tako je i taj rok morao biti fleksibilniji, ako ne i potpuno otvoren.

Isto tako, ne postoje jasne implementacijske mere usmerene na povratnike i izbeglice koje se odlučuju za model najma, kao ni rok za njihovo rešavanje. Ova kategorija ljudi spada u grupu socijalno ranjivih i shodno tome nemaju sredstva za kupovinu stana.

Takođe je potrebno da oni povratnici koji se odluče na otkup budu u istom položaju koji su svojevremeno imali ostali građani Hrvatske kod otkupa društvenih stanova.

Izuzetno je važno priznavanje prava na radni staž i penzijsko osiguranje onim ljudima koji su za vreme rata boravili na područiju pod upravom UN. U «Putokazima» Republike Hrvatske se to ne pominje i potrebno je otvoriti novi rok za priznavanje radnoga staža. Poseban problem su neisplaćene penzije u periodu 1991 - 1998. godine.

Veoma je bitno ispoštovati odredbe sadržane u Ustavnom Zakonu o pravima nacionalnih manjina, naročito u delovima koji se tiču srazmernog zapošljavanja pripadnika manjina u državnim i javnim službama.

IV Razrada problema

1. Državljanstvo i dokumenta

Najveći broj ljudi je u međuvremenu došao do ličnih dokumenata, pa stanje u ovoj oblasti (dobijanje uverenja o državljanstvu, putnih isprava, izvoda iz knjige rođenih i drugih dokumenata) generalno možemo oceniti kao zadovoljavajuće.

Problemi su nastajali u nekoliko segmenata.

Prvi je bio taj što su u nekim hrvatskim opštinama odnesene ili uništene matične knjige od kojih su tek sada neke u procesu vraćanja iz Srbije u Hrvatsku. Ostaje nejasno zašto se toliko otezalo i još uvek oteže sa povratkom odnetih matičnih knjiga u matične službe u Hrvatskoj, kada je bilo sasvim jasno gde se one nalaze i ko ih kontroliše. Svi argumenti kojim nadležni u Srbiji obrazlažu to pitanje u najmanju ruku su nerazumljivi.

Odsustvo matičnih knjiga u nekim opštinama i gradovima u Hrvatskoj dovodilo je do velikih problema, pre svega za izbeglice iz tih gradova i opština, jer se time praktično blokiralo rešavanje njihovih elementarnih statusnih problema. Tek kasnije uređena je procedura naknadnih upisa, koja na delimično rešava taj problem, ali zahteva mnogo više vremena.

Drugi set problema je nastajao za period upisa u matične knjige rođenih, knjige venčanih i knjige umrlih u periodu od 1991 – 1995. godine. Taj problem je u Hrvatskoj rešavan u skladu sa Zakonom o konvalidacijama, a posledice takvog rešenja sigurno će se protezati kroz duži vremenski period.

Praktično svi koji su u tome periodu imali rođenje, venčanje, razvod, ostavinsku raspravu ili bili vezani za neku pravnu radnju u kojoj su neophodni izvodi iz matičnih knjiga, bili su izloženi velikim problemima u administrativnoj proceduri i veoma dugo rešavali te poslove.

Tokom poslednjih godina, međutim, primetan je poboljšan odnos službenika i službi, kao i veći profesionalni nivo kod izdavanja ovih dokumenata u Hrvatskoj.

U toku 2005. godine, samo posredstvom SDF Beograd i uz saradnju sa partnerskim organizacijama u Hrvatskoj, za izbeglice iz Hrvatske u Srbiji je ishodovan i lično im uručen 2931 dokumenat, od kojih je najveći broj uverenja o državljanstvu, rodnih listova i potvrda za naknadni upis, kao i 11 pasoša i 29 ličnih karata. Istovremeno je preko SDF Beograd u hrvatskom konzulatu u Beogradu obezbeđeno 177 putnih listova za odlazak povratnika bez dokumenata u Hrvatsku.

Poseban problem predstavlja jedinstveni matični broj građana (JMBG): on se više ne može dobiti preko punomoći, što donosi značajne probleme ljudima kojima je neophodan zbog regulisanja nekih drugih pravnih ili administrativnih poslova. Naime, prema hrvatskim propisima JMBG nosi oznaku tajnosti i isključivo je odnos između države i građanina dok se, recimo, u Srbiji tretira se kao javna činjenica.

U istom periodu, u posebnom projektu koji je SDF realizovao zajedno sa DRC, u Hrvatsku je na trodnevne posete namenjene uglavnom pribavljanju dokumenata prevezeno 479 ljudi, koji su tako rešili svoj statusni problem. Prilikom realizacije ovoga projekta ostvarena je korektna i profesionalna saradnju sa nadležnim graničnim i policijskim službama Republike Hrvatske.

No u pogledu dokumenata i statusnih prava zapazili smo specifičan problem građana koji su godinama živeli u Hrvatskoj, tamo zasnovali porodicu i stekli imovinu, a potom iz nje izbegli, ne stekavši u međuvremenu hrvatsko državljanstvo. Ti ljudi su najčešće Srbi koji su upisani u matične knjige državljana BiH, iako tamo nisu živeli, a koji prema hrvatskim propisima mogu tražiti status stalno naseljenog stranca, pa potom na osnovu prethodnog boravka ući u proceduru dobijanja hrvatskog državljanstva. Oni u Hrvatskoj imaju imovinu i stečena prava, a njihova ukupna egzistencija praktično je vezana za Hrvatsku a ne za BiH.

Za ovu kategoriju građana treba u skladu sa članom 115. Zakona o strancima otvoriti mogućnost prijema u državljanstvo bez ograničavanja roka.[15] Međutim, propisani rok za taj postupak istekao je 30. 6. 2005. godine. Smatramo da bi ga trebalo ponovo otvoriti, jer veliki broj ljudi iz različitih razloga nije iskoristio datu mogućnost; treba izbeći da oni budu stavljeni u položaj da za državljanstvo konkurišu pod istim uslovima kao i ljudi koji u Hrvatskoj nikada nisu živeli.

2. Imovina

Tokom 2005. godine zabeležen je značajan napredak u povratu imovine izbeglicama, naročito na prostoru od «posebne državne skrbi».

Izveštaji relevantnih međunardonih organizacija takođe govore da je ovaj proces pri kraju. Tako u izveštaju Misije OEBS-a u Hrvatskoj stoji da je za povrat ostalo oko 55 objekata i da se može zaključiti da bi ti problemi mogli biti vrlo brzo okončani. Podaci ukazuju i na to da je oko 19.500 stambenih objekata bilo dato na korišćenje mimo volje njihovih vlasnika.[16]

Problem sa utvrđivanjem pravog stanja stvari zapravo počiva u metodologiji merenja ovog procesa. Naime, broj objekata koji nisu vraćeni vlasnicima utvrđivao se u odnosu na broj podnetih zahteva za povrat imovine. Dakle, imovina se nije automatski vraćala vlasnicima, već je to rađeno po zahtevu.

S druge strane, vraćanje objekta, stana, kuće ili poslovnog prostora samo po sebi ne predstavlja rešenje ukupnoga problema: ti objekti su često devastirani, oštećeni namerno ili nebrigom korisnika, te je u njih potrebno uložiti značajna sredstva kako bi se oni ponovo priveli nameni.

Takav odnos korisnika doveo je do toga da su potrebna velika sredstva da bi se tako korišćena imovina dovela u funkcionalno stanje, naročito na prostoru od «posebne državne skrbi». Stepen oštećenja utvrđivale su županijske komisije, ali još nisu počele isplate po tome osnovu, tako da je veći broj objekata koji je vraćen vlasnicima – izbeglicama-povratnicima u nefunkcionalnom stanju.

Isto se dogodilo i sa naknadama za korišćenje koje je utvrdio nadležni organ hrvatske vlade, a koji se odnosi na period od 2002. godine do dana kada je objekat predat vlasnicima. Iako su to bili manje više simbolični iznosi mesečne naknade, utvrđeni na nivou 1 euro za kvadratni metar mesečno, njihova isplata nije još izvršena.

U toku 2005. godine zabeležen je zabrinjavajući događaj koji bi, ukoliko postane pravilo, mogao biti veoma opstruirajući faktor pri povratku izbeglica. To je slučaj Steve Zabrdca iz Daruvara, čiju kuću su hrvatski organi vlasti dali na korišćenje privremenom korisniku.

Kad se privremeni korisnik iselio iz kuće, podneo je tužbu sudu i tražio odštetu i nadoknadu za neka ulaganja koje je izvršio na kući. Sud je presudio da je Stevo Zabrdac dužan da nadoknadi privremenom korisniku oko 7.000 evra za navodna ulaganja. Pošto on ta sredstva nema, preti opasnost da mu kuća bude prodata na licitaciji.

Na ovu zabrinjavajuću praksu i presuđivanje u hrvatskim sudovima reagovala je misija OEBS-a i preporučila hrvatskoj vladi da donese propis kojim bi obavezala hrvatske sudove da odbijaju ovakve zahteve privremenih korisnika, koji predstavljaju grubu manipulaciju. Apsurdno je da privremeni korisnik bez dozvole vlasnika nešto uloži, a onda traži da mu se nadoknadi šteta. Kad bi zaista postojao osnov za nadoknadu, onda bi tu nadoknadu trebalo tražiti od države koja mu je taj objekat dala na korišćenje, a ne od vlasnika koji je u međuvremenu trpeo samo štetu i bio bez naknade za korišćenje njegovog vlasništva. Stoga ohrabruje činjenica da je viši sud poništio ovu potpuno neutemeljenu presudu.

Još jedan problem o kome se malo razgovara i koji nije prisutan u javnosti, a tiče se većeg broja ljudi, jeste pitanje zamene imovine uglavnom tokom 1990. 1992. i 1993. godine.

Naime, u gradovima u Hrvatskoj nekoliko stotina ljudi srpske nacionalnosti menjao je kuće i stanove za prostor Krajine i BiH. Te transakcije su problematične jer su nastale u stanjima kad se odluke ne donose slobodnom voljom i kad je tržišna vrednost objekata bila takva da su zamene po pravilu bile štetne za osobe srpske nacionalnosti, odnosno izbeglice iz Hrvatske. Republika Hrvatska je te transakcije priznala u okviru svoje države, ali ih je poništila kad je u pitanju prostor BiH, konkretno Banja Luke.

Ostaje nedodirnuto i pitanje imovine uništene u terorističkim aktima van ratnih dejstava, odnosno miniranih, spaljenih i do temelja uklonjenih kuća vlasnika srpske nacionalnosti u nekim hrvatskim gradovima. To je bilo posebno izraženo u dalmatinskjom primoriju i naročito u gradu Zadru, gde je prije početka ratnih sukoba, dakle u prvoj polovini 1991. godine, uništeno preko 150 stambenih i poslovnih objekata čiji su vlasnici srpske nacionalnosti. Ni jedan od tih vlasnika nije mogao dobiti obeštećenje, a zabeleženi su slučajevi da im je čak ispostavljan račun od nadležnih komunalnih službi za uklanjanje ruševina koje su ružile izgled grada.

Hrvatska ima Zakon koji reguliše pravo na obeštećenje, ali tek ukoliko je prilikom tih akata bilo ljudskih žrtava. Slučajeve poput navedenih svakako je potrebno rešiti na pravedan i pravičan način, jer postoji odgovornost države za ovakve akte.

U postupcima vezanim za obnovu, nadoknadu štete i stambeno zbrinjavanje procedure su veoma komplikovane, a ponekad i koče rešavanje očiglednih slučajeva, kakav je, na primer, slučaj korisnika Dušana Cijuka.

On je imao kuću u Zadru koja je uništena 1991. godine i kuću u Gračacu koja je uništena 1995. godine. Formalno je imao prijavljeno stalno mesto boravka u Zadru. Obnovu u Zadru, kao ni obeštećenje, nije mogao realizovati po Zakonu o odgovornosti države za terorističke akte, a u Gračacu mu je to bilo nemoguće zato što je stalnu prijavu boravka imao u Zardu. Tako se dogodilo da čovek koji je pretrpeo veliku materijanu štetu na dva mesta baš zbog toga ne može da dobije nikakvo zadovoljenje.

Slični su problemi i sa ljudima koji su imali društveni stan i kuću, a u ratu im uništena kuća. Iz velikog broja takvih slučajeva, navešćemo jedan veoma karakterističan.

Bogdan Matić iz Gospića je, kao lekar-hirurg u lokalnoj bolnici, imao društveni stan na koji je imao prijavljeno stalno mesto boravka. Nekoliko ulica odatle, u istom gradu, imao je kuću u vlasništvu koja je 1991. godine do temelja srušena. Pravo na stan i otkup stana je izgubio, a zahtev za obnovu kuće mu je odbijen jer mu je poslednja prijava boravka na adresi na kojoj je taj stan. Pri tome ni od kakve pomoći nije bila činjenica da mu je kuća u vlasništvu nesporno uništena, a da je pravo na stan izgubio.

Jedan od nesumnjivo najvećih problema vezan za imovinu jesu stanarska prava.

Taj problem se tiče velikog broja ljudi i gde su velika sredstva u pitanju, ali koji se nije počeo rešavati. Smatra se da ima oko 50.000 stanova koji su bili u posedu, mada naši podaci govore da se radi o najmanje 30.000 stanova koji su predmet ovoga spora. To su stambene jedinice u gradovima i nerešavanje ovoga problema je velika prepreka značajnijem povratku izbeglica u hrvatske gradove.

Hrvatska je 1996. godine donela Zakon u kojem nema kategorije stanarskih prava. Svi stanovi iz kojih su izbeglice otišle prodati su drugim vlasnicima, ili kao državna svojima dati u najam drugim korisnicima. Prethodno je provedena pravna procedura kojim su stanarska prava oduzeta po osnovu da nosioci duže od 6 meseci nisu boravili u tim stanovima.[17] To je značilo da oni kasnije ne mogu učestovati u procesu otkupa, koji je inače bio dostupan ostalim građanima Hrvatske pod vrlo povoljnim uslovima.

Pod pritiskom da reši ovaj problem, Hrvatska vlada je kasnije donela program zbrinjavanja bivših nosilaca stanarskih prava.[18] Taj program propisuje veoma restriktivne norme i još se gotovo uopšte ne primenjuje. Poznato je tek nekoliko slučajeva da su ljudi po tom programu stambeno zbrinuti, iako se za program prijavilo 4450 ljudi koji su imali stanove van područija ratnih dejstava. Od toga broja njih 2700 živi u Srbiji. Ovu kategoriju bivših nosilaca stanarskog prava program stavlja u neravnopravan položaj prema ostalim građanima koji su imali stanarsko pravo, jer bi u slučaju otkupa bili dužni da plate preko 60 procenata od tržišne vrednosti stana, dok su ostali to ranije plaćali tek do 10 procenata vrednosti.

Postupak obnove u Hrvatskoj je uznapredovao, iako još postoji veliki broj nerešenih predmeta, kao i nerešenih žalbi na rešenja o obnovi; od toga je nerešenih 13.126 žalbi u drugostepenom postupku, te 3.037 predmeta u prvostepenom postupku. Takva količina nedovršenih predmeta predstavlja značajnu prepreku za povratak.

Ovaj izveštaj ne može zaobići ni događanja vezana za otkup imovine izbeglih Srba iz Hrvatske, koji je sprovodila i još provodi APN – hrvatska državna agencija za promet nekretnina.[19]

Protekle, 2005. godine, ovo pitanje je otvoreno u samom državnom i političkom vrhu Hrvatske, mada je već nekoliko godina ranije bilo jasno da su u pitanju veoma sumnjivi i potencijalno kriminalni poslovi. Naime, otkriveno je postojanje sprege među različitim faktorima u Republici Hrvatskoj, APN-u, nekim agencijama za promet nekretninama iz Republike Srbije, te agencijama registrovanim u Republici Srpskoj. Ta sprega je poprmila razmere organizovanog kriminala, a žrtve su bile izbeglice - vlasnici imovine u Hrvatskoj. Raspon tih neregularnih poslova išao je od isplate nerealno niskih cena, iako su stvarni ugovori glasili na veće iznose, pa do prodaje imovine putem neregularnih punomoći vlasnika i bez njihovoga znanja. To je posebno bilo izraženo u Dalmaciji, na Baniji i u Zapadnoj Slavoniji, a punomoći preko kojih je to rađeno overili su sudovi u Republici Srbiji.

Istraga koja je u Hrvatskoj otvorena po ovim pitanjima, otkrila je da su upleteni ljudi iz najmanje 4 agencije u Republici Srbiji i jednoj u Banja Luci; neki od njih su uhapšeni i nalaze se u zatvoru. Nije, međutim, dovoljno poznato kako se u tim slučajevima postupalo u Hrvatskoj.

Splitski list «Feral tribjun», pišući o aferi oko APN i nezakonitostima vezanim za otkup imovine pripadnika srpske manjine u Hrvatskoj, navodi reči Saše Lalića iz NVO «Udruga za civilne alternative i etničke odnose» iz Vukovara, koji je o tome prikupio ogromnu dokumentaciju – «reč je o organizovanom kriminalu u koji je uključen veći broj institucija u obe države, a korišćena je činjenica da se prodaje imovina raseljenih, neinformisanih i siromašnih ljudi.»

Milorad Pupovac, politički lider srpske zajednice u Hrvatskoj i zastupnik u Saboru, koji je zaslužan za to što je afera iz medija prešla u nadležnost pravosudnih organa, o ovoj temi kaže – « Nakon početnog zamaha, istraga polako gubi tempo i mi se bojimo da neće dati rezultate koji su se, s obzirom na polaznu osnovu, očekivali.» [20]

O razmerama kriminala vezanog za prodaju izbegličke imovine APN-u, svedoče podaci državnog pravobranilaštva da je u nadležnim opštinskim pravobranilaštvima u Sisku, Petrinji, Zagrebu, Vukovaru, Kutini, Kninu, Osijeku, Novoj Gradišci, Ogulinu i Benkovcu, prijavljeno 13 osoba zbog počinjenih krivičnih dela prevare, pri čemu su opštinska pravobranilaštva u Sisku, Petrinji i Zagrebu podigla i optužne predloge protiv više osoba zbog počinjenih kaznenih dela vezanih za ovu aferu.

U Srbiji je zbog istih krivičnih dela procesuiran pred Okružnim sudom u Novom Sadu vlasnik agencije MiS, Stevo Pavić, te zbog više dela prevare vezanih za poslovanje sa APN-om, osuđen na 9 godina zatvora. Jedna od žrtava Pavićeve prevare, čovek iz Petrinje čija je kuća prodata bez njegovog znanja i uz falsifikovanu punomoć, izvestio je APN o prevari, ali je i nakon toga APN nastavio poslovne odnose sa Pavićem praktično sve do njegovog hapšenja u Srbiji.

Osim ovakvog načina za prevaru, postojao je i onaj vezan za „duple ugovore“, gde se jedan ugovor sklapao za agenciju, a drugi za davaoca punomoći.

Ilustrativan je primer prodaja imovine vlasnika M.M. iz Okučana, koja po jednom ugovoru stoji 168.000, a po drugom 123.000 kuna. Oba ugovora sklopljena su istoga dana između istih subjekata i u istom predmetu. Vlasniku imovine predočen je Ugovor sa manjim iznosom na osnovu kojeg je i izvršena isplata. U drugom slučaju, D.P. iz Donjih Kuruzara kod Kostajnice je, videvši oglas APN—a, otišla lično da ponudi svoju imovinu, te nakon čekanja od pola godine otišla da vidi šta je sa njenim predmetom. Tamo je dobila savet da nađe posredničku agenciju za prodaju i da će onda to brzo završiti; čak su joj dali kontakt telefone. Nakon što je stupila u vezu sa posredničkom agencijom njen predmet je rešen za nedelju dana, ali po nezakonitim pravilima koja smo već opisali.

Neverovatna je brzina kojom je Pavić obavljao transakcije: na primer, u slučaju porodice Dupor iz Karina, vreme od davanja punomoći do isplate trajalo je samo dva dana. Budući da u Hrvatskoj procedura kupovine ili prodaje nekretnina traje mesecima, ovakva brzina ukazuje na dobro uigranu i motivisanu ekipu koja je realizovala opisane poslove. U toj ekipi je učestvovao i nemali broj izbeglica iz Hrvatske.

U poslednje vreme kao da se stalo sa obelodanjivanjem ovih nezakonitih dela i kao da se tome ne poklanja dovoljno pažnje. Smatramo neophodnim da se ovaj problem održi u fokusu javnosti, te da se ponište trgovine preko punomoći jer sadrže veliki potencijal za kriminalne radnje usmerene protiv izbeglica.

3. Stečena prava

U okviru stečenih prava, ovde ćemo se baviti pre svega pravima iz penzijskog osiguranja i radnoga zakonodavstva, kao i problemima koji se pojavljuju u njihovom ostvarivanju.

Među njima naročito izdvajamo sledeće:

konvalidacije radnoga staža
isplata zaostalih penzija
problem poljoprivrednih osiguranika koji su u Hrvatskoj ostvarili do rata 11,5 godina penzijskog staža, a kasnijim razvojem događaja praktično ostali u položaju da ne mogu ostvariti pravo na penziju jer minimalni penzijski staž iznosi 15 godina.

Konvalidacija radnoga staža je obaveza koju je Hrvatska prihvatila i utvrdila Zakonom o konvalidacijama iz 1997. godine.[21] Taj Zakon reguliše različite vrste konvalidacija za građane koji su živeli i boravili u bivšoj RSK, odnosno kako Zakon propisuje «privremeno okupiranom područiju», a po pitanju radnoga staža određuje rok za prijavu zainteresovanih, koji ističe 31. marta 1999. godine.

Prvi i osnovni problem ovoga zakona jeste što je dozvoljen izuzetno kratak i gotovo nerealan rok za prijavu konvalidacije radnoga staža. U toku toga roka za veliki broj izbeglih ljudi dolazak u Hrvatsku je bio bezmalo nemoguć, a najveći broj filijala penzijskoga osiguranja je tražilo lični dolazak podnosioca zahteva i podnošenje na posebno propisanom obrascu. To je uslovilo da se za konvalidaciju prijavi nesrazmerno mali broj ljudi i da praktično većini građana to pravo bude nedostupno.

Drugi problem je što se i taj nevelik broj zahteva rešava neverovatno sporo, naročito za one koji su ispunili pravo na penziju i koji u penziju odlaze ne dočekavši da im taj staž bude priznat kod određivanja penzijskog osnova.

Treći problem predstavlja to što je i kod slučajeva gde se započelo sa rešavanjem konvalidacija uveden neverovatno komplikovan postupak koji praktično onemogućava i one koji su se na vreme prijavili da to pravo ostvare. Na primer, uvedena je kategorija tzv. «kvalifikovanog svedoka» koji je uslov da se staž prizna. Kvalifikovani svedok je definisan kao osoba kojoj je taj staž već priznat, a takvih gotovo da i nema.

Shodno tome, postoje ogromne prepreke za realizaciju ovoga prava; stoga bi trebalo da se odredi naknadni rok, da se pojednostavi procedura i da nadležne službe u Hrvatskoj počnu koristiti dostupnu dokumentaciju o prijavi i uplatama u tzv. «parafond», koji Zakon o konvalidacijama priznaje kao relevantnu kategoriju. Isto tako bi za potrebu upravnoga postupka trebalo koristiti i ostale Zakonom dozvoljene načine dokazivanja, a ne samo «kvalifikovanog svedoka», koji u datim okolnostima najčešće i ne postoji.

Kod isplate zaostalih penzija takođe se otvaraju mnoga pitanja.

U skladu sa propisima Republike Hrvatske, nesporno je da bi neisplaćenim penzijama trebalo smatrati one penzije koje hrvatskim penzionerima nisu isplaćivane od 4. avgusta 1995. do obnove prava na penziju kod hrvatskog penzionog fonda. Ipak, tu postoje individualne razlike. Iako su neki penzioneri su obnovili pravo na penziju 1997, neki 1998, a neki kasnije, smatramo da je ovaj zahtev potpuno realan.

Dakle, ako je Hrvatska priznala kategoriju «parafonda» i uvela ga u svoje zakonodavstvo, te tako otklonila mogućnost isplate penzija u periodu 1991 – 1995. godina, a otvorila mogućnost priznavanja radnog staža na području Krajine ne postoji mogućnost da to pravo ospori penzionerima koji su izbegli iz Hrvatske u periodu od 1995. godine do obnove zahteva za isplatu penzija.

Pošto su penzije imovina, zahtev za tu isplatu mogu podnositi i naslednici penzionera koji su u međuvremenu umrli. Isto važi i za isplatu zaostalih penzija koje je hrvatski penzioni fond počeo ove godine isplaćivati svojim penzionerima na osnovu Odluke Ustavnog suda.

Način na koji je koncipirana Odluka fonda o obeštećenju penzionera praktično je dovela u diskriminatoran položaj penzionere - izbeglice iz Hrvatske.

U Hrvatskoj je 1980. godine uvedeno obavezno penzijsko osiguranje poljoprivrednika i jedan broj ljudi koji su kasnije morali izbjeći iz Hrvatske, imao je početkom rata 11 i po godina penzijskog staža po tome osnovu. Reč je uglavnom o ljudima koji su danas u poodmakloj životnoj dobi i koji ni na jedan način ne mogu ostvariti pravo na penziju. Veliki broj njih je u međuvremenu i umro.

Hrvatska je ovoj vrsti osiguranika hrvatske nacionalnosti priznala nedostajućih tri i po godine staža potrebnih do minimuma za penziju, koji iznosi 15 godina.

Smatramo da bi svim osiguranicima starijim od 65 godina (muškarci) i od 60 godina (žene), bez obzira na to koje su nacionalnosti, trebalo priznati isto pravo, zbog principa ravnopravnosti građana pred Zakonom, kao i iz humanih razloga, jer ti ljudi u sadašnje životne prilike nisu dospeli svojom krivicom. U slučaju da su mlađi od 65 odnosno 60 godina, treba im omogućiti da uplaćuju radni staž dok ne navrše te godine.

Ova mera bi nesumnjivo pospešila povratak jedne grupe ljudi koji se nalaze u izuzetno teškom položaju; povrh toga, njome bi se na društveno pravičan način regulisao položaj posebno ugrožene grupe starih i za rad nesposobnih ljudi.

4. Bezbednost povratnika

U uvodnom delu teksta govorili smo o nekim aspektima bezbednosti povratnika. Nije na odmet da ponovo istaknemo kako je opšta bezbednost podignuta na viši nivo od onoga koji je vladao devedsetih godina, kada smo - naročito u izveštajima Hrvatskog helsinškog odbora- mogli čitati o mnogim incidentima i nasilju protiv povratnika.[22] Danas su u Hrvatskoj znatno poboljšani sloboda kretanja, sigurnost života i tela i drugi srodni aspekti bezbednosti.

Uprkos tome, u nekim krajevima Hrvatske lična bezbednost još predstavlja prepreku za povratak. Prvi i osnovni razlog tome, objektivne prirode, jesu incidenti na nacionalnoj osnovi, odnosno akti nasilja i diskriminacije usmereni protiv pripadnika srpske zajednice u Hrvatskoj i njihovih nacionalnih institucija. Drugi razlog je delom subjektivne prirode i podrazumeva strah među muškim delom izbegličke populacije (onima koji su nekad pripadali vojnim strukturama RSK) od mogućeg hapšenja i optužbi.

U toku 2005. godine, zabeleženo je 65 incidenata usmerenih protiv Srba u Hrvatskoj i protiv njihovih nacionalnih institucija, kao što je SKUD «Prosvjeta», objekti i sveštenstvo SPC i đaci bogoslovije SPC.[23] Četiri takva slučaja imala su smrtni ishod, pri čemu ni do danas istraga nije utvrdila šta se zapravo dogodilo.

U Karinu, opština Obrovac, tokom proleća 2005. ubijen je Dušan Vidić, Srbin, starac od preko osamdeset godina. Iako je policija saopštila da je u pitanju ubistvo, još nije razjašnjeno kako se to dogodilo.

Karin je naročito problematično mesto za povratak izgelih Srba, jer je mahom naseljen izbeglicama hrvatske nacionalnosti iz BiH; tu su se ranije događali mnogobrojni incidenti. Ubistvo Dušana Vidića unosi veliki strah i rezerve prema povratku u Karin. Poseban razlog za zabrinutost jeste veoma spora i neefikasna istraga.

U Benkovcu je pred kraj 2005. pronađen mrtav povratnik iz Srbije, po prezimenu Mlinar, takođe starac od preko 70 godina, za koga je saopšteno da je izvršio samoubistvo vešanjem. Isti čovek se mesecima ranije žalio da ga maltretiraju neki ljudi i prijavljivao to policiji. Hrvatski mediji su jedno vreme pisali o tome, objavljujući i vrlo delikatne pojedinosti toga maltretiranja, vezane za prisilnu sodomiju, samo mesec dana pre samoubistva.

Nije poznato, niti je to policija saopštila, da li su preduzete mere prema onim licima koja su maltretirala Mlinara, kao ni to de li je maltretiranje zapravo predstavljalo navođenje na samoubistvo. U nekim zvaničnim izjavama pre samoubistva insistiralo se na „psihičkoj labilnosti“ Mlinara i umanjivanju verodostojnosti onoga što je tvrdio medijima.

U zapadnoj Slavoniji, u oblasti Pakraca, u jesen 2005. pronađena su beživotna tela dvojice povratnika nedaleko od sela u kojem su živeli. Zvanično objašnjenje bilo je da su stradali na minskom polju, ali za to nije bilo dovoljno uverljivih argumenata, premda takva mogućnost postoji.

Ostali incidenti su imali lakše posledice, ali njihov je uticaj i te kako značajan na donošenje odluke o povratku.

Ističemo incident koji se dogodio u Šibeniku, kada je grupa od više lica, u centru grada i usred dana upala u Vladičanski dvor, vrlo se agresivno i rušilački ponašala, te najzad, ne zatekavši nikoga, razbila dva prozora. Ovo je bio jedan od retkih slučajeva gde su neki počinioci otkriveni; saopšteno je da su maloletnici, a suđeno im je za oštećenje tuđe stvari u vrednosti manjoj od 75 evra. To je najlakša moguća inkriminacija počinjenog nedela, iako je ono što su uradili bilo klasično širenje verske, nacionalne i rasne mržnje.

Sličan slučaj se neposredno nakon toga dogodio u Drnišu, dvadesetak kilometara udaljenom od Šibenika, gde su dvojica muškaraca po danu upala u dvorište pravoslavne crkve u centru grada, vređali sveštenika i kamenom razbili staklo na ulaznim vratima. Uprkos svim za istragu povoljnim okolnostima, počinioci nikad nisu otkriveni.

U Đevrskama, koje su u istoj županiji, u približno isto vreme, dogodio se incident u lokalnoj kafani koju drži povratnik. U kafanu je ušao Hrvat doseljenik sa Kosova, vređao prisutne goste na nacionalnoj osnovi, pretio im, a zatim pucao kroz izlog kafane. Policija je intervenisala, privela izgrednika, ali ga nedugo nakon toga i pustila. Nije objavljeno da li je on optužen i za koje delo.

U susednom selu Kistanje, koje se nalazi nedaleko od manastira Krke, gde je smeštena bogoslovija SPC, u više navrata se dešavalo da Hrvati doseljeni sa Kosova presreću učenike bogoslovije na putu ka manastiru, vređaju ih, maltretiraju i gađaju kamenjem. Nije poznato da je iko od izgrednika snosio posledice.

U istom selu, u zaseoku Bezbradice, već mesecima doseljeni Hrvat sa Kosova maltretira povratnike. Naime, on je uzurpirao lokalnu školu u centru zaseoka, bespravno u nju smestio veliko stado koza, a kad se povratnici požale što im remeti svakodnevni mir nehigijenom i smradom koja se iz škole širi, on na njih huška ovčarske pse. Uprkos velikom broju prijava i intervencija protiv uzurpatora, takvo stanje još traje i vlasti ne preduzimaju ništa kako bi povratnicima omogućile snošljiv život.

U selu Ivoševci, nedaleko od Kistanja, noću je napadnut, pretučen i opljačkan bračni par Korolija, ljudi stari preko 80 godina. U tome selu je bilo i ranije noćnog zaplašivanja i bacanja kamenja na krov tih i drugih povratnika, što su oni prijavljivali policiji. Ni jedan od tih incidenata nije rasvetljen niti su otkriveni njegovi počinioci.

Navedeni primeri pokazuju da je najveći broj incidenata koncentrisan na prostor Severne Dalmacije, gde je povratak izbeglica srpske nacionalnosti najintenzivniji. Incidente sasvim izvesno ne organizuje i ne potiče vlast, ali zabrinjava veoma pasivan odnos njenih organa u pronalaženju počinilaca i njihovom procesuiranju, što objektivno stimuliše izgrednike i ekstremiste.

Zarad ilustracije, beležimo hronološki sve incidente koji su se odigrali tokom 2005, prema popisu SDF-a objavljenom u listu «Identitet» br. 96. od marta, 2006. godine.

1. Blagaj kod Slunja, 2. 1. 2005. godine: dvije nepoznate osobe razbile prozor i ormarić za struju u kući povratnika Čedomira Skeledžije, vrijeđali ga i prijetili (četnik...što si se vratio), on ih je jedva sriječio da uđu u kuću i naprave i veću štetu. Nešto ranije su se njegovi susjedi zbog sličnih napada opet vratili u Srbiju.

2. Đevrske, 6. 1. 2005. godine: na Badnji dan troje ljudi je ušlo u lokal u mjestu, počeli vređati, psovati, provocirati... što je potrajalo duže vreme. Policiji su poznati (iz Vodica su), no iz straha niko neće svjedočiti.

3. Đevrske, 20.1. 2005: dvojica mladića iz obližnjeg hrvatskog sela Rupe došli u mjesto, vikali, prijetili, oštetili dva automobila, provalili u kafić i djelimično ga oštetili.

4. Vukovar, 20.2. 2005: na ulici, bez povoda, nepoznati napadači pretukli učenika 3. razreda srednje škole, srpske nacionalosti.

5. Jagodnja Donja kod Benkovca, 10. 02. 2005. godine: povratnik Zdravko Zečević došao obići svoje imanje i raspitati se o obnovi kuće. Bez ikakvog povoda napao ga mještanin hrvatske nacionalnosti Ivica Žepina. Udarao ga je nogama i šakama po glavi i rebrima i govorio: «Dajte mi kolac da ga ubijem...bježi tamo u ciganski logor.» Zapretio je Zečeviću da nikome ne smije kazati što mu se dogodilo jer će «dobiti još», tako da slučaj nije ni prijavljen policiji.

6. Biljane Donje, kod Benkovca, noć sa 15. na 16. 2. 2005. godine: opljačkana je tek obnovljena i namještena kuća povratnice Danice Škorić; slučaj prijavljen policiji, nema rezultata istrage. (U ovome selu se redovno događaju takvi slučajevi.)

7. Zagreb, 13. 3. 2005. godine: u vrijeme povratka sa utakmice navijači povrijedili (napavši bejzbol palicama kad su vidjeli beogradsku registraciju na automobilu) šest osoba, od kojih su petoro bili novinari a jedna žena sutkinja Vrhovnog suda Srbije na proputovanju.

8. Sisak, naselje Greda, noć 29/30. 3. 2005. godine: zadavljena 71-godišnja Mileva Domjanković; ubica, bivši policajac Darko Vlahovec, uhapšen. Izjavio da ga je žrtva nervirala «srpskim pjesmama koje je slušala». Vlahovec osuđen 2. 11. 2005. godine, na 11 godina zatvora.

9. Zagreb, 28. 4. 2005. godine: pred sam Uskrs, pretučen 14-godišnji R.Z. pomagač pri bogosluženju u u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U šumi ga napadači skinuli golog, šibali koprivama, tukli i maltretirali jedan sat. Završio sa slomljenim nosom, brojnim hematomima i uništenim bubnjićem jednoga uha. Spasio se bijegom, bio nekoliko dana u bolnici, sad se boji ići u školu. Rezultati istrage nepoznati.

10. Knin, noć 18/19. 4. 2005. godine: provaljeno u crkvu Pokrova Svete Bogorodice, po treći put u godinu dana, stalno je šaraju fašističkim simbolima – nema rezultata istrage.

11. Civljane, 10. 5. 2005. godine: načelnik općine Civljane, Ante Gudić, bez ikakvog povoda premlatio mještanina srpske nacionalnosti Borisa Vukovića – policija obrađuje slučaj.

12. Benkovac, 13. 5. 2005. godine: pretučena 16-godišnja D.S. iz Slavskog Polja kod Vrginmosta, radi srpskog izgovora i odbijanja da radi iza ponoći. Pretukao je Milan Marić – slučaj još nije doveden do kraja i nalazi se u fazi istrage.

13. Karin, 18.5.2005. godine: pronađen ubijen (zaklan), 84-godišnji starac Dušan Vidić, srpske nacionalnosti. Ubistvo i način njegovoga izvršenja izazvlao veliki strah među povratnicima. Nema rezultata istrage.

14. Benkovac, maj, 2005. godine: fizički napadnut povratnik Vojin Košević. Policija je pronašla napadača, no sutradan ga je pustila uz objašnjenje da je bio pijan.

15. Stari Jankovci kod Vinkovaca, 21. 5. 2005. godine: krampom je razbijen automobil Svijetlane M. srpske nacionalnosti, iz Vinkovaca. Počinitelj Stipan B. pretio njoj i njenoj majci – «ja sam ustaša, sve ću vas pobiti, idite u Srbiju kod četnika».

16. Trpinja kod Vukovara, 22.5. 2005. godine: minirana općina, velika materijalna šteta, počinilac nepoznat.

17. Borovo, 22. 5. 2005. godine: minirana općina, velika materijalna šteta, počinilac nepoznat.

18. Vukovar, 22. 5. 2005. godine: miniran stan vlasnika srpske nacionalnosti, velika materijalna šteta, počinilac nepoznat.

19. Bijelina kod Benkovca, 30. 5. 2005. godine: provocirana i napadnuta povratnička porodica Todora Medića. Napad se dogodio noću, razbijen prozor. Iz straha, porodica Medić ponovo otišla u izbjeglištvo. Slučaj prijavljen policiji, nema rezultata istrage.

20. Ivoševci kraj Kistanja, 6.6. 2005. godine: napadnuti starci srpske nacionalnosti, bračni par Korolija, Đuro (81) i Ruža (78). Nepoznati napadači prvo tražili navodni dug, zatim jagnje, pa potom ušli u kuću i pretukli ih. Đuro je odvezen u kninsku, pa potom u šibensku bolnicu, a Ružici je pružena pomoć. Policija napravila uviđaj, rezultati istrage nepoznati.

21. Gračac, noć 6/7. 6. 2005. godine: provaljeno u parohijski dom SPC, odnijet građevinski materijal.

22. Bijelina kod Benkovca, 24.6. 2005. godine: nepoznati počinioci ušli u dvorište kuće i velikim kamenom razbili prozor i grilje povratnika Svetozara i Sofije Škorić. Provaljeno i u susjednu kuću Nade Škorić. Slučajevi prijavljeni policiji, nema rezultata istrage.

23. Smoković kod Zadra, 25. 6. 2005. godine: provaljena i opljačkana kuća Mirka Prostrana, slučaj prijavljen policiji, nema rezultata istrage,.

24. Smoković kod Zadra, 26. 6. 2005. godine: provaljena i opljačkana kuća Davora Oliverića, slučaj prijavljen policiji, nema rezultata istrage.

25. Islam Grčki kod Benkovca, 26. 6. 2005. godine: provaljena i opljačkana kuća Đure Todorovića, slučaj prijavljen policiji, nema rezultata istrage.

26. Ostrovica pokraj Benkovca, 19. 7. 2005. godine: napadnuti u svojoj kući povratnici Čedo (80) i Miljka (71) Medić. Starcima su nanijete teške i po život opasne povrede (tučeni kamenjem, izgaženi, prijećeno im klanjem). Nema rezultata istrage.

27. Zagreb, 24. 7. 2005. godine: napadnuta tročlana porodica iz Srbije (80-godišnjak, njegova 74-tvorogodišnja supruga i 47-godišnja ćerka). Četvorica nasilnika im razbila auto, a 80-godišnjaka pretukli. Počinioci nepoznati.

28. Đevrske kod Knina, 20. 8. 2005. godine: trojica Hrvata naseljena sa Kosova u obližnje Kistanje, upala u večernjima satima u lokalni kafe u ovom isključivo srpskom selu. Jedan od njih razbijao čaše i više puta pucao iz pištolja. Sva trojica uhapšena, njihovi rođaci se kasnije došli izviniti vlasnicima. Nije poznato dali je počinilac procesuiran.

29. Rijeka, Delnice, 21. 8. 2005. godine: fudbalski navijači napali su dva autobusa beogradskog prevoznika „Lasta“. Autobus u Rijeci je zasut kamenjem, pokidani su mu brisači, a putnicima upućene pretnje. U Delnicama je istoga dana napadnut drugi autobus kraj motela „Ravna Gora“ od grupe koja se predstavila kao «grupa ustaša». Ta grupa mlađih ljudi ušla je u autobus, tukla i maltretirala putnike uz pretnje i uvrede.

30. Zagreb, 22. 8. 2005. godine: Novaka Dejanovića, građanina srpske nacionalnosti, napao je ljekar ambulante u kvartu Trnava, Janko Wurth, kad je Dejanović došao da mu ovaj izmjeri pritisak. Iako nije imao nikakvog povoda, Wurth mu je rekao: «Jebo vas Hitler. Sve vas Srbe je trebalo pobiti. Ako nije on, onda ćemo vas mi protjerati do Kine, i dovesti ljude koji hoće da rade.» Wurth je kasnije prijetio i novinarki koja je pratila ovaj slučaj, a incident su osudili liječnička komora i Gradski ured za zdravstvo.

31. Glavina Donja pored Imotskog, 28. 8. 2005. godine: U dvorište, uz sami zid kuće Nikole Kadijevića, srpske nacionalnosti, bačena je tokom noći bomba od koje je nastao krater dubok pola metra. U momentu eksplozije u kući je boravilo 12 ljudi, ali niko nije ozleđen. Desetak dana ranije u selu su bili iscrtani antisrpski grafiti. Policija izišla na uviđaj, nema informacija o počiniocima.

32. Šibenik, 29. 9. 2005. godine: Grupa mladića preskočila je ogradu dvorišta srpske pravoslavne eparhije u centru grada, uzvikujući – «Ubi Srbina» i «Srbe na vrbe». Pokušali su demolirati ulazna vrata, porazbacali su stolove, klupe i stolice u dvorištu i pokušali nasilno provaliti kroz vrata i prozore zgrade u kojoj je toga trenutka bilo 5 monahinja. Napadači su otstupili tek po dolasku policijske patrole. Nakon nekoliko dana su identifikovani i privedeni a protiv njih je pokrenut samo prekršajni postupak zbog remećenja javnog reda i mira.

33. Split, 24. 9. 2005. godine: Tokom noći razbijena su ulazna vrata i više prozora na prostorijama gradskog i županijskog vijeća srpske nacionalne manjine. Pričinjena šteta iznosi više hiljada kuna. Ovaj napad je de facto kulminacija više ponovljenih napada, pretnji i pritisaka na vijeće i njegove aktiviste (pored ostaloga predstavnica stanara – suvlasnika zgrade organizovala potpisivanje peticije za iseljavanje vijeća te javno izjavljivala da Srbe treba istjerati i sve im porazbijati). Napad prijavljen policiji, a rezultati istrage nepoznati.

34. Split, 3. 10. 2005. godine: Nešto iza ponoći, grupa od 30 mlađih muškaraca organizovala je pogromaški pohod uz trubljenje automobilskim sirenama, brujanje motorima, razbijanje pivskih flaša, urlanje i lupanje, na stan stanara zgrade, srpske nacionalnosti, na 7. spratu u splitskom naselju Trstenik, vičući «Vodimo Srbe u logore» Tražili su da im se otvore ulazna vrata kako bi se obračunali «sa špijunom». Osobi koja je prijavila incident policija je obećala provesti istragu i javiti rezultate, ali ga više nisu kontaktirali.

35. Kistanje, 9. 10. 2005. godine: grupa od dvadesetak mlađih osoba, doseljenih Hrvata sa Kosova, verbalno je napala mlade bogoslove iz manastira Krka, uz vjerske i nacionalne uvrede i pretnje. Nije poznato dali je bilo istrage i koji su njeni rezultati.

36. Zagreb, 14. 10. 2005. godine: Grupa od 15-ak članova navijačke grupe Bed blu bojsi, napala je oko ponoći, na glavnoj željezničkoj stanici u Zagrebu, voz Ljubljana – Solun. Vagon na kojem je pisalo da ide za Beograd gađali su kamenim blokovima, kantama za smeće i onda ga zapalili sa dvije bengalke. Troje putnika je lakše povređeno. Podnijeta je prijava, a protiv šest osoba je započeta kriminalistička obrada.

37. Zagreb, 5. 11. 2005. godine: Tokom noći zapaljen je automobil vlasništvo gosta iz SCG sa registarskim tablicama iz SCG. Automobil je bio na hotelskom parkiralištu gde je gost odsjeo.

38. Drniš, 12. 11. 2005. godine: Tokom posljepodneva grupa mladića kamenovala je pravoslavnu crkvu Uspenje Presvete Bogorodice, u centru grada, vređajući sveštenika uz povike – «Ne zvoni, nije ti ovo Srbija», psujući mu «srpsku i četničku majku».Sveštenik se povukao u zvonik i prijavio incident policiji. Pokrenuta istraga, ali nema rezultata.

39. Jagma pored Lipika, 11. 10. 2005. godine: Od eksplozivne naprave stradao je povratnik Milan Paunović, rođen 1949. godine. Otišao je u šumu da pripremi ogrevno drvo i to u dio šume u kojem je sa porodicom i prijateljima radio prethodnih dana. U jednom trenutku je naišao na eksplozivnu napravu i ostao bez ruke.

40. Jagma pored Lipika, 13.11. 2005. godine: Od eksplozivne naprave stradao povratnik Bogdan Stanković, rođen 1944. godine. Stanković je bio u šumi i pripremao ogrevno drvo, koje je ranije složio, zajedno sa porodicom. Polovinu pripremljenih drva je utovario, a onda je došlo do eksplozije u kojoj je izgubio život. Poslije eksplozije pronašli su ga članovi porodice, a policija je odmah izašla na uviđaj.

41. Adica/Vukovar, 18.11. 2005. godine: Oštećena je pravoslavna crkva Svete Petke (u obnovi). Napadači su je gađali kamenjem, na fasadu je urezano slovu «U», te razbijene svijetiljke oko crkve. Vrata crkve su ponovo nasilno otvorena 25. 11. 2005. kad je načinjena manja šteta.

42. Split, 26. 11. 2005. godine: Tokom noći ponovo je provaljeno u prostorije SKD «Prosvjeta». Odnesena je računarska oprema, zapaljivom tekućinom poliven i upaljen pod koji je djelimično izgorio. Članovi «Prosvjete» su uznemireni, stalno im noću zapišavaju vrata, a pod prozorom djeca skandiraju «bando srpska». U ukradenom računaru se nalazi popis članova i njihove adrese. Po izjavi glasnogovornika PU Split, ovaj se slučaj tretira kao obična krađa.

43. Donja Bačuga kraj Petrinje, kraj 11. i početak 12. mjeseca 2005. godine: Povratnik Stevan Slijepčević bio je zastrašivan i prijećeno mu je vješanjem. Više maskiranih osoba obučenih u crno upadalo mu je u kuću u više navrata. Tražili su da ne smije dozvoliti rušenje kapelice koja je podignuta na njegovom zemljištu krajem 90-tih godina, dok je on bio u izbjeglištvu. Kapelu su podigli doseljeni Hrvati iz BIH, a kako je podignuta bez dozvole i na privatnom zemljištu, nadležni organi su donijeli odluku o rušenju. Ne znaju se rezultati istrage.

44. Split, 10. 12. 2005: Ponovo polupani prozori na prostorijama SKD «Prosvjeta». Počiniocinepoznati.

45. Zadar, 11/12. 12. 2005. godine: Kamenovana pravoslavna crkva Sv. Ilije, oštećena vrata.Po izvještajima iz štampe, protojerej nema namjeru podizati kaznenu prijavu.

46. Drniš, 18. 12. 2005. godine: Ponovo razbijeno staklo iznad ulaznih vrata crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Ispred ulaza ostavljen neispaljen metak za automatsku pušku.Slučaj prijavljen policiji.

47. Zemunik Gornji kod Zadra, 19/20. 12. 2005. godine: Izvršen napad na tek obnovljenu kuću Petra Ercega. Razvaljena vrata na podrumu i u prizemlju. Porazbijani prozori i grilje i pokraden alat. Policija obavila uviđaj. Počinioci još nepoznati.

48. Split, 22/23. 12. 2005. godine: Opet napad na SKD «Prosvjeta». Porazbijani prozori. Šteta preko 1500 kuna. Policija izišla na uviđaj. Istraga u toku, počinioci nepoznati.

49. Šibenik, 23. 12. 2005. godine: Tokom noći je podmetnut požar ispred zgrade pravoslavne eparhije, u centru grada. Lokalizovan je nakon brze intervencije vatrogasaca. Po navodima svjedoka za vreme požara čulo se horsko pjevanje «Ubij, ubij Srbina» i «Srbe na vrbe».

Ovo su samo najreprezentativniji primeri; po službenoj evidenciji MUP-a Hrvatske, bilo je 65 slučajeva nasilničkog ponašanja prema pripadnicima srpske manjine. U 27 slučajeva policija je pronašla počinioce, ali tvrdi da se uglavnom radi o običnom nasilništvu i čistom razbojništvu, te da to nisu nacionalno motivisana nedela.[24] (Analiza ovih 49 opisanih slučajeva nedvosmisleno pokazuje da se najveći broj incidenta odigrao u Dalmaciji, njih čak 29. Od ovog broja, najviše (čak 13) incidenata usmerenih ka povratnicima u Dalmaciju desilo se u benkovačkom kraju (grad Benkovac i sela u bližoj okolini).

Zanimljivo je da registrovanih incidenata gotovo da i nema na Kordunu i u Lici (registrovan tek po jedan incident), ali zapažamo povećan broj incidenata u gradovima kao što su Split, Zadar i Šibenik. Ti incidenti su mahom usmereni ka kulturnim ustanovama i pravoslavnoj crkvi.

Podjednako je uočljivo da se incidenti i destrukcija većinom usmeravaju prema obnovljenim objektima povratnika, što bi moglo navesti na zaključak da je njihova glavna pobuda zapravo ometanje povratka putem širenja straha.

Kako smo već napomenuli, simptomatično je ponašanje hrvatske policije. Veliki broj incidenata je sa nepoznatim počiniocem, a i tamo gde počinioci budu otkriveni, njihovom prestupu se daje neadekvatna kvalifikacija običnih krivičnih dela.

Neophodno bi bilo da Hrvatska vodi drukčiju kaznenu politiku, te da sudovi i tužilaštva zauzmu drugačiju praksu. Treba naročito insistirati na povećanoj efikasnosti policije u Zadarskoj županiji jer se ona čini vrlo rizičnom za povratnike, pre svega Srbe.

Izveštaji i analize pokazuju da nisu sve manjine u Hrvatskoj jednako ugoržene; incidenti kakve smo ovde opisali ne događaju se prema drugim manjinskim zajednicama, ili svakako ne u istoj razmeri. Osim toga, treba naglasiti da se u Srbiji na incidente prema povratnicima gotovo uopšte ne regauje: tek povremeno se zabeleži da se dogodio neki incident, ali taj problem nije ni izdaleka u javnom fokusu.

Drugi razlog koji sa aspekta bezbednosti čini prepreku za povratak jeste strah od hapšenja kod muškaraca koji su učestovali u ratu a sada su u izbeglištvu. Ovaj strah je podstaknut mnogim dosadašnjim neopravdanim hapšenjima, jer nakon njih redovno sledi saopštenje za medije u kojem se naglašava ime uhapšenoga, njegova nacionalnost i osnov za hapšenje. S druge strane, pošto bi se ustanovilo da hapšenje nije bilo opravdano, a uhapšeni bili pušteni na slobodu, saopštenja nije bilo.

Glasovi o hapšenju se brzo šire i kod ljudi izazivaju strah. Postoje određeni spiskovi ljudi koji su osuđeni, koji su optuženi i koji su pod istragom, kao i spiskovi ljudi na Interpolovim poternicama. Ti spiskovi su dostupni javnosti na website-u Dokumentaciono informacionog centra „Veritas“, kao i u hrvatskom konzulatu u Beogradu, gde je za tu namenu određen poseban telefonski broj.[25]

Prema preporukama posmatračke misije OEBS-a, spiskovi su prečišćeni i učinjeni dostupnim, te su sa njih uklonjeni oni ljudi koji su obuhvaćeni Zakonom o aboliciji iz 1996. godine. Na spisku se sada nalazi manje od 1000 ljudi, od kojih nisu svi državljani Hrvatske, a navodi se i izvestan broj bivših pripadnika hrvatskih oružanih snaga, koje hrvatske vlasti potražuju zbog sumnje na ratni zločin.

Problem je, pak, u tome što po svoj prilici postoje i netransparentni, javnosti nedostupni spiskovi i što se događa da se ljudi hapse prema tim spiskovima. U poslednje vreme, doduše, takvih slučajeva ima manje, ali se oni mahom događaju u periodima kada je Hrvatska suočena sa izručivanjem svojih građana Haškom tribunalu ili ako se u Hrvatskoj otvaraju procesi za ratne zločine koje su počinili pripadnici hrvatskih oružanih snaga.

Sasvim je izvesno da treba hapsiti ljude za koje postoji osnovana sumnja da su počinili krivično delo, ali smatramo da u tim postupcima mora postojati jasna i transparentna procedura, kako bi se izbeglo da strah od hapšenja bude stalna prepreka povratku. Spiskovi potencijalnih krivaca moraju biti transparentni, a pitanje postojanja ili nepostojanja tzv. tajnih spiskova osumnjičenih i optuženih za krivična dela ratnog zločina treba konačno razrešiti, kako bi se u potpunosti otklonila ova smetnja povratku izbeglica. Ukoliko takvi spiskovi postoje, treba ih objaviti, a ljudima koje oni obuhvataju pružiti mogućnost da na optužbe odgovore. Premda je stanje u ovom pogledu sve bolje, potrebni su dodatni napori da se ono učini potpuno zadovoljavajućim.

5. Politička participacija

Ukupan politički položaj srpske nacionalne zajednice u Hrvatskoj značajno je poboljšan tokom 2005. u poređenju sa ranijim periodima, pre svega u odnosu na stanje koje je vladalo devedesetih godina dvadesetog veka.

Značajna je činjenica da srpski politički predstavnici (tri zastupnika u Saboru Hrvatske), participiraju u vladajućoj koaliciji. Shodno tome oni su dobili mogućnost da učestvuju i u nekim organima izvršne vlasti kao pomoćnici ministara ili kao članovi drugih operativnih tela.

Unapređen je i položaj političkog predstavljanja u lokalnim i regionalnim samoupravama, a poslednji lokalni izbori u Hrvatskoj, održani 2005. godine, pokazali su lagani rast političkih potencijala srpske zajednice u Hrvatskoj.

Sve to je, sasvim sigurno, doprinelo boljem položaju srpske zajednice u javnom mnenju i u medijima. Počinje se otvoreno pričati o problemima koje srpska zajednica ima, kao i o problemima povratnika. Otvorena su i neka pitanja zločina počinjenih nad Srbima tokom devdesetih godina, što je ranije u Hrvatskoj bila tabu tema. To postepeno menja i odnos javnosti prema tim pitanjima, ali i uspostavlja trend smanjivanja etničke distance.

Povremeno, međutim, iskrsavaju problemi koji prete da naruše taj trend. Jedan od izrazito negativnih primera za to jeste formiranje tzv. Vlade RSK u izbeglištvu, febrara 2005. godine. Taj događaj je u neku ruku ponovo u hrvatskoj javnosti uzbudio duhove i bar u jednom delu bio okidač ili poslužio kao opravdanje za neke od incidenata koji su se dogodili u Hrvatskoj.

U ove ometajuće faktore spadaju i incidenti koji su se dogodili u Srbiji prema pripadnicima hrvatske manjine, kao što su napadi na redakciju lista Hrvatsko Slovo iz Subotice ili napad na osoblje hrvatske ambasade u Beogradu.

Politički položaj srpske zajednice u Hrvatskoj moguće je posmatrati iz tri tačke gledišta, uz svest da ovako opšti uvid ne mora biti do kraja precizan.

U Istočnoj Slavoniji i Baranji, na područijima koja su 1997. mirno reintegrisana u Hrvatsku, taj položaj je regulisan Erdutskim sporazumom, kojim su date određene pogodnosti u okviru manjinskih prava, političkog povezivanja opština, nekih elemenata prosvetne politike i slično.[26]

Na prostoru od posebne državne skrbi, položaj srpske zajednice je drugačiji, zbog toga što je to prostor koji je bio podvrgnut etničkom čišćenjenju, zatim naseljavanju Hrvata sa drugih područija bivše Jugoslavije i iz Hrvatske, te promeni etničke strukture i na kraju izvesnog povratka izbeglica.

Po načinu života i strukturi problema, od ova dva razlikuje se položaj pripadnika srpske zajednice u ostalim delovima Hrvatske, naročito u većim gradovima. Tu su problemi pripadnika srpske zajednice veoma slični onima koje imaju pripadnici većinske hrvatske zajednice.

Povratak se odvija zapravo na prostore Krajine, u Liku, Dalmaciju, Kordun i Baniju. U tome delu Hrvatske pripadnici srpske zajednice imaju najviše problema, od političkih do ekonomskih, a oblici diskriminacije prema njima tu su najvidljiviji. Zato bi bilo preporučljivo da Hrvatska na tome prostoru počne primenjivati Ustavni Zakon o manjinama i manjinskim pravima, koji se tu praktično ne primenjuje. Taj zakon pored ostalog predviđa proporcionalnu zastupljenost pripadnika manjinskih zajednica u državnim službama, upravi i sudstvu.

U sudskom sistemu nema pripadnika srpske nacionalne zajednice, nema ih ni u policiji, čak ni u administraciji lokalne samouprave u gradovima i opštinama gde su dobili većinu za vršenje vlasti; tek su simbolično prisutni u oblastima zdravstva, školstva, komunalnih preduzeća i slično.

Indikativan je primer jednoga profesora fizike u Kninu koji je tri puta bio odbijan na konkursima za taj posao, a da škola u koju je konkurisao nije imala profesora fizike niti ga je dobila po raspisanim konkursima. Objašnjenje za takav odnos prema ovom čoveku bilo je da se on za vreme rata angažovao kao profesor kod «neprijateljske strane», premda se protiv njega nije vodio nikakav krivični postupak, a sve su svedodžbe i diplome u tim školama sa «neprijateljske strane» priznate Zakonom o konvalidacijama. U četvrtom ponovljenom konkursu, jedan profesor iz drugog dela Hrvatske nagovoren je da konkuriše na to mesto, bude izabran po cenu da se ne javi na posao, samo da ne bi bilo formalnih problema sa predmetnim profesorom i da bi se konkursi mogli raspisivati sve dok se ne pojavi neko «podoban».

Podjednako su drastična događanja u oblasti sudstva, gde, na primer, za sudiju opštinskog suda u Vojniću već godinama konkuriše Ninko Mirić, predratni sudija i čovek sa svim potrebnim kvalifikacijama, ali do tog izbora ne dolazi iako ne postoji ni jedna formalna zakonska prepreka. U policijskim upravama na prostoru gde pripadnici srpske manjine čine većinu, nema ni jednog Srbina policajca. U opštini Donji Lapac gde su već dva mandata na vlasti srpske stranke, osim izabranih lica nema nijednog pripadnika srpske zajednice u opštinskoj administraciji.

Ovakvu praksu je hitno potrebno menjati, pogotovo što se ona kosi sa tako visokim državnim aktom kakav je Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina. Promena te prakse bi svakako dovela do povećanog povratka ljudi i pružila mogućnost dobrog zapošljavanja za obrazovaniji i vitalniji deo izbeglica iz Hrvatske, te dodatno stabilizovala stanje srpske zajednice u Hrvatskoj, njenu bezbednost i pravnu sigurnost.

Insistiranje političkih predstavnika Srba iz Hrvatske na ovim pitanjima važnije je nego kad su po sredi pitanja jezika, pisma, naziva naseljenih mesta ili neka druga kulturna pitanja predviđena Zakonom.

6. Infrastruktura

Povratnici u Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju imaju problema u pogledu infrastrukture. Ta područija su i pre rata imala nezadovoljavajuću infrastrukturu; s obzirom na rat i ratna razaranja (zapaljeno nekoliko desetina hiljada kuća, izvršene masovne pljačke i sela ostala više godina pusta a i postojeća infrastruktura razorena i zanemarena) jedan broj sela i naseljenih mesta su i dalje bez elementarnih infrastrukturnih uslova za život. Prema podacima SDF Hrvatska, ima više od stotinu takvih sela, što takođe predstavlja značajnu prepreku za povratak.

U sredine gde je povratak bio masovniji i koja su bliža gradovima, preduzete su nužne mere uspostavljanja elementarnih uslova, obnovljena je elektro mreža, osposobljeni putevi i uspostavljen javni prevoz. Tamo gde povratak nije bio tako masovan i gde je veća udaljenost od opštinskog centra, stanje je nepromenjeno u odnosu na 1995. godinu.

Izrazit primer je selo Trnavac u zoni Plitvičkih jezera, gde se vratilo 5 porodica od predratnih tridesetak. Selo još nema struju, iako su prvi povratnici u njega stigli 1998, a za uvođenje mreže potrebno je samo 26 prenosnih stubova koji su nestali u vreme dok je selo bilo ispražnjeno nakon izgona stanovnika.

Sličnih primera ima i u drugim opštinama, naročito u Obrovcu, Gračacu, Benkovcu i Lapcu. Bolje uređena infrastruktura sigurno bi pozitivno uticala na povratak predratnih stanovnika.

7. Ekonomija i zapošljavanje

Najveća prepreka povratku jeste ekonomska besperspektivnost povratničkih krajeva, naročito za mlađe i obrazovanije ljude. U tim krajevima ekonomija i privređivanje gotovo da i ne postoje. Povratnici se uglavnom bave poljoprivredom i to na prilično ekstenzivan način, manji broj njih radi u sektoru zanatskih usluga, te u nekim tradicionalnim granama karakterističnim za to područje, poput drvne industrije, industrije prerade kamena i slično. Predratna industrija gotovo da i ne postoji; radi tek nekoliko predratnih fabrika, u kojima su posao dobili pre svega Hrvati naseljeni iz ostalih delova bivše SFRJ i drugih delova Hrvatske.

Zbog takve nemogućnosti zapošljavanja, starosna struktura povratnika je veoma nepovoljna, jer su u njoj mahom zastupljeni stari ljudi, penzioneri, kao i ljudi preko pedeset godina koji još nemaju uslova za penziju; mlađi ljudi i deca su u veoma malom broju.

Oseća se nedostatak razvojnih projekata i sredstava da bi se iskoristili postojeći potencijali; neophodno je da se državnom politikom taj razvoj potakne i podrži. Hrvatska ima određene poticajne mere iz sfere poljoprivrede i podrške malim poljoprivrednim proizvođačima, ali to nije ni izbliza dovoljno da bi podržalo masovniji povratak.

Povratnički krajevi bi uz osmišljenu politiku privrednog razvoja i uz korišćenje komparativnih prednosti Hrvatske kao izrazito turističke zemlje, kao i visoke ekološke vrednosti ovih oblasti, mogli naći svoje mesto u proizvodnji zdrave hrane, sektoru turističkih usluga i razvoju malih i srednjih preduzeća vezanih za taj sektor.

Najbolje rezultate u opštem razvoju može dati strategija aktivne podrške zapošljavanju praćena nizom mera koje treba osmisliti, počev od edukacijskih vezanih za tranziciona društva koje pretpostavljaju prekvalifikacije, obuke ljudi u sferi malog biznisa, pravljenja biznis planova i informisanje o mogućnosti korišćenja sredstava za biznis iz predpristupnih fondova EU, formiranja stručnih timova i slično, pa sve do supervizije i pružanja neophodne pomoći u sferi konsaltinga i marketinga.

V Uloga države, lokalnih aktera, međunarodnih i međuvladinih organizacija i lokalnih NVO u procesu reintegracije

U uvodnom delu teksta naglasili smo politički aspekt izbeglištva i rešavanja izbegličke krize u zemljama bivše SFRJ. Od političkog aspekta jednostavno nije moguće pobeći, jer je ovaj veliki problem i nastao u sferi politike, te ga u sferi politike treba i rešavati.

Pomenutu Sarajevsku deklaraciju su potpisali ministri spoljnih poslova SCG, BiH i Hrvatske iskazavši tako najvišu političku volju da se izbeglička kriza reši i da se procesu repatrijacije da najveći politički značaj. Sarajevska deklaracija je izjava volje, a nakon nje su države bile obavezne da naprave programe povratka i preduzmu niz konkretnih mera koje bi omogućile rezultate na terenu.

Bez obzira na iskazanu deklaratornu volju država za povratak izbeglica, u odnosu na konkretne radnje po tome pitanju stiče se utisak da se nije daleko odmaklo u njenom sprovođenju i da je stvarna volja za dobro provedenom repatrijacijom daleko manja od one iskazane u delaratornim aktima.

Sve mere nastale nakon Sarajevske deklaracije nalaze se u dokumentima na čiju su izradu obavezne države potpisnice kroz tzv. «mape puta». Hrvatska je polovinom 2005. godine izradila dokument pod radnim nazivom «Putokazi», gde su specifikovane mere koje treba da potpomognu repatrijaciju.

No, da bi se povratak dogodio potreban je niz sinhronizovanih, osmišljenih akcija, različitih faktora i osigurana financijska sredstva za implementaciju povratka. Jedan od problema se može zapaziti već prilikom same izrade «Putokaza». Naime, u postupak izrade nisu bile uključene institucije civilnog društva u Hrvatskoj niti specijalizovane agencije, a o tome dokumentu nije bila organizovana ni javna ni stručna rasprava među zainteresovanim subjektima. To je verovatno jedan od razloga što «Putokazi» sadrže velik broj nejasnoća, nedoslednosti i nedostataka.

U «Putokazima» se ne predviđa izmena zakona i propisa koji bi potpomogli povratak, čak ni onih koji povratak direktno destimulišu. U «Putokazima» nije jasno kakve sve političke, administrativne i budžetske mere treba poduzeti da bi se ciljevi ostvarili. Stoga je u tom dokumentu nužno usvojiti preporuke međunoradne zajednice, u sprovođenje uključiti stručnjake i NVO sektor, kao i dodatno vremenski i geografski specifikovati implementacione mere, u čemu posebnu pažnju treba posvetiti planiranju reintegracijskih modela za povratnike.

Bilo bi nužno da Vlada Hrvatske donese obavezne smernice za niže kao i lokalne organe vlasti o sprovođenju projekata repatrijacije. Istovremeno bi bilo neophodno da Vlada ima svoju Radnu grupu kao stalno operativno telo, sastavljeno iz različitih sektora, širokog programskog spektra i sa potrebnim ovlašćenjima koja garantuju efikasnost. Istovremeno je potrebno da Vlada Hrvatske dodatno institucionalizuje rad sa druge dve Vlade potpisnice u praćenju procesa rapatrijacije.

Sve ovo će u velikoj meri zavisiti od stepena pritiska nevladinog sektora, međunarodnih organizacija i političkih faktora prema vladama potpisnicima Sarajevske deklaracije da se pojačano angažuju na sprovođenju projekata repatrijacije. Sada je moguće sasvim izvesno proceniti da je implementacija nezadovoljavajuća, usporena i nefikasna. O tome svedoči i ovaj izveštaj.

U Srbiji je primetno odsustvo incijative da se projekti repatrijacije u Hrvatsku pospeše. Nema nikakvih pripremnih, propagandnih ili drugih aktivnosti od strane države za koje bismo mogli kazati da vode u tome pravcu, bezmalo kao da Sarajevske deklaracije nije ni bilo.

Komesarijat za izbeglice Republike Srbije, kao organ koji operativno radi na rešavanjima izbegličkih pitanja, ostaje potpuno pasivan u odnosu na repatrijaciju. Tu pasivnost ilustruje i reklamna kampanja koju je krajem 2005. godine u Srbiji sprovela hrvatska misija OEBS-a zajedno sa Vladom Hrvatske, preko bilborda postavljenih po većim gradovima: kampanja je pozivala izbeglice da se vrate u Hrvatsku. Zbog mnogih razloga ova kampanja je izgledala prilično neverodostojno po porukama koje su odaslane i umesto poželjnog efekta postigla je sasvim drugi rezultat.

Videlo se da je izostala koordinacija između Komesarijata za izbeglice Srbije i misije OEBS-a Hrvatska, koja je bila kreator poruka i naručilac bilborda. Komesarijat je čak početkom kampanje sakupio izvestan broj izbegličkih udruženja nesklonih repatrijaciji i potakao ih na protest protiv bilborda, što svakako nije u duhu Sarajevske deklaracije i promovisanja održivih rešenja, ali je u opštem kontekstu političkih zbivanja logično.

Istovremeno, Komesarijat je usredsređen na promenu postojećeg Zakona o izbeglicama, kroz izmene i dopune koje su pre svega usmerene na regulisanje stambenih i srodnih pitanja vezanih za integraciju; predlog Zakona i dalje zadržava veoma usko određenje pojma „izbeglica“ kao ljudi koji su proterani iz nekadašnjih jugoslovenskih republika, a obuhvata i osobe koje više nemaju formalni status izbeglice jer su optirale za državljanstvo Srbije (i SCG). Sam proces pisanja ovog predloga odlikuje se nedostatkom transparentnosti i odsustvom konsultacija sa drugim akterima koji se bave problemima izbeglica (pre svega u NVO sektoru i međunarodnim agencijama), a u javnosti vladaju oprečna mišljenja o valjanosti i mogućim dometima ovog akta.[27] U međuvremenu, MUP Srbije, uz pomoć UNHCR-a i drugih relevantnih međunarodnih agencija, priprema Zakon o azilu koji treba da reguliše položaj izbeglica uopšte. Suštinska razlika između ova dva zakona zapravo bi trebalo da bude to što će Zakon o azilu regulisati zaštitu i procesuiranje izbeglica iz „trećih zemalja“, te navodno ne bi trebalo da se primenjuje na izbeglice iz republika bivše Jugoslavije koje su stekle taj status prema postojećem zakonu. Predloženi pristup u predlogu Zakona o izbeglicama je duboko problematičan, iako se u obrazloženjima Komesarijat poziva na mogućnost „pozitivne diskriminacije“ u postupku integracije izbeglih lica; s obzirom na jednostranost predloženih mera i mogućnost podsticanja nerealnih očekivanja među izbegličkom populacijom, primena ovog zakona može dodatno usporiti i omesti procese usmerene na repatrijaciju.

S druge strane, imajući u vidu odnos Hrvatske prema izbeglicama iz BiH koji su u njoj našli utočište, uglavnom etničkim Hrvatima iz centralne Bosne i iz Bosanske krajine, lako je zaključiti da se obe države zalažu mnogo više za integraciju izbeglica u okviru svog društvenog/nacionalnog tkiva, nego za repatrijaciju. Kroz mnoge medijske i praktične aktivnosti državnih organa u svim zemljama regiona jasno je da repatrijacija za njih ne predstavlja najpoželjnije rešenje; stiče se utisak da države sinhronizovanim nečinjenjem utiču da se ona dogodi u što manjem obimu.

Međunarodne organizacije kao što je Visoki komesarijat za izbeglice (UNHCR), OEBS i Evropska komisija, trebalo bi da izvrše dodatni pritisak na potpisnice Sarajevske deklaracije kako repatrijacija ne bi bila samo spisak lepih i poželjnih rezultata nego i konkretan proces čiji je rezultat realan i održiv povratak svih izbeglica koji se za to rešenje opredele. Bez obzira na visoku socijalnu cenu rešavanja izbegličke krize u regionu, taj posao predstavlja jedan od važnih uslova za ukupnu stabilnost balkanskih društava.

U konkretnim aktivnostima vezanim za repatrijaciju važna je uloga lokalnih organa vlasti, odnosno lokalnih samouprava. Ukupna svakodnevna životna pitanja za povratnike rešavaju se upravo u lokalnoj zajednici, od osnovnih administrativnih pitanja, do pitanja ekonomske održivosti povratka. Lokalne samouprave na prostorima povratka nisu još u dovoljnoj meri osposobljene, a i zavise od uputa centralne vlasti, tako da njihova uloga nije mnogo vidljiva u stvaranju uslova za povratak.

U komunikaciji i tokom susreta sa više predsednika opština sa prostora Dalmacije, Like, Korduna i Banije[28], saznajemo da postoji dobra volja, ali da se ključne stvari za povratnike ipak rešavaju na centralnom i regionalnom nivou. Budžeti lokalnih samouprava nisu prilagođeni njihovim potrebama vezanim za povratak, već se određuju prema uobičajenim izvornim obavezama koje lokalne samouprave imaju. Budući da se uglavnom radi o siromašnim opštinama gde se ubire malo novca, njihove mogućnosti investiranja u infrastrukturu su veoma ograničene.

NVO sektor u mestima povratka, odnosno u Hrvatskoj uopšte, čini napore da poboljša položaj povratnika i pruža razne oblike podrške u tome procesu. Od nevladinih organizacija koje su angažovane na radu sa povratnicima izdvajamo Karlovački odbor za ljudska prava, Dalmatinski odbor solidarnosti, Homo Pula, Hoću kući – Knin, Građanski odbor za ljudska prava – Zagreb i Hrvatski helsinški odbor. Aktivnosti ovih organizacija kreću se od pribavljanja dokumenata za izbeglice do edukacijskih programa namenjenih osposobljavanju za ekonomske projekte i ekonomsku revitalizaciju povratničkih zajednica. NVO, razume se, ne mogu zameniti državu u zbrinjavanju izbeglica i povratnika, ali njihova iskustva, sposobnosti i uspostavljena prekogranična saradnja mogu u velikoj meri doprineti ukupnim naporima na poboljšanju repatrijacije i reintegracije.

U Srbiji se pitanjima povratka izbeglica u Hrvatsku bavi nevelik broj lokalnih nevladinih organizacija. Većina njih su i članice Srpskog saveta za izbeglice. Postoje takođe različita udruženja izbeglica, ali ona imaju slabe kapacitete, rascepkana su i neorganizovana, a često se bave i sasvim drugim pitanjima. Jedan broj tih udruženja se čak izrazito bori protiv repatrijacije.

VI Zaključci i preporuke

Zaključci

Na osnovu prethodne analize možemo izvesti sledeće zaključke:

a) Tokom 2005. godine poboljšani su opšti uslovi za povratak izbeglica iz Srbije u Hrvatsku; određen broj prepreka za povratak, uključujući kršenja ljudskih prava, otklonjeno je u potpunosti ili u značajnoj meri. To se pre svega odnosi na povrat uzurpirane imovine, olakšanje administrativnih procedura, poboljšanu efikasnost sudova i započete obnove stambenih objekata i infrastrukture. Ipak, ostaje značajan broj nerešenih problema i neuklonjenih prepreka bitnih za poboljšanje procesa repatrijacije.

b) Incidenti usmereni prema povratnicima, pripadnicima manjinske srpske zajednice u Hrvatskoj, iako ne tako brojni, ipak imaju teške posledice; naročito zabrinjava to što njihovi počinioci u najvećem broju slučajeva ostaju neotkriveni.

c) Ustavni Zakon o pravima manjina Republike Hrvatske ne sprovodi se u delu srazmerne zastupljenosti u državnoj upravi, sudstvu i javnim službama, što je takođe značajna prepreka povratku.

d) Ne postoje projekti ni jasna strategija ekonomskog razvoja i ekonomske revitalizacije krajeva u kojima se događa repatrijacija, a kapaciteti lokalnih samouprava neadekvatni su za kvalitetan prihvat povratnika

e) Ostaje nerešeno pitanje stanarskih prava kao i pitanje stambenog zbrinjavanja bivših nosilaca stanarskog prava; taj proces još nije započeo, a to možemo oceniti kao značajnu prepreku za repatrijaciju.

f) Ostaje nerešen problem pravične konvalidacije radnoga staža, kao i isplate zaostalih penzija za izbeglice, što se direktno kosi sa osnovnim principom ravnopravnosti građana pred Zakonom.

g) Nisu do kraja rasčišćene dileme oko spiskova za hapšenje potencijalnih povratnika

h) Program za repatrijaciju hrvatske Vlade «Putokazi» sadrži niz slabosti koji nas navode na zaključak da osnovni ciljevi Sarajevske deklaracije neće biti realizovani u predviđenom roku. U načinu na koji je u tom dokumentu definisana strategija repatrijacije postoji niz nejasnoća, neodređenih mesta i deklarativnih stajališta, a malo konkretnih tačaka, definisanih sredstava koja prate repatrijaciju, kao i nedovoljno pratećeg zakonskog, administrativnog i budžetskog potencijala kao podrške repatrijaciji.

i) Nadležne institucije u Srbiji ne ulažu odgovarajuće napore da se potencijalnim povratnicima približe projekti repatrijacije i mogućnosti koje iz tih projekata proističu, da se taj proces podrži i ohrabri, te nije primetno nastojanje da se u koordinaciji sa Vladom Hrvatske taj proces unapređuje.

Preporuke

S ciljem otklanjanja preostalih prepreka za povratak izbeglica iz Srbije u Hrvatsku, a s obzirom na zaključke ovog izveštaja, Srpski savet za izbeglice preporučuje sledeće korake koje bi trebalo preduzeti:

a) Nastaviti ubrzan rad među svim zainteresovanim stranama na uklanjanju preostalih prepreka za povratak u Hrvatsku i to u smislu ubrzanja obnove porušenih kuća, efikasnijeg rešavanja nerešenih zahteva za obnovu i brzog rešavanja žalbi u drugostepenom postupku u predmetima obnove, te opšteg unapređenja u radu sudova, kroz odgovarajuću reformu sudstva.

b) Organizovati sastanak nadležnih resornih organa Vlade Srbije i Vlade Hrvatske kako bi u dogovoru, koordiniranim merama, unapredili proces repatrijacije i tako doprineli realizaciji usvojenih ciljeva iz Sarajevske deklaracije; to podrazumeva i što hitnije usaglašavanje zajedničke matrice pojedinačnih „Mapa puta“ i rešavanje preostalih problema navedenih u zaključcima.

c) U «Putokazima» Vlade Hrvatske o strategiji repatrijacije dopuniti nedostajuće elemente i to pre svega u smislu efikasnog administrativnog i budžetskog praćenja potreba nastalih repatrijacijom.

d) Evropska komisija, OEBS i UNHCR treba da održavaju stalni dijalog sa Vladama potpisnicima Sarajevske deklaracije u smislu ispunjavanja obaveza predviđenih tim aktom; osim toga, neophodno je aktivnije učešće nevladinog sektora u praćenju napretka pri sprovođenju ovih dogovora.

e) Održavati neprestani dijalog, partnerstvo i zajedničke projekte NVO sektora u Hrvatskoj i Srbiji, kako bi se dao poticaj i na adekvatan način podržao proces repatrijacije.

[1] Prema podacima Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u periodu od 1991-1995 između 300.000 i 350.000 hrvatskih građana srpske nacionalnosti napustilo je Republiku Hrvatsku. Više podataka u: »Report on Croatia's Progress in Meeting International Commitments Since 2001«. Link: <www.osce.org/croatia>

[2] Podaci Ministarstva mora, turizma, prometa i razvitka Republike Hrvatske saopšteni u dokumentu »Povratak prognanika i izbjeglica u Hrvatskoj«. Izvor: <www.mmtpr.hr>

[3] Pored podataka SDF Zagreb (www.sdf.hr) i UNHCR misije u Srbiji (www.unhcr.org.yu), o broju povratnika u Hrvatsku značajni su i izvori misije OEBS u Hrvatskoj (www.osce.org/croatia)

[4] Popis je sproveden u periodu od 27. novembra 2004. do 25. januara 2005. godine. Nakon prikupljanja podataka usledila je procedura za priznavanje statusa izbeglice . Izvor: <www.kirs.sr.gov.yu/ser/onama>

[5] Ugovor o pitanjima sukcesije se može preuzeti sa Kataloga informacija Hrvatskog sabora, <www.sabor.hr>

[6] Tekst Sarajevske deklaracije se može preuzeti sa sekcije Povratak web prezentacije Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, <www.kirs.sr.gov.yu>

[7] Više u: »Povratak prognanika i izbjeglica u Hrvatskoj«. Izvor: <www.mmtpr.hr>

[8] Ustavni Zakon o nacionalnim manjinama Republike Hrvatske, Narodne novine br. 155/02

[9] Okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini može se preuzeti sa web prezentacije Ureda Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, <www.ohr.int>

[10] Za više informacija pogledati: Popis izbeglica i drugih ratom ugroženih lica u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice, Komesarijat za izbeglice Republike Srbije i Komesarijat za izbeglice Crne Gore. Beograd, 1996

[11] Izvor: »Povratak prognanika i izbjeglica u Hrvatskoj«, <www.mmtpr.hr>

[12] Više informacija u tekstu Srpskog demokratskog foruma Zagreb Rješenja izbjegličkog pitanja: Sarajevska deklaracija: Osvrt i prijedlozi na hrvatsku mapu puta od 29.03.2006. godine. Link: < www.sdf.hr/izvjestaji>

[14] Više informacija u sekciji Kolektivni centri na web prezentaciji Komesarijata za izbeglice Republike Srbije. Link: <www.kirs.sr.gov.yu/ser/centri>

[15] Zakona o strancima Republike Hrvatske, Narodne novine br.109/03

[16] Background Report on Property Reposssesion, <www.osce.org/croatia>

[17] Zakon o vlasništvu i drugim stvarnim pravima Republike Hrvatske, Narodne novine br. 91/96

[18] Na primer: Plan o stambenom zbrinjavanju bivših nositelja stanarskih prava

[20] “Krađevinski poduzetnici”, Feral Tribune , 4. januar 2006. godine

[21] Zakon o konvalidaciji Republike Hrvatske, Narodne novine br. 104/97

[22] Pogledati izveštaje Hrvatskog helsinškog odbora na: www.hho.hr>

[23] Podaci MUP-a Hrvatske, saopšteni na okruglom stolu Koalicije za zaštitu i promociju ljudskih prava u Zagrebu, početkom 2006. godine

[24] Identitet, Zagreb, br. 96, mart, 2006. godine

[25] Više informacija na: <www.veritas.org.yu>

[26] Dokumenti vezani za tzv. Erdutski sporazum se mogu preuzeti sa Kataloga informacija Hrvatskog sabora, <www.sabor.hr>

[27] Tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama se može preuzeti sa sekcije Dokumenti i publikacije Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, <www.kirs.sr.gov.yu/ser/zakoni>

[28] SDF Srbija tesno sarađuje s lokalnim vlastima, pre svega u oblastima povratka u Hrvatskoj, budući da od te saradnje umnogome zavisi konkretna pomoć izbeglicama u procesu povratka.